Da se ustaštvo u Hrvatskoj baš razmahalo, narodski rečeno, vidljivo je i iz aviona. Ako je ranije njegova manifestacija i mogla da se okarakteriše kao sporadična i imala karakteristike izolovanih incidenata sada se već može govoriti o projektu na kom radi pozamašan broj poznatih, manje poznatih, ali i javnosti potpuno nepoznatih realizatora.
Oni koji pamte dalje setiće se kako je pre dve godine promovisan „Projekat Velebit“ čija se programska načela i ciljevi, iako su se u trenutku kada su izneseni u javnost činili kao sprdnja, polako ali sigurno ostvaruju.
I dok je još pre nekoliko godina bilo nezamislivo da se o Jasenovcu govori kao o radnom logoru u kom su za zatočenike organizovani koncerti, sportski susreti i zabave danas je to nešto što nailazi čak i na odobravanje. Dokaz je i nedavni komentar zvezde desničarskog novinarstva Milana Ivkošića u Večenjem listu za koga je knjiga Igora Vukića „Radni logor Jasenovac“ ništa manje nego sjajna, a njen autor „hladni istraživač posve predan činjenicama, bez ikakve negativne ili pozitivne strasti, opredjeljivanja i pristranosti“.
„U tom je životu bilo i nečega što je pronositeljima mita o isključivo zločinačkom Jasenovcu najteže priznati. To jest, u logoru je bilo i zabave. Bilo je sportskih utakmica, pogotovo nogometnih, koncerata, kazališnih predstava među kojima su izvođena i djela što su ih stvarali sami zatočenici.“ – navodi Ivkošić tvrdnje iznesene u Vukićevoj knjizi očigledno uzimajući ih zdravo za gotovo jer ispada da je onih 600 od preostalih 1073 jasenovačih logoraša 22. aprila 1945. godine u očajnički proboj krenulo zbog straha od incidenata i napada huligana na fudbalskim utakmicama koje su tamo, kako tvrdi Vukić, odigravane, a ne da se izbave iz tog đavoljeg kotla boreći se za gole živote i po cenu smrti.
Ali da se vratim, na gore pomenuti „Projekat Velebit“ čiji su idejni tvorci dobar deo svojih ciljeva već ostvarili, jedan deo delimično, dok jedan čeka da se stvore povoljni uslovi i prihvatljiva atmosfera u društvu (na čemu se kao što se vidi uveliko radi) koja bi dovela i do njihovog ispunjenja. Projekat je očigledno zamišljen na duge staze. Delujući po sistemu mišijih ugriza njegovi autori štipkaju sa svake strane pomalo i tamo gde je mekano imaju dosta uspeha, a one „tvrđe stvari“ poput izmena Ustava ostavljaju za posle.
Na primer, uspelo im je da antifašizam, kao pozitivnu tekovinu hrvatskog društva, dobrano dovedu u pitanje. Na tom talasu uklonili su ime Trga maršala Tita u Zagrebu i isti preimenovali u Kazališni. Uspelo im je da ustaški pozdrav „Za dom spremni“ dobije pravo građanstva što je potvrđeno i nedavnim odbijanjem optužnica protiv pevača Marka Perkovića zbog javnog promovisanja ovog pokliča, koji oni očigledno smatraju kulturnom vrednosti celog hrvatskog naroda, a sudovi su rehabilitovali i zavidan broj ustaških zlikovaca.
Zahvaljujući referendumskoj inicijativi „Narod odlučuje“, s čijim pokretačima su autori „PV“ očigledno u vezi, uspelo im je i to da se prava nacionalnih manjina dovedu u pitanje. Naravno, u slučaju da prođe njihov zahtev za referendumom za čije održavanje su potpisi već sakupljeni. Iako mu je sudbina neizvesna, i sama činjenica da su potpisi sakupljeni bez većih problema je zaista zastrašujuća.
