Tromesečni pripremni letnji period Srpske škole „Sveti Sava“ u Klivlendu privodi se kraju, a članovi Upravnog odbora na čelu sa dr Goranom đogom, ohrabreni početnim uspehom u radu, intenzivno se pripremaju za školsku 2004/05. godinu.
U pripremnom periodu upisano je 75 učenika različitog uzrasta (uskoro se očekuju novi), sa kojima rade četiri nastavnika: Nada Marković, Mira Lazić, Gordana čavić i Jovan Gulić, a nastava se odvija subotom u vremenu od 9 do 13 sati.
Posetili smo srpsku školu protekle subote, upravo kada je tekao prvi čas. Ispred jedne od učionica zatekli smo predsednika Upravnog odbora dr Gorana đoga u društvu sa Dušanom Markovićem, školskim psihologom-pedagogom koji je uključen u rad škole i starešinom Sabornog hrama Svetog Save ocem Živojinom Jakovljevićem. U radu srpske škole osim njih, kako su istakli, aktivno volonterski rade članovi odbora Boro Vuković, koji pravi letopis škole, đoko Majstorović, blagajnik, Branimir Stanković, koji uređuje veb-sajt, Nikola ćamur, kao i Goran Debelnogić, predsednik Skupštine roditelja.
– Srpska škola „Sveti Sava“ je jedinstvena u Americi po tome što ne želimo da budemo još jedna škola srpskog jezika reda radi. Želimo da srpsko obrazovanje obavljamo na najbolji mogući način, najprofesionalnije i najozbiljnije. Ne želimo da traćimo svoje vreme i vreme roditelja, ako ne možemo postići da deca tečno govore i pišu srpski i da budu ponosna na svoju srpsku kulturu i istoriju. Srbima u Klivlendu i okolini poručujemo da sada zaista imaju školu srpskog jezika u koju treba da pošalju svoju decu da bi ona sačuvala srpski jezik, kulturu i identitet – kaže Goran đogo.
Po sopstvenom programu
Goran đogo ističe da škola radi po sopstvenom nastavnom planu i programu, koji su ambiciozni, ali istovremeno i realni.
– Napisali su ih naši učitelji i Školski odbor na osnovu nastavnih planova iz Srbije, prilagođenih našoj deci. Uglavnom smo nastavne programe iz Srbije pojednostavili i oslobodili niza nastavnih tema da bismo mogli dobro pokriti ono što je preče od prečeg. Na primer, gramatiku ne obrađujemo u obimu u kojem se to čini u Srbiji, ali se zato trudimo da se obradi što više književnih tekstova, kako bi se usavršilo čitanje i razumevanje teksta, usmeno i pismeno izražavanje i obogatio rečnik učenika. Uveli smo fond časova koji je neophodan da bi učenici usvojili i naučili srpski jezik i druge predmete. Jedan ili dva časa nedeljno zaista nije dovoljno, a sve postojeće škole srpskog jezika u Americi, nažalost, rade sa tako malim fondom časova. Mi idemo sa četiri sata nastave nedeljno.
– Da li ste spremni da svoje iskustvo podelite sa drugim srpskim zajednicama u Americi i šire?
– Ovo što smo mi učinili može da se učini u svakoj sredini gde ima dovoljno Srba. Potrebno je da se u nekoj zajednici nađe 5-6 roditelja dobrovoljaca koji su spremni da ulože onoliko truda koliko je potrebno za pokretanje prave srpske škole. Mi iz Srpske škole „Svetog Save“ u Klivlendu spremni smo da svoja iskustva podelimo sa svima. Inače, svi mi Srbi, razasuti širom sveta, moramo da shvatimo da nam niko neće spasiti našu decu, osim nas samih i naše brige, žrtve i vere. Goli opstanak srpstva u dijaspori zavisi od nas samih. Ako naša deca zaborave srpski jezik, zaborave ko su i šta su, zaludu nam svo materijalno bogatstvo i sve raznorazne srpske organizacije.
BEZ NEVOLJE NEMA BOGOMOLJE
Jerej Živojin Jakovljević je, reklo bi se, alfa i omega u svim aktivnostima vezanim za Saborni hram Svetog Save. Ovaj mladi sveštenik pleni svojom pojavom, blagošću i neposrednošću u kontaktu sa narodom, a posebno sa decom.
