Dr Srdja Trifkovic je urednik magazina Rokford Instituta „Hronike“ (Chronicles) i direktor Centra za medunarodne odnose. Jedan je od osnivaca i izvrsni direktor fondacije „Lord Bajron“ za balkanske studije. U SAD Trifkovic uziva ugled nezavisnog i hrabrog kriticara politike i drustva. Srdja Trifkovic nedavno je boravio medju Srbima u Svedskoj, gde je ucestovao u razgovorima za okruglim stolom koje je organizovalo Srpsko drustvo iz Sedertelja na temu: Srbi sada i ovde (u rasejanju), putevi i stranputice“. Trebinje.Com je dobio ekskluzivno pravo da objavi Trifkovicevu besedu saopstenu u Svedskoj…
Vec duze od jedne decenije pripadnici srpske dijaspore sirom sveta bezuspesno pokusavaju da pariraju antisrpskom trendu koji je uhvatio korena u politickoj, medijskoj i akademskoj eliti zapadnog sveta. Stvarne razmere neuspeha postale su jasne jos u vreme sloma RSK i napada na RS u leto 1995, a pogotovu tokom bombardovanja same Srbije u prolece 1999.
Postoje tri bitna uzroka tog neuspeha. Prvi je nepostojanje strategije ocuvanja imidza i identiteta Srba, utemeljene na jasno definisanim ciljevima; kao i usaglasene metodologije ostvarenja tih ciljeva. Drugi uzrok nasih promasaja jeste u kratkovidoj usmerenosti vecine Srba na reaktivnu kritiku tekuce politike zapadnih sila i njene medijske obrade, bez strateskog promisljanja alternativnih stavova i stalnog predlaganja novih konkretnih poteza kao zamene za nezeljenu politiku. I konacno, u pokusajima nastupa pred stranim medijima i politickim krugovima bio je prisutan potpuni amaterizam vodjstva izvesnih organizacija zvucnog imena, koje su zelele da se izdaju za ovlascene predstavnike ujedinjenog Srpstva u rasejanju, premda im je nedostajao stvarni legitimitet unutar srpske zajednice. Time je bio doveden u pitanje kredibilitet srpskog nastupa pred donosiocima odluka i tvorcima javnog mnenja zapadnog sveta.
Usled svega toga bilo je lako da se odluke pogubne po Srbe otvoreno zagovaraju u medijima zapadnog sveta, usvajaju u zakonodavnim telima, primenjuju od strane vlada raznih zemalja i verifikuju od strane akademskog i strucno-analitickog establismenta. Doduse doslo je do osetne promene tona posle 5 oktobra, ali ona moze da se pokaze prolaznom.
Radi direktnog uticanja na stranu javnost, a posebno na medije, zakonodavna i izvrsna drzavna tela i akademske institucije, neophodno je razviti mrezu delatnosti Srpske dijaspore koje ce teziti ostvarenju dva glavna cilja: (1) da se izmeni opsta slika o Srbima formirana tokom protekle decenije i (2) da se podstice jasno definisanje i ocuvanje srpskog identiteta unutar same zajednice.
Ovaj zadatak ne dopusta odlaganje, jer stara antisrpska paradigma moze da se ubrzo ponovo uspostavi. U SAD, na primer, razne lobisticke organizacije u Vasingtonu povezane sa nekim drzavama-naslednicama SFRJ, politickim ili etnickim grupama za pritisak (Balkan Action Council, International Crisis Group itd) vec uzvracaju udarac. Trenutno im se sa srpske strane organizovano ne suprodstavlja niko. Potrebno je angazovati sredstva, volju i znanje za razvoj efikasne kontra-strategije. Imamo istinu i pravdu, a potrebni su nam znanje, smelost i novac. Namerno izbegavam termin „lobi“ i „lobiranje“ jer postoji opasnost brkanja pojmova. Lobiranje je usko definisana strucna delatnost. Nas je zadatak da ciljnu grupu – pripadnike politicke, medijske i akademske elite zapadnog sveta, zemalja-domacina Srpske dijaspore – i informisemo i obrazujemo a ne samo da lobiramo u smislu zagovaranja konkretnih zakonodavnih projekata.
