Tročlana porodica Macura, majka Slavica sa dva sina, žive bez najosnovnijih uslova za život i to u samom centru grada Benkovca. U prostorijama zgrade stare dvesto godina, bez prozora, među ispucalim zidovima i stropovima koji svakodnevno prete da se uruše, bez kupatila, toaleta, bez vode, u nehigijenskim uslovima gde bi i životinje teško ostale zdrave, a ne čovek. Strahovi i nesreće iz prošlosti učaurili su ih u to nekoliko kvadrata prostora iz kojih, ni danas, ne mogu sami da se otrgnu.
Neretko se u našem narodu može čuti ona stara izreka kako je život „nekom majka, a nekom maćeha“, iako većina sigurno nije svesna ni njene težine ni značenja. Zaokupirani svojim brigama, stvarima koje unapred okarakterišemo kao probleme, retko imamo priliku pogledati oko sebe, upoznati ljude i čuti sudbine koje nas, najblaže rečeno, nateraju da zahvalimo Bogu na svakoj sitnici koju imamo.
Već više od dvadeset godina porodica Macura iz Benkovca živi izvan vidnog polja onih koji nisu videli ni čuli njihovu situaciju, ili jesu, a kao da nisu. Upravo zbog toga, opterećeni bremenom nemoći, siromaštva, Slavičine bolesti, strahova i nesigurnosti, pa i nedostatkom prilika da sebi olakšaju život, oni danas žive u uslovima kojima bi zakon, u ovo moderno vreme, teretio svakoga ko životinju drži u istima.
Pre rata, Slavica je sa suprugom Dinkom živela u porodičnoj kući u selu Lišane. Kako su zajednički krov delili sa Dinkovim bratom i njegovom porodicom, odlučili su da sagrade svoj. I jesu, završivši ga baš kad je i počeo taj nesrećni rat, ne dobivši priliku ni da osete toplinu sopstvenog doma. Druge ratne godine Dinko je stradao kao indirektna žrtva u ratu, pod okolnostima koje Slavica ne može sa sigurnošću potvrditi, a ona ostala sama sa troje male dece.
Pad Krajine sačekala je tamo gde ih je Dinko za života smestio, kod rođaka u obližnjem Karinu. Dolazak hrvatske vojske sačekala je sa strahom za život svoje dece, ispostavilo se, ne bez razloga, iako je ona sama Hrvatica. Ono o čemu danas nerado pričaju, što im vraća zajedničke traume na taj period, jesu dani kada je tada jedanaestogodišnji dečak Branko bežeći od metka pet dana lutao po obližnjim selima, poljima i šumama, strahujući za život.
– Kada je pala Krajina mi smo bili u Karinu. Deca su bila sa mnom. Tih prvih dana, došli su neki naoružani ljudi, pronio se glas kako će nas sve pobiti. Najstariji sin je bio vani, kada je video da dolaze krenuo je da beži. Jedan je vikao da će ga ubiti, dok je drugi govorio da je to dete. Pucali su. Od straha dete je nastavilo da beži, prošlo pored dva velika psa koji su počeli da laju na ljude koji su krenuli za njim. Pse su ubili, a on je nestao. Pet dana ništa nismo znali, da li je živ ili mrtav. Nas su odveli u sportsku dvoranu u Zadru gde smo svi, zajedno sa drugim ljudima koji su ostali, boravili neko vreme. Tek nakon pet dana doveli su mi sina, od pretrpljenog straha i šoka koji je doživeo, danima ništa nije progovarao – oprezno prepričava Slavica.
Od nemila do nedraga
Njen sin, baš taj o kojem priča, nije mogao slušati priču o prošlosti koja je zauvek ostavila trag u njegovom životu. Nekoliko minuta rukama prekriva lice, a potom uz jecaje napušta prostoriju u kojoj pričamo. Naknadno saznajemo kako je bežeći ka šumi, tih dana, sreo još jednog čoveka i petnaestogodišnju devojčicu. Zajedno su išli od sela do sela, sklanjali se od ljudi, gladovali, vodu pili iz lokvi na putu. Peti dan naišli su na hrvatsku vojsku i UNHCR, negde blizu mesta Stankovci, gde su ih razdvojili nakon višečasovnog ispitivanja.
