VALJEVAC NA FLORIDI: RADOVIN LAZIć OSTVARIO SVOJ SAN
RECEPT ZA SREćU JEDNOG SRBINA
• Nostalgiji nema leka, zato sam odlučio da po šest meseci boravim u otadžbini i u Americi • Sve imamo, čak i avion, ali još sanjam na srpskom jeziku
Srbin u Americi, ako je makar malo preduzimljiv, sve može da postigne. To je svojim primerom potvrdio i 55-godišnji Radovin Raša Lazić iz valjevskog Tešnjara. Prvo je radio kod drugih, pa 2000. godine otvorio malu automehaničarsku radnju, a na kraju, 2003, kupio i – avion! Sada planira da zajedno sa 27-godišnjim sinom Sašom proširi biznis.
– Da ne pomisle ljudi samo da je u pitanju neki „džambo-džet“ – smeje se Raša.- Reč je četiri godine starom četvorosedu „cesna 172 long penč“. Može bez tankovanja da leti pet sati i njom obilazimo prijatelje u ovom delu Amerike. Smestili smo ga na mali sportski ćrodrom „Lavantama“, na 15 milja od kuće. Tako održavamo pilotsku i mehaničarsku kondiciju. Jer, pored sadašnjeg posla u detroitskoj karbo-kompaniji „Ekspres net“, sin Saša ima završenu avio-tehničku školu „Beker“ u Majamiju i šest godina mehaničarskog iskustva, čime je ispunio uslove za polaganje inspektorskog ispita, pa kad to završi, možemo da krenemo sa biznisom. On će biti šef, a ja ćuda se „šlepam“ .
Vlastita radionica
Jedno vreme je Valjevac Raša na poziv prijatelja Marina Andrića napustio Majami i otišao u Detroit da se zajednički bave prevozničkim poslom, voze kamione. – Nisam dugo izdržao i 1996. definitivno sam se ovde ustalio, do 2000. radio kod drugih kao mehaničar, a onda otvorio svoju radionicu. Što se Floride tiče, ko jednom dođe, mora da se vrati, toliko je lepo – tvrdi naš sagovornik.
Sadašnja blizina ćrodroma podseća Valjevca Rašu na momačke dane, iako nije uvek sve išlo tako glatko kako se sada čini.
– Radio sam u „Krušiku“, ali me je sportski ćrodrom u Divcima od kako znam za sebe magično privlačio. Prvo sam 1981. počeo sa padobranstvom i do prvog, turističkog odlaska u Ameriku, sedam godina kasnije, izveo 780 skokova. Preko bare smo nas četvorica članova ćro-kluba „Krušik“ krenuli u „izvidnicu“ te 1988. godine. Zoran Raković i Marin Andrić su, međutim, odlučili da ostanu, a Milivoje đokić i ja smo se vratili. Supruga, sin i tek rođena kćerka Slađana nisu mogli bez mene.
Zet Zvonka Bogdana
Deca Raše Lazića, Saša i Slađana, takođe su zasnovali svoje porodice. Sin Saša se oženio Evelinom, kćerkom poznatog estradnog umetnika Zvonka Bogdana, a u februaru će se porodica povećati za još jednog ženskog člana, pa će u Ameriku stići i deda Zvonko. Kćerka Slađana se udala za nekadašnjeg odbojkaša, a sadašnjeg rukometaša Srđana Andrića, koji radi kao pomoćni trener u jednom ovdašnjem klubu.
I, kako pesma kaže: „Valjevo i Divci, odoše vojnici, osta samo Pera da mangupe tera“, Raša se vratio u svoje Valjevo i – Divce. Za Milivoja je povratak, međutim, bio koban. Dve godine kasnije desila se nesreća na Ponikvama u blizini Užica, otkazao je motor i avion se srušio. Pored Milivoja, poginuli su piloti Slavko Teodorović, Miroljub Savatijević, Zoran Jovanović i nastavnik padobranstva, profesor i slikar Branko Protić. Raša je imao sreću, o njemu se brinuo Valjevac, hirurg Mirko Popović.
– Mesec i po dana sam se borio za život i uspeo. Eto, jedino mi je noga kraća za četiri centimetra, ali šta je to u poređenju s tim da je glava i dalje na ramenima – kaže naš sagovornik koga udes nije uplašio ni odvojio od letelica. Nastavio je da radi kao aviomehaničar na ćrodormu, a 1991. ponovo je kratko boravio u Americi.
Verni pratilac
LJiljana Lazić je verni Rašin pratilac i pokušava da im život učini lepšim, mada nije uvek stizala da bude uz njega zbog dvoje dece, ali i zbog spleta okolnosti.
– Kad sam došla u Ameriku, prvo sam radila kao spremačica u hotelu u Bel Harburu. Međutim, na poslu sam povredila kičmu i ostala posla bolovanja bez zaposlenja Jedno vreme sam samo brinula o porodici, a sada čuvam stare ljude – priča LJiljana koja je goste iz Srbije domaćinski počastila ćurkom i srpskim đakonijama.
– Prijatelj i takođe pilot Aca Radovanović me je zamolio da za njega preuredim polovni „pajper čiroki“ za šest osoba. U obližnjem Vest Palm Biču sam ga rasturio, sredio i kontejnerom, baš nekako kad su fudbaleri Zvezde osvojili evropsku titulu, poslao za Bari, a odatle za Valjevo. Tada mi se prvi put javila želja da jednog dana imam svoj avion, da ponovo letim, kad već zbog noge nisam više mogao da skačem. I, verovali ili ne, ta želja me je 1994. konačno i dovela u Ameriku, u Majami. Godinu dana kasnije, 25. novembra, na Dan zahvalnosti, pridružili su mi se supruga i deca. Od tada Dan zahvalnosti slavim kao preslavu, dok nam đurđevdan i dalje ostaje porodična slava – kaže naš sagovornik zadovoljan svojim životom u tuđini.
Prijatelje ne zaboravlja
– Prijateljstvo sa mojom klasom Milivojem Petrovićem, upravnikom ćrokluba „Krušik“, Miroslavom Maksimovićem, Acom Radovanovićem, Vladom Ristićem, Predragom Peđom Miloševićem… ništa ne može da prekine. Daljina je tu najmanja prepreka, stalno se čujemo i jednom godišnje vidimo. Ali, za privatni avio-biznis u Srbiji mislim da još ne postoje uslovi – zaključio je Radovin Lazić.
– Posmatramo kako nam unuci rastu i jedino nas muči nostalgija. Za nju leka nema. Kada sam došao u Majami imao sam 40 godina, ali još sanjam na srpskom jeziku i – svoje Valjevo. U obližnjem malom selu Loznica, sa još pet kuća Lazića u okruženju, živi moja majka o kojoj brine rodbina, jer su mi i dve rođene sestre u Holandiji. Duboko sam zahvalan familiji, ali nije čudo što razmišljam o povratku u otadžbinu. Kada se to desi, znam da ću živeti po svom receptu „šest-šest“, odnosno pola godine u Valjevu, pola na Floridi – obećava sam sebi Radovin Lazić.
