Pošto je prošla Subota, koju je Isus preležao u grobu, u Josifovom vrtu, sutradan, u Nedelju vrlo rano, osetio se snažan zemljotres, i andeo Božji slete s neba ka grobu, odvali plocu koja beše naslonjena na ulazak u grob i sede na odvaljeni kamen. Lice njegovo beše svetlo kao munja, a odelo belo kao sneg. Stražari, koji su cuvali grob, popadaše kao mrtvi, i kad dodoše k sebi od straha i cuda, trkom pobegoše u grad.
Kad je andeo odvalio plocu, Isusa vec nije bilo u grobu; on je ranije vec vaskrsao i izašao, a andeo je odvalio plocu da bi žene mironosnice i apostoli mogli u grob uci i uveriti se o Hristovom vaskrsenju.
Prva žena koja je izjutra došla na Isusov grob bila je Marija Magdalena. Našavši grob otvoren, ne znajuci šta se dogodilo, povikala je: „Uzeše Gospoda moga i ne znam gde su ga na drugo mesto sahranili!“, i brzo je otrcala da o tome izvesti Petra i Jovana. Oba ucenika potrcaše na grob, a prvi je, jer je bio mladi, do groba stigao Jovan. Njemu se, cim je razgledao oko groba, javi misao o Hristovom vaskrsenju. Petar, kad stiže, odmah ude u grob, a za njim i Jovan, i u grobu spaziše platno, kojim je Isusovo telo bilo umotano, gde leži na istom mestu, samo je ubrus, kojim je glava bila uvijena, bio brižljivo savijen i stavljen u stranu. Marija Magdalena je ponovo došla na grob, a pošto su Petar i Jovan vec bili otišli, sela kraj groba i tiho plakala. Dok je tako plakala, ucini joj se kako se nešto belasa u grobu, ona se saže i spazi dva mladica u sjajnim haljinama kako sede jedan celo glave, a drugi ispod nogu gde je ležalo Isusovo telo. „Ženo zašto placeš? Koga tražiš?“, zacu ona glas: „Uzeše Gospoda moga i ne znam gde ga metnuše“. Ova dva mladica behu uprli poglede ne na nju vec mimo nje, te se ona osvrte da vidi koga to gledaju, i spazi iza sebe nepoznati lik, koga u jutarnjem mraku nije mogla da raspozna. Ona pomisli da je to baštovan Josifove bašte pa mu rece: „Gospodine, ako si ga ti uzeo, kaži mi gde si ga metnuo, a ja cu ga naci“.
„Marija!“, cu ona glas, kojom je pozva nepoznati, i ona poznade Isusov glas, vide da on stoji živ pred njom, pa radosno viknu: „Ucitelju!“ i polete da mu obgrli noge. No on joj rece: „Ne dotici me se, jer se još ne vratih Ocu mome, nego idi braci mojoj i kaži im: Idem Ocu mojem i Ocu vašem i Bogu mojem i Bogu vašem“; i posle ovih reci pruži ruku, blagoslovi Mariju koja je klecala, i nestade ga. Marija puna radosti požuri da izvesti apostole, i cim je stigla radosno je uzviknula: „Ja sam videla Gospoda!“. Ali joj ucenici ne poverovaše, što jako uvredi njenu nežnu dušu.
U meduvremenu i žene mironosnice, pred samo radanje sunca, behu stigle na grob, kraj koga nadoše andela u belim haljinama, koji sedaše na ploci i koji im rece: „Ne bojte se! Ja znam da vi tražite Isusa Nazarecanina – raspetoga. On je voskresao; nema ga ovde. Nego idite i kažite ucenicima njegovim da idu u Galileju, tamo ce ga videti“. Pune straha, ali i radosti, pohitale su žene mironosnice u grad, kad na putu sretoše samog Isusa koji im rece: „Radujte se!“ i ponovi poruku ucenicima svojim. Pošto ih blagoslovi, Isusa nestade, a mironosnice glas o Hristovom vaskrsenju razneše po celom gradu.
Stražari pak, koji su Hristov grob cuvali, dotrcali su uplašeni i obavestili prvosveštenike i jevrejske starešine o svemu što se dogodilo. On dadoše vojnicima dosta novaca kao napojnicu što su cuvali stražu i rekoše im da nikom ne kazuju da je Isus vaskrsao, vec da rasprostiru glas da su ga ukrali ucenici njegovi dok su stražari spavali.
Istoga dana Isus se ukazao i svojim ucenicima Luki i Kleopi, koji su iz Jerusalima išli u obližnju varošicu Emaus, u obliku nepoznatog putnika, koji ih ukori što su kolebljivi u svojoj veri u Hristovo vaskrsenje. Tek kad im on, za trpezom, u jednoj usputnoj kuci, prelomi blagosloveni hleb, oni ga poznadoše, ali njega vec nestade. Zato oni pohitaše odmah natrag u Jerusalim, gde nadoše jedanćstoricu ucenika na okupu i ispricaše im svoj susret s Isusom.