Svaki buduci plan delovanja Srpske dijaspore treba da obuhvata rad kroz obrazovno informativne fondacije neprofitnog tipa i razvijanje veza sa inostranim akademskim i naucnim institucijama. Cilj je da se radi na izgradnji povoljnog imidza Srba putem direktnog komuniciranja sa pripadnicima politickih, medijskih i akademskih krugova zemlje-domacina. Ovaj zadatak iziskuje uspostavljanje i razvoj licnih kontakata, uz angazovanje pre svega mladjih, obrazovanijih i dvojezicnih pripadnika srpske zajednice. Objavljivanje profesionalno uredjivanog, graficki besprekornog mesecnog casopisa na jeziku zemlje-domacina, koji ce donositi kvalitetne informacije i relevantne analize, predstavlja jedno od sredstava nastupa. Drugi je odrzavanje prvorazrednih Internet sajtova koji ce da budu svakodnevno dopunjavani sa ciljem da prerastu u pouzdani, blagovremeni i citirani izvor. Treci je uspostavljanje elektronske arhive, baze podataka i biblioteke posvecene Srbima, sa glavnim ciljem da se revidira negativni stav javnosti u odnosu na ratove 1991-99. Ne treba zaboraviti ni organizovanje skupova o Balkanu, bivsoj Jugoslaviji i evropskom jugoistoku i ucesce na skupovima u organizaciji drugih institucija, zatim medijske nastupe i predavanja gostiju na univerzitetima, javnim forumima i medijskim tribinama.
Organizovanje informativnih putovanja uticajnih stranaca u srpske zemlje predstavlja jos jednu takvu aktivnost. Stalni plasman namenski pripremljenih tekstova i intervjua u stampi zemalja-domacina, strucnoj i akademskoj periodici, elektronskim medijima i Internetu bio bi dodatni vazan zadatak. I napokon ne treba zaboraviti pokretanje naucno-istrazivackih i izdavackih projekata koji doprinose afirmaciji srpske zajednice, negovanju njene tradicije, duhovnog nasledja i kulturoloske posebnosti, kao i isticanju doprinosa zemlji-domacinu.
Trezveno definisani interes vecine zapadnih zemalja na Balkanu iziskuje politiku koja bi podsticala dugorocnu regionalnu stabilnost unutar medjusobno priznatih granica, bez dobitnika i gubitnika, ubrzan ekonomski razvoj i otvaranje mogucnosti za ucesce njihovih investitora u rekontrukciji regije. Prihvatanje navedenih principa iziskuje odbacivanje promasene politike iz prosle decenije, politike koja nije tretirala srpski narod kao integralni deo evropske ekonomske i politicke strukture vec kao antagonisticki entitet, kao trajnu crnu rupu u srcu Balkana. Ovo se, nazalost, jos ne desava. Milosevic napokon pade, a mnogi Srbi ponadase sa da ce po kratkom postupku biti pripusteni makar u predvorje elitnog kluba zvanog Zapad. Pre nego sto razmotrimo da li su im takva ocekivanja opravdana ili ne, treba da rascistimo izvesnu pojmovnu zbrku koja postoji kod nas oko samog koncepta zapadnog sveta i politike koju vode njegovi kljucni cinioci.
Posle idiotske, paranoidne, neubedljive retorike propalog rezima o zapadnim imperijalistima i gnusnim im domacim slugama, ne treba da nekriticki uskocimo u njenu retoricku suprotnost koja velica tzv. medjunarodnu zajednicu koja svima, eto, obezbedjuje ljudska prava, slobodno trziste i demokratiju. Treba imati na umu da ponasanje donosilaca odluka savremenog Zapada na spoljnom planu predstavlja odraz teznji vladajucih zapadnoevropskih i severnoamerickih elita kod kuce. Pobornici gusenja tradicionalne kulture i sistema vrednosti u sopstvenim zemljama neminovno ce teziti unistenju autenticnih nacionalnih identiteta, u ime istih ideoloskih normi, i u ostalom svetu. Razumevanje tih ideoloskih postavki od kljucne je vaznosti za razumevanje zapadne politike i odnosa prema Srbima u protekloj deceniji. Drugim recima, bez prave dijagnoze pretnje srpskom identitetu nema ni prave terapije. Da bismo definisali preduslove ocuvanja tog identiteta pokusacu da istrazim korene i da definisem osnovne karakteristike dominantne ideologije savremenog Zapada i da ih dovedem u kontekst politike zapadnih sila na evropskom jugoistoku.
