Pred Drugi svetski rat u Gornjem Milanovcu je bilo preko 40 trgovina na malo i sedam trgovina na veliko. U isto vreme u gradu je bilo više od 40 raznih ugostiteljskih objekata čiji su nazivi bili „Rudnik“, „Oplenac“, „Dve vrbe“, „Takovo“, „Srbija“, „Šumadija“, „Devet Jugovića“, „Srpski kralj“, „Sloga“, „Tri krune“, „Proleće“… Danas, naravno, u Gornjem Milanovcu ima neuporedivo više, što prodavnica, što ugostiteljskih objekata, ali ni traga od nekadašnjih naziva, a posebno naziva prodavnica, kafana, kafića i privatnih preduzeća ispisanih ćirilicom.
U srcu Šumadije, a tako je i u drugim krajevima Srbije, nazivi prodavnica jedva da mogu da se pročitaju, a njihovo tačno značenje ponekad ne znaju ni sami vlasnici. Jednostavno, nazivi poput “ Tweety „,“ Chyo „, „Elite“, „Flamingo“, „Bona“, “ Millennium „,“ Siriys „, „Gracia“, “ Exclusive „… po mišljenju onih koji im daju imena, deluju nekako svetski, nekako nebalkanski i nesrpski, što je, očigledno, u funkciji što većeg prometa i robe i usluga.
– Pravo da vam kaže – naglašava jedna prodavačica u prodavnici koja nosi zvučno evropejsko ime – pojma nemam šta znači naziv, a i ne interesuje me. Veći mi je problem da objasnim ljudima kako se zove većina naših proizvoda koji se nalaze u radnji i koji su uglavnom uvozni. Mislim, da od nekoliko stotina artikala ima jedva desetak ispisanih ćirilicom.
Priča o tome kakvi su nazivi radnji bili nekada, a kakvi su danas, ne samo u Gornjem Milanovcu, zapravo je želja da se ukaže na to u kolikoj je meri srpski jezik „zamućen“ stranim izrazima i koliki je i naš doprinos da tako bude. Nastavimo li ovakvim tempom i na ovaj način da upotrebljavamo strane reči, doći će vreme kada se dva Srbina koji govore maternjim jezikom neće baš najbolje sporazumevati, iako srpski, sa oko 600.000 reči, spada u grupu leksički bogatijih jezika.
Da problem sa stanim rečima u srpskom jeziku nije od juče govori i podatak da je još pre 800 godina,u Hilandarskoj povelji, bilo upozorenja da se opstanak naroda poistovećuje sa sudbinom jezika: „Znaj da te tuđinac onoliko osvojio i pokorio, koliko ti je reči potkrao i svojih naturio. Posle izgubljene bitke i izgubljenih ratova, ostaje narod. Posle izgubljenog jezika, nema naroda“, poruka je Hilandarske povelje.
Ove proročanske reči, davno zapisane, kao da su se odnosile baš na ovo vreme kada se prosto utrkujemo ko će bakalnici, dućanu, berbernici, trafici dati što rogobatnije ime. Ako već ne cenimo svoje, kako ćemo, u tom slučaju, poštovati druge svetske vrednosti?
