Gradonačelnik Roterdama Ivo Opstelten zatvorio je nedavno, nadamo se privremeno, vrata Srpskog prijateljskog društva (SPD) u ovom holandskom gradu. Povod je bio oružani incident u kojem je pre deset dana jedna osoba izgubila život, o čemu su i „Vesti“ opširno izveštavale.
Da li će ova odluka biti privremenog karaktera zavisi mnogo od dobre volje gradskih vlasti, ali i okolnosti pod kojima se dogodilo ubistvo. Ono što gradske oce u Roterdamu svakako interesuje jeste odgovor na pitanje da li je uprava SPD-a posedovala dozvolu za rad u tri sata ujutro kad se zločin dogodio.
Poslednji nemili događaj bio je samo kap u čaši žuči koju je proteklih godina ispijalo nekada jedno od najvećih i najuspešnijih srpskih udruženja u ovom delu Evrope. Sudbinom ovog kluba pozabavili smo se detaljnije jer je na neki način drastičan primer laganog „odumiranja“ ove forme okupljanja i druženja naših zemljaka u zapadnoj Evropi.
Početna faza i osnivanje Srpskog prijateljskog društva 1991. godine, sa prvimpredsednikom Dušanom Perovićem na čelu, bila je više nego obećavajuća. Brojne sekcije, veliki broj članova, razne aktivnosti i druženja u klupskim prostorijama nikoga nisu navodili na pomisao da je samo 16 godina kasnije postojanje kluba dovedeno u pitanje.
Uzroka je nesumnjivo više, a svaki pojedinac koji je nekad bio aktivan član ili posetilac SPD-a znaće da ih nabroji i ima svoje viđenje problema. Posledice su, nažalost, ako klub zatvori svoja vrata, nesagledive za oko 7.000 Srba koliko ih živi na području roterdamske opštine.
Svakako da je prva uprava SPD-a pred sebe postavila jasne ciljeve i zadatke, ali i jaku i zdravu strukturu koja je početkom devedestih godina građena i na entuzijazmu povodom događaja na Balkanu u to vreme. Nije tada bilo teško organizovati akciju humanitarnog karaktera a da se ne odazove veliki broj patriota i napune klupske prostorije. Organizovana su i brojna druženja kulturnog, duhovnog i sportskog karaktera, koja su zbližavala Srbe iz svih krajeva Holandije, ali i Belgije, Nemačke, neretko i Francuske.
Teško je odrediti trenutak kad su kola krenula nizbrdo, ali je nesumnjivo odlaskom prve garniture, koja je udarila kamen temeljac, naše udruženje najčešće padalo na pleća pojedinaca koji su dobrom voljom i trudom uspevali da održe njegov kontinuitet. Početnog elana nije nedostajalo, ali je svako od njih, radeći na volonterskoj bazi, bio ograničen slobodnim vremenom i neiscrpnom energijom koju u teoriji jedno zdravo i veliko udruženje iziskuje.
Tlo je počelo polako da izmiče pod nogama, a klub gubi svoj identitet koji nosi u imenu, pa se još jednom pokazalo da je uspeh teže održati, nego stvoriti. Uz to, i pored nekoliko pokušaja, u Roterdamu nikada nije uspela da se stvori jaka sprega između srpskog kluba, crkve i dopunske škole. Zajedničkim snagama nagomilani problemi sigurno bi se efikasnije rešavali.