Globalizam kao pogled na svet
Jedan od uzroka nerazumevanja ideoloske strukture zapadne spoljne politike u nasim prostorima jeste sklonost vecine Srba da vojno-politicke i diplomatske poteze velikih sila tumace kroz prizmu tradicionalnih nacionalnih interesa. Termini Amerikanci, Englezi, Nemci, Francuzi.. .. jos uvek se medju Srbima koriste kao sinonimi za vlade tih zemalja. Takav tradicionalni pristup zasnovan je na pretpostavci da donosioci spoljnopolitickih odluka postupaju u skladu sa racionalnim proracunima, zasnovanim na ocuvanjnju nacionalnih interesa njihovih zemalja. Ovo ispusta iz vida cinjenicu da je na savremenom Zapadu, a pre svega u SAD, post-nacionalni integralizam – „globalizam“ – postao dominirajuca ideologija vladajucih elita koje kontrolisu ne samo poluge drzavnog aparata vec i kljucne medijske, poslovno finansijske i akademske institucije.
Neke zapadnoevropske zemlje, istini za volju, jos uvek teze da svoju spoljnu politiku temelje na tradicionalnim, istorijski uslovljenim geopolitickim proracunima. Ovo je donekle doslo do izrazaja u razlicitim akcentima i postupcima SAD sa jedne strane i zemalja Evropske Unije sa druge tokom krize u Srbiji septembra i oktobra 2000. godine, pri cemu se americka strana svesrdno nadala Milosevicevom opstanku dok su Evropljani vecinom iskreno zeleli njegov pad. Na slican nacin, politika gg. Kola i Gensera u periodu raspada SFRJ 1991. imala je nacionalni predznak. Bila je savrseno objasnjiva u tradicionalnim okvirima teznje za prisustvom i dominacijom u prostorima srednje Evrope (Mitteleuropa) i podunavskog Jugoistoka. Tradicionalni okviri analize, zasnovani na pretpostavci o kontinuitetu nacionalnih geopolitickih interesa, jos uvek mogu da nam pomognu kada je rec o Francuskoj, Nemackoj, Italiji, ili Grckoj. Oni, medjutim, uopste ne zadovoljavaju u slucaju najmocnije sile savremenog sveta.
Da bismo razumeli motivacionu strukturu i pogled na svet donosilaca odluka u Vasingtonu, nije na odmet da razmotrimo njihove sopstvene izjave. Unutar spoljnopolitickog aparata SAD tokom osmogodisnjeg mandata Bila Klintona jedna od najuticajnijih licnosti je zamenik drzavnog sekretara za inostrane poslove Stroub Tolbot. On je bio desna ruka Medlin Olbrajt, covek koji je godinama pruzao idejnu podlogu americkoj diplomatiji. On je jos 1992 izjavio: Optimista sam, verujem da ce jedinstvo odneti prevagu: u iducem veku nacije kakve su danas bice prevazidjene. Sve drzave sveta priznace jednu, globalnu vlast. Termin gradjanin sveta, iskovan u XX. veku, dobice svoje puno znacenje u dvadeset prvom.. .. Sve nacije su u osnovi puki drustveni aranzmani, plod prilagodjavanja promenljivim okolnostima. Ma koliko na momente delovale trajno, cak i sveto, one su zapravo vestacke i privremene.
Na kraju svog mandata na kljucnom polozaju u spoljnopolitickom aparatu americke vlade Tolbot je svoje stavove samo dodatno ucvrstio. U intervjuu Njujork Tajmsu (1999) on je izjavio da SAD nece vise postojati „u sadasnjem obliku“ u 21. veku, jer sam koncept nacije, u Americi i drugde u svetu, bice prevazidjen.
Ovakav pogled na svet nije ogranicen na levo-liberalnu struju u Americi koja podrzava Demokratsku stranku. On je tokom protekle decenije preovladao i u redovima tzv. neo-konzervativne desnice koja sada dominira republikanskom strankom. Oni su definisali doktrinu tzv. Benevolentne globalne hegemonije. Dominacija nad citavom planetom otvoreno je imenovana kao podloga za americku spoljnu politiku u sledecem veku. Oni pritom izricito odbacuju ma kakav koncept nacionalnog interesa kao osnovu na kome bi trebalo da pociva novi imperijalni projekat. Naprotiv! Vrednosna osnova kojom ovi neimperijalisti pravdaju svoj san o globalnoj dominaciji izricito je ideoloska: ciljevi su „liberalni medjunarodni poredak, sirenje demokratije i stvaranje svetskog ekonomskog sistema kapitalizma slobodnog trzista bez trgovinskih barijera“. Izmedju utopijskih globalista na levici i globalnih hegemonista na desnici prave razlike nema.
