Питање животног позива, избор занимања и проналажење праксе пресудна су за генерације младих које стасавају у мултикултуралном окружењу. Швајцарске образовне Дирекције имају бројне стручне службе, остварују разне пројекте,организују припреме ,манифестације и сајмове занимања како би помогле и олакшале младима да изаберу право занимање и омогућиле професионалну оријентацију.
Једном годишње је и Дан занимања, када ученици 7, 8 и 9 разреда(по старом систему 5, 6, и 7 разреда) проводе дан на радном месту својих родитеља не би ли теоријски и практично упознали мамино или татино занимање.
Српска школа у романској Швајцарској од свог оснивања успешно остварује пројекат „Професионална оријентација“ ауторке проф.Виолете Бракус и у виду радионица у свим наставним групама у франкофонском делу Швајцарске два пута годишње угости сународнике разних занимања.
Циљ је да на матерњем српском језику ученици открију предности и недостатке професија, разумеју одређена занимања и занате, потребне школе и усмерења које је неопходно завршити како би касније успешно одабрали свој животни позив.У виду језичке радионице ученици интервјуишу госта, док се комукикативни дар школараца са непознатом особом оцењује.
Гошћа-аниматорка у наставној групи у Крисијеу била је Мирослава Радојевић, анестетичарка и поетеса.
У интерактивној језичко – практичној радионици Мирослава је ђацима успешно приближила професију анастетичара, свесрдно укључивши ученике, протумачила многе стручне медицинске појмове и својим стиховима поспешила жељу за писањем и поезијом.
Зналачки професионално, у одлично осмишњеној радионици гошћа аниматорка Радојевић објаснила је ђацима на српском језику стручне термине типа
« инфузија“, „трансфузија “ и друго. Најпре,Мирослава је практично показале све етапе вађења и давања крви, припреме за операцију и постоперациони опоравак.
Учионица у Крисиеу је претворена у импровизовану „операциону салу“, пацијенти су били и ђаци, и родитељи, а улога анестетичара поверена је ученику осмог разреда Давиду Савићу, и Јовани Обрадовић, ученици седмог разреда.
-„Одушевљена сам како нам је гошћа објаснила, за нас децу , компликоване поступке давање крви.Сада ми је много лакше и више се не бојим“ – каже Тина Савић ученица шестог разреда.
-„Никада пре нисам чуо за посао анестетичара,јасно ми је сада шта је то,а посебно ми се допало када сам обукао радно одело и ставио маску“-каже Лука Обрадовић,трећак.
Срцем пиши, срцем бирај и стварај
Мирослава Радојевић, рођена у Суботинцу, крај Алексинца, завршила је медицинску школу у Ћуприји, у којој је 27 година радила на гинекологији са новорођеном децом, повремено и као инструментарка на одељењу.Завршава и школу за анестезију, а од 1977. године ради као анестетичарка на свим одељењима ћупријске болнице.
1990.године долази у Швајцарску, у којој након двадесет година рада стиче старосну пензију.
„Као пензионер имала сам више времена и полако почињем да стварам.На почетку ми је било лакше да пишем поезију,тако је настала моја прва збирка „Наши дани“ са којом сам се представила ђацима у Крисиеу“-истиче Мирослава.
2016.године приређује и издаје другу књигу поезије заједно са кћерком Тањом Радојевић.
У припреми је трећа књига ,прозно дело,у коме ће Мирослава, поред сопственог школовања, читаоцима представити и радно искуство сестре за анестезију.
„Што се тиче будуће професије, потребно је да свако дете учи да ради, ако је могуће, баш оно што воли.Само такви ђаци постижу успех за време школовања и касније постају вредни и поштовани радници.Волим све људе, сву децу овог света и дајем се несебично, што ме чини срећном -напомиње Мирослава Радојевић.
У другом делу Мирослава Радојевић је својим стиховима растумачила ђацима ток настанка песме и инспирације за стварањем.
Несебична, енергична и прецизна, гошћа је превалила у једном дану више од 250 км у једном правцу, и школарцима са лозанског подручја у професионално-поетској мисији припремила изненађења: поклон књиге,своју збирку „Наши дани “ и слаткише. На опште одушевљење присутних даровала је и тридесетак књига школи.
„Моји утисци са гостовања у Српској школи у романској Швајцарској су фантастични, и млађи, и старији ученици су ме слушали са великом пажњом. Покушала сам да им пренесем љубав према позиву који радим,али за сваки позив је потребна љубав.За посао анестетичара је, такође, потребна велика љубав према болесницима-истиче Мирослава.
Иако пензионерка, Мирослава и даље ради у немачком делу Швајцарске, што је лично чини веома срећном, и истиче да никада не би мењала позив анестетичара.
„Свака част Мирослави на ентузијазму и професионализму! Уживала сам заједно са ђацима, са којом лакоћом објашњава сложене медицинске појмове,показује неопходну опрему и демонстрира компликоване захвате,то је невероватно ! Овакве радионице су потребне свој нашој деци широм Швајцарске-каже родитељка Весна Обрадовић.
Интернет новине Сербске