Delimično im je uspelo da se, iako nije registrovana, i postojanje tzv. Hrvatske pravoslavne crkve ozvaniči jer je ta samozvana verska institucija, zasnovana na ustaškim temeljima, prošle godine na zagrebačkom Cvjetnom trgu nesmetano održala svoj prvi javni verski obred koji je „izveo“ samozvani arhiepiskop hrvatski i cele Hrvatske pravoslavne crkve Aleksandar.
Sem toga, u Hrvatskoj je stvorena takva klima da svako ko se usprotivi očiglednim pokušajima da se hrvatsko društvo, a time i ceo hrvatski narod, poistoveti sa ustaštvom proglašava jugoslovenom, velikosrbinom, mrziteljem svega hrvatskog, stranim plaćenikom, udbašem i sl. Broj prokazanih svakim danom je sve veći. Među njima su poznati hrvatski istoričari, zatim novinari, glumci, muzičari, političari…
Tako je i istaknuti hrvatski novinar i publicista Drago Pilsel ovih dana počašćen porukom u kojoj se vidi ustaša sa zaklanom srpskom glavom u rukama. Shvativši to kao otvorenu pretnju Pilsel je slučaj prijavio policiji.
Sve to ne treba da čudi jer hrvatski desničari ušli su u sve pore društva i zagadili ga lažima. U tome im uveliko pomažu moderne tehnologije, internet i društvene mreže koje su preplavljene istorijskim falsifikatima. I hrvatsku Vikipediju potpuno su preuzeli desničari pa je na njoj moguće pročitati i notorne neistine poput toga da je ustaški zlikovac Jure Francetić bio super lik ili da citiram Hr. Vikipediju: „veliki rodoljub, osobno neobično hrabar i pošten. Znao je postupati sa svojim podređenima, koji su u njemu gledali nepobjedivog vođu. Nije bio vojnički genij, niti je imao, a ni mogao imati solidnog vojničkog znanja, ali je bio idealan za vojevanje po bosanskim planinama, napose kad mu je uz bok stajao sin naše kršne Hercegovine, rođeni gerilac Rafael Boban.”
U poslednje vreme vetar u leđa hrvatska desnica i ustašofili dobili su zahvaljujući hrvatskim fudbalerima koji su na proslavu srebrne medalje na svetskom prvenstvu pozvali već pomenutu mega zvezdu desničarske estrade Marka Perkovića, a onda je došao i ludi mesec avgust i već predvidiva proslava vojne akcije „Oluja“. Sledila je i uspešna akcija (za)branitelja protiv Bajaginog koncerta u Karlovcu, a isti su vršili pritisak da se spreči i „Festival ojkača“ u Petrinji pod nemuštim opravdanjem kako je to „nematerijalna kulturna baština Dalmacije, Like i dela Korduna, ali ne i tradicija Grada Petrinje“. I u tome su uspeli jer su organizatori na kraju festival i otkazali.
Glavna meta ovih udara i samog PV, treba i to reći, su uglavnom Srbi. Ostale nacionalne manjine nemaju toliku brojnost niti imaju tri zagarantovana predstavnika u Hrvatskom Saboru.
Mada je nejasno zbog čega se sve to događa, jer Hrvatska je članica EU i NATO-a i zaista nema nikakvih pretnji njenom mirnom razvoju, dok sa druge strane ima mnogo važnijih stvari na koje treba trošiti energiju, na indoktrinaciji ustaštvom se istrajava. Zabrinjava to što vlast na sve ovo ni ne pokušava kritički da reaguje, a kamoli da preduzme i nekakve ozbiljnije mere koje im zakoni omogućavaju.
Kako bi u svojim namerama da Hrvatsku pretvore u ustašku prćiju potpuno uspeli preostaje im još samo to da ućutkaju i svoje oponente u redovima vlastitog naroda, a to je nešto što će, po prirodi stvari, doneti kontraefekat jer su dobrom delu hrvatske javnosti već dozlogrdili svojim moralnim pridikovanjem i ocenjivanjem šta je Hrvatskoj i Hrvatima prihvatljivo, a šta nije. Na taj način stvaraju sebi neprijatelja koga, iskreno u to verujem, ne mogu da pobede.
The post Ustaštvo na steroidima appeared first on srbi hr.