Taj pogled na svet ukorenjen je u kolapsu evropskog poretka 1914 godine. Posle dva svetska rata zapadna civilizacija usla je u drugu polovinu ovog veka kao sopstvena bleda senka. Njen zahuktali tehnoloski razvoj i propratni rast materijalnog standarda proteklih decenija samo prikrivaju njenu kulturnu, moralnu, demografsku i duhovnu krizu. Ta kriza, odavno vidljiva u etickom i estetskom relativizmu vladajucih elita, najociglednija je u demografskom opadanju evropskih nacija (i njihovih severnoamerickih potomaka), u njihovoj nesposobnosti osnovne bioloske samoobnove. Ovo je uvek kroz istoriju bio siguran simptom silazne putanje civilizacija na umoru.
Zapad kao civilizacija i Zapad kao ideologija
Razmere krize i nesvesno je nagovestio Samjuel Hantington u svom sada vec cuvenom clanku „Sukob civilizacija“ iz 1993. On je kao osnovne koncepte zapadne civilizacije naveo individualizam, liberalizam, ljudska prava, jednakost, slobodu, zakonitost, demokratiju, slobodno trziste i razdvajanje crkve od drzave. Hantingtonovi kriterijumi, svojom beskorenom univerzalnoscu, potpuno su u skladu sa nadnacionalnom ideologijom globalizma. Kod njega nema ni reci o hriscanstvu, koje je vekovima predstavljalo plodnu i nezaobilaznu osnovu razvoja evropske misli, etike i estetike. Nema ni pomena zajednickih etnickih i jezickih korena indoevropske porodice naroda kao tvoraca i nosilaca evropske civilizacije; nigde nema istorijskih, spontano nastajucih naroda kao prosirene porodice koja je povezana kolektivnim secanjima, verovanjima i simbolima. U okviru ove paradigme Zapad vise nije civilizacija koju karakterisu odredjeni idejno-vrednosni koncepti; Zapad i sam postaje jedna ideologija.
U nasem veku uz termin ideologija cesto je isao pridev totalitarna. Ideologija liberalne demokratije savremenog Zapada ne predstavlja izuzetak. Kako je do toga doslo? Na rusevinama stare Evrope, posle samounistavajuce tragedije 1914. godine, ponikle dve veoma slicne, bezocno materijalisticke, antitradicionalne ideologije: boljsevizam i nacizam. Njihov slom ostavio je na popristu kao pobednika treceg brata-blizanca crveno-crnog tandema, lukavijeg i manje krvlju poprskanog od komunizma i fasizma, sposobnijeg i uspesnijeg od njih. On je zavladao Zapadom ne revolucijom vec tihom evolucijom. Celicnu pesnicu uvio je u plisanu rukavicu a Agitprop zamenio „masovnim medijima“. Taj treci izdanak Zapada na izmaku moralne snage danas vlada iz Vasingtona. To je tzv. Liberalna demokratija. Kod nas ga neki pogresno zovu „gradjanskom opcijom“ (Cime se diskredituje jedna casna i jasna rec, GRADJANIN). Spoljnim likom novi sistem liberalne demokratije podseca na stare, autenticno gradjanske uzore, ali je slicnost ogranicena na puku formu, kao sto vampir lici na zivog coveka. Ta spoljasnja forma je ispunjena bitno novom sadrzinom. O cemu se radi?
Kod nas su decenijama termini samoupravni socijalizam, narodno-oslobodilacka borba, JNA, bratstvo-jedinstvo ili udruzeni rad imali smisla samo u okviru zatvorenog sistema jedne ideologije. Na potpuno isti nacin savremeni zapadni termini kao sto su demokratija, ljudska prava, agresija, progres, genocid, slobodni izbori, etnicko ciscenje, medjunarodna zajednica, umereni nacionalizam.. .. nemaju veze sa uobicajenim, neideoloskim znacenjem tih istih reci izvan zatvorenog ideoloskog sistema vladajuce zapadne elite. Oni su svojom kosovskom avanturom ocrtali svetske koordinate novog totalitarizma – i veruju da je test savrseno uspeo. Zato su arogantniji i opasniji nego ikad.