Isto vece Isusovi ucenici se zatvore u jednu sobu plašeci se Judeja. Odjednom ude Isus, stade u sredinu i rece im: „Mir vam!“ Oni se uplašiše i pomisliše u strahu da je to neko prividenje. A Isus im jrece: „Što se plašite? I za što takve misli ulaze u vaša srca? Vidite ruke moje i noge moje; ja sam glavom; opipajte me i vidite; jer duh kostiju i tela nema, kao što vidite da ja imam“. I dok su se oni još cudili, upita ih: „Imate li što za jelo?, a oni mu iznesoše komad pecene ribe i meda u sacu, što on pred njima pojede, da ih uveri da nije prividenje.
Jedino ucenik Toma, koji nije bio prisutan kad se Isus javio, ne poverova kad mu drugovi rekoše: „Videsmo Gospoda!“, nego rece: „Dok ne vidim na rukama njegovim rane od klinaca, i metnem ruke u rebra njegova, ne mogu verovati“…
Vaskrsenje (Vaskrs, Uskrs, Pasha, Veligdan, Vazam) je stari praznik; praznuje se još od vremena apostola, ali ne svuda u isti dan: negde je praznovan zajedno sa jevrejskom Pashom, negde 14. dana meseca jevrejskog Nisana, a negde u nedelju posle jevrejske Pashe. Na prvom Vaseljenskom saboru, odluceno je da se svuda praznuje jednog dana, i to posle prolecne ravnodnevice, prve nedelje posle Jevrejske Pashe i punog meseca. Uskrs je, dakle, pokretan praznik, koji se uvek vezuje samo za dan nedeljni, i može pasti u razmaku od 35 dana, od 4. aprila do 8. maja.
Uskrs je najsvecaniji praznik u godini; on je praznik nad praznicima. Na taj dan skidaju se dveri u crkvi na oltaru, cime se želi pokazati da je Isus vaskrsenjem svojim pobedio smrt i otvorio rajska vrata. Cela nedelja po Uskrsu naziva se Svetla nedelja, a crkvene pesme koje se tada pevaju, pune su radosti i veselja, pevaju se cak i u tužnim prilikama, na pogrebu, ako bi se desio te nedelje.
Umesto uobicajenog pozdrava, narod se na Uskrs i cele Svetle nedelje pozdravlja sa: „Hristos voskrese!“ i „Vaistinu voskrese!“.
Da bi se hrišcani dostojno pripremili za ovaj praznik, još od apostolskih vremena ustanovljen je Veliki Post ili Cetrdesetnica, po uzoru na Isusa koji je 40 dana postio na Gori iskušenja. Naravno, ovo je crkveno tumacenje, mada pojedini istraživaci (Cajkanovic) tvrde da svi postovi imaju mnogo starije poreklo. Veliki Post odgovara proletnjem godišnjem vremenu, i u te dane nije dozvoljeno nikakvo javno veselje.
Dogadaj Hristovog vaskrsenja na ikoni se predstavlja: Isus je iz groba ustao, držeci u ruci barjak kao znak pobede, rimski vojnici popadali su od straha oko groba, a andeo sedi na kamenoj ploci.
U narodu postoji obicaj da se o Uskrsu jaja boje crvenom, ili drugim jarkim bojama, i da se njima dariju poznanici i prijatelji. Po predanju, Marija Magdalena je, došavši u Rim da caru Tiberiju objasni Hristovo vaskrsenje, darovala caru crveno kokošije jaje i zapocela mu pripovedati o Hristu. Uskršnjim jajetom želi se predstaviti ociglednost vaskrsenja i kako iz mrtvila postaje život. Jer, jaje je samo po sebi mrtva stvar, ali pod uticajem toplote, kad se stavi pod kokoš, razvije se u njemu život i izleže se živo pile, koje svojom snagom razvali svoj grob – ljusku i izade na svet – kao što je i Isus svoje mrtvo telo oživeo i iz groba ustao. Crvena boja je boja radosti, zbog tog radosnog dogadaja.
Obicaj je da se prijateljima i ukucanima dele farbana jaja, kojima se oni tucaju, a onaj ko razbije drugome jaje ima pravo da ga uzme. Prvo uskršnje jaje se cuva godinu dana – i ono se naziva cuvarkuca.
Na Uskrs se rano ujutru poneki umiju vodom u kojoj je prenocilo crveno jaje, zdravac, rutvica i kaloper, radi zdravlja. Deci se ujutru daje da prvo okuse malo vina, da budu crvena kao vino.
U Levcu i Temnicu se kaže: „Uskrs je do podne crven, a od podne zelen“ i „Do podne u jaja, a od podne u koprive“, jer Uskrs je padao u dane kada je seljak bio u najvecoj oskudici, te nije imao ni dovoljno hleba za ishranu.
Covek koji se rodio na Veliku subotu, pred Uskrs, može da vidi crveni vetar, smatraju u Negotinskoj krajini. Toga dana ga treba samo podsetiti na pare, tj. na zakopano blago, i on ce vas odmah odvesti na ono mesto.
Uskršnji post se ponegde naziva Baba Korizma i zamišlja se kao stara, mršava i visoka žena u crnoj suknji. Za vreme posta ona ide po kucama, kupi decu koja ne poste i odnosi ih u nekakvu jamu, a roditelji ih o Uskrs otkupljuju šarenim jajima. Zato se za vreme posta ne jedu jaja, da bi ih bilo za otkupljivanje dece.