Porodična kuća u Lišanima bila je minirana, a Slavica sa decom iz Zadra vraćena u Benkovac. Tu im je predloženo da uđu u jednu slobodnu kuću, dok im se ne nađe adekvatan smeštaj. Međutim, vlasnik kuće se nakon nekog vremena i sam vratio i oni su je morali napustiti. Privremeno su potom bili smešteni u objektu stare škole bez struje i vode. Slavica je sve to vreme tražila smeštaj za sebe i decu da bi, u konačnici, od socijalnog dobila na korišćenje prostoriju u kojoj se i danas nalaze.
– Stalno su nam govorili da sačekamo, da slobodnih stanova nemaju i da će nam obezbediti smeštaj. Kada su nas ovde doveli od smeća nismo mogli ni ući u zgradu. Sa decom sam to sve čistila da se možemo useliti. Gospođa Marija, koja nas je ovde dovela, izvadila je svesku da popiše inventar koji se ovde nalazio; luster, sto i stara kuhinja, rekavši kako to zadužujemo i za to odgovaramo. To sve imamo i danas. Zidovi su već bili ispucali, sve puno vlage, kiša svuda ulivala vodu, stakala na prozorima nije bilo. Cevi od vode su popucale, niko to više nije održavao, ali drugog izbora nismo imali – kaže Slavica.
Na svu tu nesreću došla i bolest
U međuvremenu, u istu zgradu useljeno je još nekoliko ljudi. Neki od njih su vremenom poumirali, drugi dobili stanove, odselili, a samo su Macure ostale na istom. Slavica je radila, čistila ribu u sezoni, deca išla u školu, podnosili zahtev za obnovu svoje kuće i čekali, čekali…
No, neuslovne prostorije, velika vlaga i hladnoća, nehigijenski uslovi, Slavicu su koštali zdravlja. Pored hirurške intervencije koju je imala, niza bolesti, dobila je i dijabetes, pa danas sama sebi triputa dnevno daje insulinske inekcije.
Zbog ograničenih radnih sposobnosti, a i nemogućnosti da preživi od devet stotina kuna socijalne pomoći, danas sakuplja plastične boce ne bi li zaradila koju kunu. Ćerka se udala, dok sinovi žive sa majkom. Ni oni nemaju posla, pa rade uglavnom u sezoni, ne birajući posao kako bi zaradili dnevnicu.
– Oni su vredni, ne biraju posao, rade za dnevnicu kad god ih neko pozove, ali to je samo povremeno. Nemaju pravo na socijalnu pomoć jer su obojica radno sposobni, a sa druge strane posla nema niti ga ovde mogu naći. Nemamo ni vodu ni kupatilo, svaki dan odlaze na izvor u obližnji Šopot i donose vodu kako bih im mogla oprati stvari. Obojica spavaju u istoj sobi, na jednom krevetu koji odavno nije za upotrebu. Ni prozor u sobi nije čitav, nema stakla, a zimi je toliko hladno da se voda u čaši zaledi. Kako god da okrenete, šta god bi hteli uvek postoji neki problem, nikako nešto da krene na bolje – nemoćno kaže Slavica.
Nedavno je mlađi sin bio prehlađen, ali doktoru nije otišao jer, kako nam rekoše, njih dvojica nemaju zdravstveno osiguranje. Brisanjem sa biroa za zapošljavanje i to su pravo izgubili. Navikli na ono što imaju, odnosno sve ono što nemaju, odustali su da traže bilo kakvu pomoć.
– Završio sam srednju mašinsku školu, ali posla u struci nema. Možda bi i bilo da imamo neku vezu, jer danas moraš imati vezu za sve. Osnovnu školu sam završio u Benkovcu i još tada je bilo sve naopako. Nisam imao uslova za učenje, čitao sam uz sveću, često na podu. Stalno su nas pratile i neke nacionalne tenzije, kako u školi tako i mimo nje. Za to vreme to je nekako bilo normalno. Sada je malo drugačije, čovek mora da se bori sa svim, ali nije to lako ako nemate gotovo nikakve mogućnosti. U vreme sezone kada sam ovde imao posla, preko biroa su mi nudili da idem na neko ostrvo za malu platu. Kako to nisam prihvatio, automatski su me izbrisali sa biroa i izgubio sam pravo na zdravstveno osiguranje. Mi možemo raditi, nije nam ništa teško, ne žalimo se i ni od koga ne tražimo pomoć neku, ali sve ovo je postalo neizdrživo – iskreno će dvadesetosmogodišnji Slobodan, koji je zbog imena često trpeo nelagodnosti i uvrede.