Taj sistem ne tezi kontroli svake izgovorene ili napisane reci, vec ga interesuje samo masinerija masovne distribucije. Rezultat je da umesto novinara koji kriticki ispituju zvanicnu liniju (npr. tokom rata u Vijetnamu) danasnji kontrolori masovnih medija postaju svesrdni saucesnici centara politicke moci. Njima nije potreban nalog za delovanje jer postupaju dobrovoljno, shodno svojim ideoloskim opredeljenjima bez kojih ne bi bili ni imenovani na polozaje od uticaja. I tako je novototalitarna drzava u stanju da upije ogroman kvantitativni porast informacija i da ih – procesovane putem „slobodnih“ medija – uklopi u pseudo-stvarnost u kojoj reci i koncepti imaju znacenje drukcije od znacenja u stvarnom svetu. Razdvojeni su Rec i Svet. Empirija je podredjena krutom nominalizmu, pukoj stvarnosti ne dopusta se da stane na put razvoju ideoloske vizije, a primaoci poruka, obicni zitelji zapadnog sveta, ostaju nesvesni cinjenice da su zrtve dubinske manipulacije.
Zapad-kao-ideologija na pragu novog veka ulazi u fazu zrele ideoloske sinteze. Demokratija nije vise rec koja oznacava siroko ucesce slobodnih i svestrano informisanih gradjana u politickom procesu. Ona je ideoloski koncept koji sadrzi vrednovanje ishoda tog procesa. Zapad-kao-ideologija plod je gubitka vere, fenomena koji jos od Prosvetiteljstva stvara u ljudskim dusama sunovratnu prazninu koju valja ispuniti da bi zivot imao smisla. U potrazi za ravnopravnoscu medju ljudima savremene zapadne drzave su potkopale autoritet porodice i crkve i izrugale su se svakom principu moralnosti i zdravog razuma. Kao zamenu za bozanski zakon i za mudrost ljudskog iskustva izmislili su besmislenu teoriju toboze prirodnih i univerzalnih ljudskih prava. Za nasilnu primenu ovih izmisljenih prava oni su prekrsili svaki moralni zakon poznat civilizovanim narodima, kao sto videsmo tokom 78 dana u prolece 1999.
Sta su Srbi skrivili, sebi pre svega
Srbi su, pretezno sopstvenom krivicom, bili stravicna zrtva tog eksperimentisanja. U decenijama pre tragedije1914. u Srbiji je mlada, na stranim skolama uzgajana gradska inteligencija pripremala teren za trijumf istoga zla, premda uopste nije bila svesna sta cini. Nas pozni 19. i rani 20. vek u znacajnom segmentu nase novopecene elite tekao je u znaku francuske varijante evropskog modernizma i nihilizma, a da su pritom nosioci takvog duha samouvereno mislili da nesrecnim gedzama donose progres i da nas tako uvode u Evropu.
Nije slucajno Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca rodjena upravo na razvalinama Evrope na kojima je rodjen i Sovjetski Savez, u razmaku od godinu dana. I jedna i druga drzavna tvorevina predstavljala je sustu suprotnost drzave u pravoslavno-hriscanskom smislu, u smislu hijerarhije vrednosti i legitimnosti autoriteta koji omogucava pravu slobodu. Sovjetski Savez stvorili su zlocinci krvavih ruku; Jugoslaviju su stvorili ljudi ciji su postupci utirali put zlocinu.
Rezultat je poznat: bolesno drzavno tkivo ucinilo je srpsko drustvo podlozno svakakvim politickim i duhovnim infekcijama, od nadrealista u poeziji do skojevaca na Pravnom fakultetu. Beogradskom predratnom intelektualnom scenom dominirali su tadasnji pandani sorosevaca, Gradjanskog saveza i JUL-a. Sramni krah 1941. nije bio samo plod nemacke nadmoci, niti je bio samo posledica cizmackog idiotizma Simovica i kompanije. On je bio plod moralnog kolapsa jugoslovenske ideje i idejnog bankrotstva srpske inteligencije.