– Srpska škola u Klivlendu je plod jadanja roditelja jednih drugima šta da rade kada vide da im deca posle pet godina, od kada su došla iz otadžbine, već ne govore srpski. Kao i sa verom gde „bez nevolje nema bogomolje“, i mi možemo da kažemo da u Klivlendu ne bi bilo ozbiljne srpske škole da nije bilo nevolje. Kada kažem škola, mislim na ozbiljnu školu. To znači školu sa kvalifikovanim, školovanim, iskusnim učiteljima iz otadžbine… Srbi u Americi brižno i revnosno grade crkve, imaju organizovane parohije, gde se naš narod okuplja. I to tako preko sto godina. I mogli bismo slobodno reći da nije crkve ne bi se ni znalo za srpski narod u Americi. No, međutim, znamo i da posle druge, ako ne i prve generacije, naša deca se utapaju i zaboravljaju svoju veru i svoje poreklo. Nešto nedostaje! Nedostaje škola. Nisu li i crkva i škola kod našeg naroda uvek išle zajedno. Nisu li i za vreme Turaka Srbi, krijući se po jarugama i zabitima, gradili manastire gde se školovao i opismenjavao naš narod. Za vreme Turaka, Srbi su imali školu, a da je nemamo u Americi! Odgovor kako da sačuvamo sebe, svoje duše i svoje poreklo, svoje običaje i svoju tradiciju, koja je tesno vezana sa pravoslavnom verom, je jednostavan: kroz crkvu i školu..
Pod okriljem crkve
– Roditelji finansiraju školu, plaćajući zaista prihvatljivu školarinu od 25 dolara po detetu mesečno. Roditelji finansiraju i nabavku udžbenika. Srpska škola radi pod okriljem saborne crkve Svetoga Save, tako da se ne mora plaćati upotreba školskih prostorija i kopiranje školskih materijala. Mi smo zbog toga veoma zahvalni crkveno-školskoj opštini. Ostale sve organizacione poslove oko škole vodi školski odbor koga čine dobrovoljci roditelji. Na ovaj način i veoma skroman budžet je zaista dovoljan za uspešan rad škole – kaže Goran đogo.
• Pretpostavljamo da srpska škola u Klivlendu ima i veronauku?
– Bez veronauke srpska škola kao takva bi bila nepotpuna. Moje iskustvo prilikom predavanja veronauke u razredima je izuzetno pozitivno. Plan je da deca nauče osnove vere, ali kroz to učenje da postignu nešto što je iznad znanja, a to je da zavole veru… Očuvati svoju decu u svetu sa mnogo prepreka, iskušenja i opasnosti je teško, ali moguće. Na nama sveštenicima, roditeljima i učiteljima ostaje da učinimo sve što možemo sa naše strane da usadimo u njih zakon, koji će kad deca odu od nas ostati u njihovim srcima i umu i koji će nas zameniti. Učinimo svoje, a Bogu prepustimo ostalo, jer naše je da sejemo, a Božje je da raste.
ZNAčAJ ZA PORODICU
Dušan Marković slaže se sa konstatacijom da je srpska škola u dijaspori nasušna potreba i objašnjava zašto.
– Zato što škola za mnoge porodice u iseljeništvu može predstavljati jedino mesto gde deca mogu učiti jezik i prave vrednosti. Kad to kažem imam prvenstveno na umu činjenicu da se u mnogim porodicama, ako ne u većini, srpski jezik uopšte ne govori. Prezauzeti poslom, roditelji i ne primete da su njihova deca vremenom zaboravila maternji jezik i da su im junaci sa TV važniji od njih samih. U isto vreme dosta roditelja ima problema sa učenjem engleskog tako da je komunikacija roditelj – dete svedena na minimum. U takvoj atmosferi zaista nema puno prostora za učenje pravih vrednosti, a o nekom sistematskom učenju maternjeg jezika ili bar očuvanju onoga što je ostalo nema ni govora. A šta se dešava sa osobama koje izgube maternji jezik – dolazi do gubljenja nacionalnog identiteta, a time dolazi do gubljenja i dela ličnog identiteta, što može uzrokovati ozbiljne psihološke poremećaje. Na sreću, jezik je jedan od nekoliko elemenata pojma nacije na koji možemo da utičemo, ali se to mora raditi sistematski, u školi.
Poziv na podelu iskustava
– Ovo je tek početak i ono što je najvažnije je da su deca zadovoljna i da rado idu u školu. Zadovoljni su i roditelji jer su učinili veliku stvar za svoju decu. A zadovoljni su i učitelji koji su posle višegodišnje pauze ponovo u odeljenju (jednom učitelj – uvek učitelj)… Apelujem na naše ljude širom sveta koji su sebe videli u ovom članku da se jave i podele iskustva sa nama. Naša imejl adresa je srpska-skolaŽhotmail.com. Radi smo da pomognemo svima, ali isto tako bi nam dobro došla i pomoć svake vrste – kaže Dušan Marković.