Uvidom u njihovu situaciju ne može da im se ne postavi pitanje, najneprijatnije svakom čoveku, da li je bilo dana, ima li ih, da su bili gladni, na šta Slobodan pomireno odgovara: „Pa, svaki dan je u svetu neko gladan. Bilo ih je, naravno. Ipak, snalazimo se, važno je da ima hleba a za ostalo je lako“.
Pomoći se može, samo treba hteti
Stariji brat nije imao snage za razgovor. Tačnije, i želeo je više od njih ali sa strahom ko će to videti i pročitati, kako će to ko protumačiti, hoće li ih prepoznati i stvoriti im dodatne neugodnosti, probleme. Strahovi koje vuče iz prošlosti još mu ne daju mira noću, vrlo često, pa na suočavanje sa novim neprijatnostima nije spreman. Strah ih je ljudi, njihovih loših namera, osuda i nerazumevanja, strah i stid zbog nečega za šta nisu ni krivi, pa ni odgovorni.
Stare stvari u prostoriji koja im služi i kao kuhinja, dnevni boravak i majčina soba, ne mogu baciti jer nisu njihove. Za nove nemaju novca, ali u tom prostoru i ne bi imali gde sa njima. Nakon devetnaest godina čekanja, odobrena im je obnova minirane kuće u selu, ali izuzev četiri zida pod krovom, tamo još ništa nemaju. Osnovni problem su struja i voda, za čije priključenje trebaju sredstva koja oni nemaju.
Predsednica gradske organizacije SDSS-a u Benkovcu Katarina Vrcelj, potvrdivši verodostojnost svih nedaća ove tročlane porodice, objasnila je na koji način bi se ovim ljudima moglo i moralo pomoći.
– Sve ove godine oni su čekali da se obnovi njihova kuća kako bi konačno dobili priliku da normalno žive, kao ljudi. Pre dve godine to je učinjeno ali bez prava na priključak za struju, vodu, ono najosnovnije što im treba. Iako su sve to imali kad je kuća završena, sada im se to ne priznaje jer je ostvareno za vreme vlasti koja se ne priznaje. Kuća je udaljena od glavnog puta, tako da je neophodno prvo napraviti uslove za priključak; sprovesti kablove i sve što uz to ide. Ista stvar je i sa vodom. Sve to koštalo bi ih do dvadesetak hiljada kuna, ali oni ta sredstva nemaju. Kada bi im se obezbedilo to najosnovnije, bili bi motivisani da se sami bore dalje, da svaku kunu koju zarade ulože u svoj dom, stvari koje bi im obezbedile da normalno funkcionišu. Sve do sada to nije bio slučaj, bili su zaboravljeni, izostavljeni iz svega, zanemareni sa svih strana. Ne radi se o nesposobnim, zaostalim niti bolesnim momcima, niti o odnosima koji su na bilo koji način komplikovani, već isključivo o nesrećnom spletu okolnosti koje su ovu porodicu pratile decenijama unazad. Zato smatram da je zadatak i obaveza svih nas da probamo obezbediti sredstva, nađemo način kako da im pomognemo, da budemo taj „vetar u leđa“ koji će im pomoći da konačno stanu na svoje noge – kaže Katarina, koja nas je i obavestila o slučaju porodice Macura.
Da li je baš sve moralo ovako, ko je kriv, zašto, kako, i još hiljadu sličnih, uz jednak broj mišljenja da je možda moglo, trebalo, i može drugačije, sada više nisu važna i ne rešavaju problem kao što ga nisu rešili već više od dve decenije unazad. Sada je važno samo jedno, svakom ko iole oseća ono zrno ljudskosti u sebi, a to je da niko ne zaslužuje ovakav život u ovakvom vremenu. Oni su ljudi, pa iako samo Srbi na čijim ličnim kartama isto stoji simbol Evropske unije.
The post Vapaj porodice Macura za boljim životom appeared first on srbi hr.