Nasa je tragedija da i danas postoji slicno stanje duhova u srpskoj inteligenciji. Ona je i dan danas fascinirana „Zapadom“, ona je i dan danas, u velikom broju, zarobljenik arogantne vere u „Progres“, u sposobnost coveka da sopstvenim misicama i umom resi dilemu svoje egzistencije, da sopstvenim osloncem na institucije – na „demokratiju“, na „slobodno trziste“, na „ljudska prava“ – reci ono sta se ne moze reciti bez transcendencije. Ti beogradski nazovi-zapadnjaci, koji se sada naveliko i neukusno nude Zapadu kao buduc gaulajteri, tokom hladnog rata ogromnom vecinom su bili titoisti (ili njihova deca). Oni odbacuju model srpskog drustva kao jedne organske, harmonicne celine. Poput zlohudih usrecitelja koji nas 1918. gurnuse u jugoslovenski eksperiment, ti nasi nadnacionalni pobornici tzv. gradjanske opcije odbacuju svaku debatu o stvarnoj prirodi projekta koji zagovaraju, svako pominjanje uzroka nase tragedije u XX veku, ili strategije za njeno prevazilazenje u nastupajucem stolecu.
Iskra koja pali motor novog totalitarizma, koja obezbedjuje rast drzavne kontrole kod kuce i sirenje njene moci u svetu, upravo je politika globalizma i nesputanog intervencionizma, olicena u ratu protiv Srba u prole}ce 1999. U njemu je novi „Zapad“ razbio jedan od kamena-temeljaca starog Zapada: princip vladavine zakona. U tom smislu rat protiv Srba prestaje da bude tek jedan dodatak dugom spisku malih naroda koji su pretrpeli nepravdu u rukama velikih i mocnih, vec prerasta u istinski znacajan, mozda cak jedan od definisucih trenutaka XX veka. Krseci medjunarodne norme vladajuce elite Zapada zabile su jos jedan klin u kovceg ustavnog poretka sopstvenih zemalja. Termin medjunarodna zajednica sada je poistovecen sa SAD kao sto je bratska zajednica bila poistovecena sa SSSR-om.
Od post-nacionalizma do post-humanizma
Globalni poredak, Pax Americana koji pociva na ideologiji „demokratije, ljudskih prava i slobodnih trzista“, neminovno iziskuje stvaranje svetskog sistema gradjanskog prava, a samim time i svetskog, nadnacionalnog sistema vlasti. Srbi su predstavljali test projekta, a njihov poraz, neminovan pod bivsom vlascu, dao je podstrek njegovim zagovornicima. Implikacije su dalekosezne. Suoceni smo sa globalnim problemom koji predstavlja sintezu svih ostalih problema XX veka, a koji se moze definisati kao kraj kulture. Hiljadama godina ljudi su ziveli u zajednicama u kojima su medjusobne veze bile direktne i emotivne. Zajednice su se vremenom stapale u drustva u kojima su odnosi bivali podvrgnuti „objektivnim“ uzusima, ali je covek, pojedinac, i dalje bio subjekat sopstvenog ponasanja, sopstvenog delovanja motivisanog njegovim osecanjima i teznjama kao zivog, misleceg bica. Medjutim, drugom polovinom XX veka naucno-tehnoloski razvoj Zapada uvodi eru informatike gde covek od subjekta aktivnosti postaje njen puki element: tzv. ljudski faktor. Ukljucen u mrezu odnosa koji stvaraju sopstvenu „stvarnost“, pojedinac mora da sledi sistemske okvire. Vecina odnosa medju ljudima vise nije uslovljena ne-racionalnim impulsima kao sto su osecanja, obicaji, vera, ljubav, mrznja, nada, strah, razlikovanje izmedju dobra i zla, lepog i ruznog, istine i lazi. Duhovnost se zamenjuje informativnim sadrzajem. Princip korisnog, utilitarnog, odnosi prevagu. Time se nagovestava kraj zapadne kulture kao integrisanog sistema znanja, verovanja i ponasanja.
Transformacija zapadnog drustva u Fukujaminu post-istoriju znaci da kultura postaje izlisna kao mehanizam odrzavanja drustvene dinamike i integracije. Materijalno bogatstvo, profesionalni uspeh i fizicko zdravlje jedina su istinska dobra u zapadnom tehnosu. Emotivna iskustva i licna misljenja su balast i luksuz koji zapadni profesionalac sebi ne moze da dopusti u okviru formule vreme je zivot akumulisan u novcu. Sve ostalo (pravda, cast, duznost, ljubav prema zemlji, narodu i porodici, ljubav kao takva) puki su atavisticki otpaci pre-tehnoloskog, istorijskog drustva. Pitanje svrhe ljudskog postojanja iskljucuje se a priori, jer je sam koncept svrhe prevazidjen. Kultura je fosilizovana, puki produkt koji se konzumira, a ne prozivljava.
