Sudbina je, eto, naložila da se baš u Ševeningenu Slobodanu Miloševiću dogodi poslednja stvar u životu. U šahu postoji ševeniška varijanta sicilijanske odbrane – oštar sistem u kome se crni odlučuje na beskompromisnu borbu do kraja, u kojoj nema nerešenog ishoda.
U subotu, 11. marta, Miloševiću je, još dok je bio u žaru borbe, pala zastavica. I baš kao što mu se desilo i u materijalnom životu, izgubio je partiju, a da nije potpisao kapitulaciju.
Tok Miloševićeve završnice u ševeniškoj varijanti postaje sada misterija koja će se još dugo analizirati. Svaka je smrt duboko lična i s tog stanovišta ishod analize je irelevantan. Ali, Milošević je – hteli ili ne – multidimenzionalni simbol mnogo čega, lošeg, dobrog i onog između. I tu počinje problem.
Kvintesencija nezgode nije na strani gospođe Karle del Ponte i suda, jer oni su sami sebe, još od nastanka te mračne farse od prava i politike, abolirali od svih grehova, pa i ovog ubistva. Bukvalnog ili metafizičkog, svejedno.
Problem je prvenstveno na našoj strani. Od 11. marta, otkako je Milošević otišao definitivno u domen istorije, mnoge su se ružne stvari događale. A sve su fenomenološki odraz naše hronične bolesti. NJu je na metaforičan način fokusirao jedan britanski kolega koji se svojevremeno vratio iz donkihotske avanture u ondašnji balkanski košmar gde je otišao, za razliku od mnogih programiranih, da u naivnoj nameri razluči ko je tu, zaista, gud gaj a ko bed gaj. I odakle se pruža to neuhvatljivo, amorfno korenje „balkanskog zla“. Vratio se sluđen: na svim stranama sveta, kaže, logika je da je budućnost neizvesna, jedino je kod vas Srba neizvesna prošlost.
Slobodan Milošević je od 11. marta bliža prošlost, od Gazimestana nešto dalja, ali mi smo već, na način koji još jednom sluđuje ostali svet, pokazali da mu je, što se nas tiče, prošlost i dalje potpuno neizvesna, a za budućnost ćemo kao i uvek, lako. I upravo ova „istorijska“ presuda o liku i delu pokojnika, a u momentu dok se još nije ohladio, jeste to ružno naše lice iz proteklih dana.
CIVILIZACIJSKI, obezvredili smo čak i drevni latinski nalog „de mortuis nihil nisi bene“ . Dok još nije bio, na onako ljudski ponižavajući način, istovaren kao džak krompira iz prtljažnika aviona, pale su već reči „krvnik“, „zločinac“ i “ genocid“.
HRIŠćANSKI, partijsko-političkom zatucanošću žonglirano je sa finesama kojima je trebalo da se porodica – ma šta mislili o njoj – spreči da baci poslednji grumen zemlje na kovčeg. Motivacija odbijanja abolicije za kokošarsku optužnicu udovice (zaboravimo za trenutak Baba Julu) jeste izvorni, zatucani, sitni, partijaški, balkanski revanšizam.
METODOLOŠKI, mnogo je toga ličilo na praktički izum Josifa Visarionoviča koji je jednostavnim rezom makaza izmislio kako da iseče likvidirane saborce sa zajedničkih fotografija za potomstvo i istoriju.
I na kraju, a najgore od svega, donosili smo još pre pokopa pokojnika presudu gde mu je trajno, definitivno i besprizivno mesto u i onako neizvesnoj budućoj srpskoj prošlosti. I tu smo rezervisali tri pokopna mesta: večnost, ništavilo i ono između.
Mi koji verujemo u nešto iznad profanog posigurno ne znamo gde će vrhovni guru smestiti pokojnika i da li ateisti, kakav je bio, automatski idu u kazan. Ili ih, ako su bili iole dobri podanici ovde dole, šalju, možda, u ono između. Kao što pojma nemamo kako će izgledati, na primer, susret Slobe i Ivana na nekoj Fruškoj gori tog međuprostora, ako se uopšte nekada sretnu. Ali, to je posao Apsolutuma, a što se nas tiče, mi, evo, imamo već svoju „izvesnu ideju“ o svemu ovde dole. Odmah i definitivno. Pri tome, sasvim je marginalno koliku štetu time nanosimo sopstvenoj koristi.
Sa Vukom Draškovićem možemo, ljudskih obzira radi, da duboko saučestvujemo. čoveka su pendrecima pod pokojnikovom komandnom odgovornošću tukli, prebijali i ubijali. Ali ne ide u času korote i pre verdikta istorije reč „genocidni zločinac“. Može se zamisliti kakve zazubice rastu sarajevskim fundamentalistima koji nas upravo tuže za genocid i zločin i traže za to još i milijarde.
Niti ide, ni sada ni posle korote, presuda da je pokojnik jedini krivac i jedni pokretač ratova na Balkanu. U istoriji su mnoge stvari već rečene i napisane, samo se malo sluša i slabo čita. Da li bi sudijama ovog prekog suda istorije moglo da, na primer, padne na pamet da su ti „Miloševićevi ratovi“ počeli davno pre njega, još, recimo, sa Antom Starčevićem, a ne na Gazimestanu. Ili, pak, da su počeli još sa Memorandumom gradonačelnika Sarajeva Mustafe Softića i banjalučkog muftije Suljage Salihagića, upućenog Adolfu Hitleru prvog novembra 1941. U tom memorandumu, koji počinje sa „dragi Fireru“, uveravaju da su bosanski muslimani kao i Nemci, arijskog porekla; da su Goti i tako dalje, pa traže da ih Hitler podrži u likvidaciji „srpskog faktora“, a oni će sa njim i na Istočni front ako zatraži.
To je ta istorija (da ne idemo naovamo, do Stipe Mesića i Alije) koju ne čitamo, nego je lomimo preko kolena, na prečac, ishitreno, u nevreme i na nemestu. U korist velike naše štete. Oprosti nam, Bože.
