Dajana DŽonston, rođena Amerikanka sa višedecenijskim dobrovoljnim izgnanstvom u Francuskoj, jedna je od onih retkih intelektualaca koja se proteklih godina nije pridružila masovnoj i histeričnoj propagandi u kojoj je uloga „loših momaka“ dodeljena isključivo i samo Srbima. Ali Srbi, naviknuti da nisu voljeni, odmah postaju sumnjičavi: zašto (?) zbog čega (?), ima li tu nekih privatnih, skrivenih i interesa? NJena knjiga o raspadu bivše Jugoslavije „Suludi krstaši -Jugoslavija, NATO i obmane Zapada“ najbolji je odgovor na ova podozrenja. Kao gost Srpske akademije nauke i umetnosti, učestvujući na međunarodnom skupu o Kosovu i Metohiji, Dajana DŽonston se zadesila u Beogradu baš u vreme kada je zbog sahrane Slobodana Miloševića srpska prestonica bila u žiži svetskih medija.
Američki emigrant
• Šta znači biti američki emigrant? Po pravilu postoje političke selidbe u suprotnom pravcu?
– Postoji dosta razloga zašto sam napustila rodnu zemlju. Jedno od njih je i moje protivljenje ratu u Vijetnamu. Moji roditelji su frankofili. ćerka mi je udata za profesora prava na Sorboni, a imam i četvoro unučadi tako da ne osećam da sam daleko od moje porodice zato što poslednjih decenija živim u Francuskoj.
• Da li ste bili na sahrani ili u mimohodu?
– Nisam. Moje zdravstveno stanje mi nije dozvolilo, ali sam prenos gledala na televiziji.
• Pojedini analitičari se sada oglašavaju sa pričom da se moglo očekivati da će Milošević sa onakvim zdravstvenim stanjem, neadekvatnom zdravstvenom negom i dugim sudskim procesom okončati i pre donošenja presude.
– Ne znam, nisam vidovnjak. Ali sam iznenađena činjenicom da sam bila tužna na vest o njegovoj smrti. Jedini put kada sam srela Miloševića bilo je u Hagu kada je tražio svedoke i kada me je pozvala njegova odbrana. Odlučila sam ipak da ne svedočim zato što u tom trenutku nisam za njega bila svedok iz prve ruke. Videla sam da su sudije i tužioci bili jako grubi prema svedocima i shvatila sam da moje svedočenje ne bi bilo korisno. Od momenta kada ga je Hag uhapsio osetila sam simpatije prema njemu koje pre toga nisam imala. Mislim da je ceo proces bio nelegalan i nepravedan i da je Milošević dobar posao odradio braneći srpsku naciju u Hagu. Za period pre toga neću da sudim.
• Kao bivši novinar, kako ocenjujete medijske izveštaje o Miloševićevoj sahrani? Da li je i posthumno data crno-bela slika onog što on simbolizuje?
– Jeste, mediji su u potpunosti bili posvećeni tome. Političari i mediji su morali da nastave u onom pravcu koji su zauzeli još pre 15 godina. Trebaće puno posla da bude odrađeno da bi se to izmenilo. Sećate se suđenja Alfredu Drajfusu u Francuskoj, s kraja 19. veka. Svi su bili protiv njega tvrdeći da je nemački špijun. Ali ako nastavite da radite na razotkrivanju istine u jednom trenutku ona se i dokaže kao što je bilo i u Drajfusovom slučaju . Morate uzeti u obzir da mnogi ljudi na zapadu ne veruju medijima, ali ne znaju u šta da veruju. Znaju da mediji lažu, ali ne znaju šta je istina.
Biografija
Dajana DŽonston rođena je u Minesoti, ali je kao dete vladinih služenika najveći deo detinjstva provela nadomak Bele kuće, u Vašingtonu. Studirala je ruski, a doktorirala na delu francuskog pisca Andrea Molroa. Karijeru univerzitetskog profesora u rodnoj Minesoti prekinula je kada se aktivno usprotivila američkom ratu u Vijetnamu, što je na kraju navelo da 1971. godine emigrira u Pariz. U Evropi se počinje baviti žurnalistikom radeći kao novinar AFP i saradnik brojnih časopisa kao što je „Le Monde Diplomatiljue“. Od početka je zanima međunarodna politička scena, a sredinom osamdesetih objavljuje knjigu „Politika evroprojektila: Evropa u američkoj interesnoj sferi“. Grupa Zelenih je 1989. godine angažuje za svog predstavnika za štampu u Evropskom parlamentu i na tom poslu je ostala u narednih sedam godina. Kaže da je ovaj angažman razlog što nije direktno sa terena izveštavala o jugoslovenskim kofliktima, ali je zato dobila pravu sliku o satanizaciji Srba i preobražaju Zelenih u ratnohuškačku stranku. Sada se bavi istraživačkim radom.