Kraj istorije, u smislu pretvaranja ljudskog drustva u sociotehnoloski sistem regulisan trzistem, iziskuje ne samo kraj nacija kakve znamo (globalizam), vec i kraj coveka kakvog znamo (post-humanizam). Pobornici tog razvoja – poput profesora sociologije i filosofije na Univerzitetu drzave Merilend, dr Xona Hjuera – otvoreno isticu da je intervencija NATO 1999. imala paradigmatski znacaj za citav svet, kao sukob humane, iracionalne proslosti (Srbi) i post-humane, racionalne buducnosti (Amerikanci): Amerikanci bombarduju, Srbi se postavljaju kao ljudski stitovi po mostovima, i time olicavaju dva bitno razlicita sveta. Visokoj tehnologiji neprevazidjene savrsenosti, tako logicnoj i racionalnoj, suprodstavlja se potpuno odbacivanje logike i racionalnosti. Srbi znaju da ne mogu da se odupru; trpe gubitke i podnose bol razaranja, jer im je misao podvrgnuta srcu punom bola i gorcine.
Hjuer smatra da je bombardovanje Srbije simbolizovalo dva arhitipa drustva: jedno je orijentisano ka buducnosti, drugo ka proslosti. Amerikanci veruju u moc tehnologije i svega sta ona nosi: razum, logiku, prakticnost, resavanje problema, veli on, dok Srbi veruju u moc sudbine, snaznu i tako ljudsku, ali iracionalnu i osudjenu na propast. Njegov zakljucak je istinski frapantan:
Amerikanci sada ulaze u novu, bitno drukciju eru drustva i kulture, u eru kakvu svet do sada nije video. To je post-humana era u kojoj ce svi aspekti drustvenog zivota biti svedeni u predvidljive sablone i racionalizovani, sve nijanse medjuljudskih odnosa pojednostavljene u rutinske procedure i prepustene placenim profesionalcima poput advokata, psihologa i birokrata…. Ova post-humana Amerika mnogo je svetlosnih godina udaljena od Srbije, koja je jos uvek svojim delima i mislima u mracnom dobu koje nema blage veze sa modernim vremenima.
Po Hjueru, „Amerikanci su prototip ljudi buducnosti, Srbi atavisticki ostatak proslosti. Post-humana Amerika vladace novim vekom, jer ce sva njena energija biti usmerena na sirenje informativne tehnologije i popularne kulture, privredno-novcanu dominaciju i neprekidnu vojnu hegemoniju sirom sveta.“ On zakljucuje da bi bilo pametno za Srbe da spoznaju ovaj neumitni istorijski razvoj i da se priklone onome sta ce biti, a ne onome sta je bilo ili je trebalo da bude.
Ovaj brutalno otvoreni iskaz ukazuje zasto sve ono sta se Srbima desilo tokom protekle decenije – i sta ce tek da im se desi u narednoj ako sada ne legnu na rudu – nije samo njihov, niti samo regionalni, balkanski problem, a pogotovu nije samo problem prevazilazenja tmurnog nasledja Miloseviceve vlasti Beogradu. Ta je vlast, naravno, godinama bila garant svih srpskih poraza, nesposobna da osmisli ma kakvu strategiju otpora. Zbog toga je savrseno odgovarala Klintonovoj administraciji, sa kojom je bila u odnosu neraskidive simbioze. Medjutim i sada, posle njenog sloma, suoceni smo sa istim, uistinu globalnim problemom kto-kogo.
Otpor ili saradnja?
Dok jos traje varljivi medeni mesec posle beogradskog Oktobra, dok uzivamo predah posle decenijske satanizacije, primamljivo je iskusenje da pomislimo kako ce nas pustiti da ubuduce budemo jedan normalan mali evropski narod sa normalnom privredom, obrazovanjem, zdravstvom itd. Ta je teznja na mestu, ali nema sanse. Parola Milosevic je kriv za sve nije i nece biti prihvacena bez tzv. denacifikacije koja znaci desrbizaciju. Za nase dobro izlecice nas od nase mitomanije i kompleksa zrtve. Za nase dobro zabranice se deseteracka poezija i Magnum Krimen Viktora Novaka, da o Njegosevom genocidnom Gorskom vijencu ne govorimo. (Put utire Aleksandra Stiglmajer zabranjujuci Andrica u Bosni.) Za nase dobro smanjice nam holesterol u ishrani, alkohol i duvan zameniti prozakom i viagrom, Dzoging uciniti obaveznim, a ispred Manjeza podici spomenik pok. G. Nebrigicu. Ovo ne kazem ja. Ovo nam porucuju sami tvorci projekta i njihovi izvrsitelji, poput kojekakvih „strucnjaka“ za Balkan koji u povinovanju Srbije haskom diktatu vide kljucni test uspesnosti njihovog projekta.
