Kada bih dobio još jednu priliku da život počnem iz početka, krenuo bih opet istom putanjom, menjajući samo nijanse – priznaje 65-godišnji Dragiša Jović iza Rašanca, sela nadomak Petrovca na Mlavi, vlasnik „Dekora“, preduzeća koje u Podhomolju ima najbolji izvoznički karton u oblasti stilskog nameštaja.
Dragiša zapošljava oko 25 radnika čija je prosečna zarada oko 300 evra, a čitava firma očekuje da će im 2007. godina biti još bolja od prethodne, što podrazumeva i povećanje plata i standarda. Dragiša želje svojih radnika razume, a najbolje radnike redovno nagrađuje. Nikada nije zaboravio vreme nemaštine, toga se seća i danas, kada mu sve polazi za rukom i kada mu ništa nije skupo.
Grci zadovoljni
– Koliki je naš izvoz na godišnjem nivou ne znam, ali zadovoljan sam postignutim. Za grčke kupce mi smo jeftini, na primer, trpezarijski sto, proizveden u „Dekoru“, u grčkim prodavnicama košta do 2.000 evra, za njih je to smešna cifra, trpezarijske stilske stolice su od 400 do 1.000 evra i to im je takođe jeftino. Da kojim slučajem naše proizvode samo plasiramo u Srbiji, bili bismo u problemu: proizvodnja bi više koštala od prodajne cene – kaže Dragiša.
– Godinama sam tavorio, jedva se snalazeći. Bilo je to vreme kad zanati i radnici, ma koliko vredni, sposobni i nadareni, nisu bili dobro plaćeni u Srbiji. Međutim, oduvek sam bio inadžija, tako sam se zainatio da ću živeti od proizvodnje nameštaja. Oduvek sam se, još kao klinac, bavio drvetom. Stalno sam nešto tesao, prepravljao, od starog pravio novo, a onda vremenom napredovao i sve više ulazio u tajne stolarskog zanata, pa sam mogao da pravim i lepe delove nameštaja. Ta ljubav je ostala do današnjeg dana. Zato sebe smatram srećnikom, radim posao koji volim, dobro zarađujem, a i zdravlje me dobro služi, deca još bolje slušaju i šta čovek više i bolje da poželi? Dok je sloge i zdravlja, biće sreće i bogatstva – veselim glasom priča sagovornik „Vesti“.
Bezrazložna strepnja
– Kad sam prvi put izvezao nameštaj u Grčku, strepeo sam – priznaje Dragiša. – Strepeo sam da li će se i koliko će im se svideti ono što se proizvodi u Srbiji, jer ipak, Grci su zapadni deo Evrope i prilično su razmaženi kao kupci. Međutim, razloga za strah nije bilo. Samo posle nekoliko dana naručili su mi istu količinu nameštaja da im isporučim u vrlo kratkom vremenu. Bio je to znak da sam uspeo.
Na prvi pogled deluje strogo i nepoverljivo, priznaje da toga nije svestan, dodaje da su možda godine višesatnog rada ostavile traga, na licu ispisujući bore, ostavljajući sagovornicima da nagađaju koliko se ovaj čovek mučio da bi dosegao zadovoljstvo.
– Mučio se jesam, al’ žalio nisam, a i kome bih. Ne znam kad mi je bilo teže, onih nekoliko napornih godina rada u Beču, u zemlji gde sam se uvek osećao kao građanin zadnjeg reda, ili u Srbiji, gde nisam mogao da zaradim dovoljno. Kad mi se učinilo da sam u Beču dovoljno zaradio vratio sam se u Rašanac. Tek tad sam shvatio da novca nemam dovoljno, a da nazad ne mogu. Doduše, nije mi se ni išlo. Belog sveta i potucanja po tuđini mi je, vala, bilo dosta. Odlučio sam da prodam nasledstvo, jedino što sam imao, što nije moglo da se nazove bogatstvom. Prodao sam dedovinu i sa ušteđevinom donetom iz Austrije u jednoj maloj šupi, početkom osamdesetih godina, započeo sam privatan posao.
Nisu mu odmah procvetale ruže, ali nije se bunio, zarađivao je dovoljno da prehrani porodicu, a moglo je i da se uštedi, ako se pažljivo baratalo novcem. NJegova čeljad nije bila besna, bili su zadovoljni što je Dragiša sa njima i što se ne muči u tuđini, a u stolarskim poslovima su mu pomagale i supruga i kćerke.
– Mic po mic i bivalo je sve bolje. Posao se širio sporo, ali sigurno, bio sam sve zadovoljni i opušteniji. Iz male stolarske radionice u Rašancu, preselio sam se u Petrovac i posao je postao sve intenzivniji i sve plaćeniji. Počeo sam da upošljavam ljude, ali i dalje sam bežao od rizika kao što su zaduživanje i nesmotrena trošenja. Od sredine devedesetih radim isključivo stilski nameštaj, a poslednje četiri godine sve što proizvedemo izvozimo u Grčku. Ne žalim se, sve mi ide od ruke, da ne ureknem – kaže na kraju razgovora Dragiša, kucajući u drvo protiv uroka.