• Koliko Miloševićeva smrt i nekoliko dana pre toga samoubistvo bivšeg predsednika Republike Srpske Krajine Milana Babića, dodatno pojačalo argumentaciju za ukidanjem Haškog tribunala?
– Svakako da je autoritet suda dodatno poljuljan. Postoji puno razloga zašto bi Tribunal trebalo zatvoriti. NJegovo osnivanje je predstavljalo opasan presedan za međunarodno pravo. Način na koji sud operiše je užasan. U Americi, ako nekog optužiš za ubistvo moraš da imaš 12 članova porote, anonimnih građana. U Hagu imate troje sudija koje je uglavnom odabrala Madlen Olbrajt, bivši državni sekretara SAD, a dvoje od njih troje mogu optuženika da osude za genocid. To je samo jedna od mnogih stvari koje su pogrešne u Tribunalu. Zatim, Milošević je ilegalno poslat u Hag. Premijer đinđić je mislio da će dobiti neke pare i da će Srbija pobeći iz Miloševićeve ere i konačno postati prihvatljiva za svet. To se, međutim, nije desilo, već upravo suprotno. Oni uvek traže više i više…
• U Beograd ste došli i da promovišete svoju knjigu koja daje uravnoteženu i realnu sliku o raspadu bivše Jugoslavije i odgovornosti, pre svega Nemačke i SAD, za rat koji se razbuktao. Da li ste na zapadu imali neprijatnosti zbog objavljivanja ovakve analize koja toliko odudara od opšte prisutnog mišljenja da su Srbi jedini i glavni krivici za nesreću koja je zadesila narode bivše zajedničke države?
– U Švedskoj sam imala užasnih problema. Jedan magazin je imao pozitivan prikaz moje knjige ali je onda počela medijska kampanja protiv mene i tog magazina. Kada sam došla u Švedsku niko nije došao da se suoči sa mojom argumentacijom. Eho tog napada bio je u londonskom „Gardijanu“. Napali su Naoma čomskog što me je branio u Švedskoj. Ali se „Gardinjan“ izvinio i dozvolili su mi da napišem članak.
Iz knjige „Suludi krstaši“
„Vesti“ su imale priliku da kroz feljton prve objave izvode iz knjige „Suludi krstaši“. Kao dokaz akteulnosti ove knjige Dajane DŽonston navodimo deo o sadašnjem premijeru Kosova Agimu čekuu:
„…Dva Albanca, oficiri Ahmet Krasnići i Agim čeku, navodno, igrali su glavnu ulogu u predaji garnizona JNA hrvatskim separatistima, lišavajući na taj način srpsko stanovništvo zaštite. Bila je to rana manifestacija operativnog saveza između hrvatskih i albanskih ancionalista….
…čeku se u međuvremenu priključio novoj hrvatskoj armiji u kojoj je dostigao visok čin. Godine 1995. , po završetku obuke kod „penzonisanih“ američkiih vojnih stručnjaka po ugovoru sa zagrebačkim Ministarstvom odbrane, čeku je pomagao u komandovanju operacijom „Oluja“ u kojoj su Srbi proterani iz Republike Srpske Krajine. čeku je stekao užasnu reputaciju provodeći izuzetno brutalne masakre nad Srbima na prostorima Like.
• Da li je tačno da ste naklonjeni Srbima zato što ste ovde nekoliko godina studirali?
– Kada sam ja studirala u Beogradu ovde su bili Jugosloveni. Bila sam u sobi sa osam devojaka. Prva devojka koja je bila naklonjena prema meni bila je Turkinja. Zvala se Šefika. Nemam nikakve porodične odnose sa pripadnicima vašeg naroda. Imala sam prijatelje koji su Jugosloveni. Znači, ne radi se o nekoj mojoj blagonaklonosti prema Srbima, već je stvar principa, istine i pravde. Da je neka druga grupa bila žrtva ja bih na stvari isto tako gledala.
• Razumete li tu gotovo patološku potrebu Srba koji naviknuti da budu omraženi odmah sumnjičavo gledaju na strance koji odgovornost za rat i zločine ne stavljaju samo na konto njihovog rukovodstva?
– Razlog je u užasnoj laži koja se masovno širila svetom i u koju su i mnogi odavde počeli da veruju. To su laži koje su korišćene da bi se opravdala ratna politika SAD. Ja mislim da je to velika katastrofa za SAD i njegov narod, za Evropu i na kraju krajeva i za ceo svet.
Hteli da bombarduju i Kinu
• Da li vam je to što je Vaš otac bio savetnik Pentagona omogućilo da realnije sagledate spoljnu politiku SAD?
– Svakako. Avijacija u Americi je jako moćna i ona je uglavnom za rat. Od mog oca znam da su za vreme hladnog rata u jednom momentu bili za to da bombarduju i Kinu. Mogu da ubijaju ljude, a da ih ne vide. Ali, u kopnenom delu armije nisu bili takvi entuzijasti.