Posthumano tvrdo jezgro u Vasingtonu nece prihvatiti samo polovicnu predaju. Njihov projekat je na Balkanu nasao svoj do sada najotvoreniji izraz u kontra-realizmu, koji je srz postmodernizma. Humanitarno bombardovanje, etnicko ciscenje, logori za silovanja, genocid – puke su stilske vezbe u postmodernistickom poigravanju znacenjem reci. Dzejmi Rubin i Dzejmi Sej sledili su svoje nalogodavce u dekonstrukciji realnosti. Na Balkanu su otisli s onu stranu istine i stvarnosti – bas kao sto njihovi akademski ispisnici skloni postmodernizmu i dekonstruktivizmu zakoracise smelo iza svake estetike. Njihova „kultura“ je kultura vestackog sveta, kultura post-istorijske, post-humane, tehnoloske civilizacije Zapada na pragu novog milenijuma. Oni su iza etike, iza savesti. U njihovom svetu uzajamna zamenjivost subjekta i predikata – agresora i zrtve, etnickog cistaca i ociscenog – ne samo sto uklanjnja tvorca vec na kraju i samog subjekta. Ostaje samo subjektov potpis, u obliku kratera bombe.
Rec je o kulturi coveka razdvojenog od prirode i okruzenog vestackom realnoscu koja prodire u njega i ispunjava ga sobom. Ona zahteva odricanje od identiteta zasnovanog na porodici, zadruzi ili plemenu, na svakoj samobitnosti koja svoje postojanje duguje kolektivnim secanjima a ne merljivim dobitima. Ona je bezrezervno suprodstavljena svemu sta mirise na evropsku, hriscansku misao. Omirisala je na Balkanu krv, nekaznjeno je pocinila zlocin i smelo grabi napred. Sada bi cak i da Milosevicev pad upise svom pohodu u zaslugu. Njeni saucesnici, u mas-medijima i na akademskim katedrama, taj pohod nazivaju hodocascem.
Novi, post-moderni globalni imperijalizam ipak ne moze da traje vecito. On ne moze u nedogled da melje nacije i kulture, da vecito gradi Mekdonalde i video-sopove na njihovim ruinama, da zauvek bombarduje svakoga ko se drzne da kaze ne. Stoga zavrsimo sa trackom nade. Svi pokusaji negacije ljudske prirode u krajnjoj liniji se oslanjaju na silu, na prinudu. Njihova protivprirodnost nosi seme sopstvenog unistenja, iako taj proces moze da potraje dugo. Koliko dugo? Znacemo, mozda, kada Amerika zapadne u prvu ozbiljniju ekonomsku recesiju, ili kada novi Zapad negde naleti na tvrdji orah nego sto su se Srbi pokazali u ovoj rundi. Kada god to bilo, a pre ili kasnije to ce da se desi, srpski narod mora biti spreman da odlucno pristupi izmeni nametnutih mu resenja tokom katastrofalne poslednje decenije XX veka. Trku treba izdrzati a pritom ne izgubiti sebe.
Medjutim, dok se ne vratimo izvorima svog identiteta, nastavicemo da umiremo, demografski, ekonomski i duhovno. Samo ako se vrati svojim korenima srpski narod ce obezbediti svoj opstanak. Kroz vekove taj narod olicava ono sta je Dobro, Lepo i Istinito, sebi samome i u evropskoj, hriscanskoj civilizaciji uopste. Taj narod mora da dobije bitku za svoj fizicki i duhovni opstanak. U toj bici misleci Srbi ne smeju da ostanu pasivni posmatraci. Bez obzira na stranacka opredeljenja, na generacijske, zavicajne, obrazovne i ma kakve druge razlike, oni treba da se angazuju sada, kada smo napokon na izlasku iz dosadasnjeg sunovrata. Borba istinskih ljudi za opstanak je prirodna i neizbezna, premda je ishod neizvestan, bas kao sto svest svakog od nas o sopstsvenoj smrtnosti ne znaci da odustajemo od zivota i od afirmacije dobrog u njemu. Srbi su u prvoj liniji te borbe, hteli to ili ne.
