SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA SVOJOJ DUHOVNOJ DECI O VASKRSU 2002. GODINE
PAVLE, PO MILOSTI BOŽJOJ PRAVOSLAVNI ARHIEPISKOP PECKI, MITROPOLIT BEOGRADSKO-KARLOVACKI I PATRIJARH SRPSKI, SA SVIMA ARHIJEREJIMA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE, SVEŠTENSTVU, MONAŠTVU I SVIMA SINOVIMA I KCERIMA NAŠE SVETE CRKVE: BLAGODAT, MILOST I MIR – OD BOGA OCA, I GOSPODA NAŠEG ISUSA HRISTA, I DUHA SVETOGA, UZ RADOSNI VASKRŠNJI POZDRAV:
HRISTOS VASKRSE!
Pozdravljajuci vas, draga naša deco duhovna, ovim svetim vaskršnjim pozdravom, prizivamo na vas sveradosnu silu Vaskrsloga Bogocoveka, Gospoda Isusa Hrista, kojom nas je On obasjao ustavši iz groba i pobedivši, jednom za svagda, svaku smrt i svaku tugu. Ta nadumna sila Vaskrsenja Hristovoga nastavlja da živi i životvori u Telu Hristovome, Crkvi, u cijim udovima miomir Duha Svetoga stalno projavljuje život Vaskrsloga.
Vera u Hristovo Vaskrsenje oduvek je bila ugaoni kamen Crkve, ono bez cega bi ona potpuno izgubila svoj smisao i svoju snagu. „Jerako Hristos ne vaskrsne“, kazao je sveti apostol Pavle, „uzalud je vera naša“. Bez Vaskrsenja, uzalud je i sva naša propoved, ali i sve naše znanje, i naša radost, i naša lepota, i naša ljubav; uzalud je i rodenje naše, i život naš, i smrt naša; uzalud je sve što je naše, i tude, i svacije; i svaka je želja uzalud, i svaka misao, i svako ime – i sve je uzalud! Ako nema Vaskrsenja, onda je covek najtužnije bice „u svima svetovima“, rob „prirode“, sa kojim se ona poigrava, varajuci ga sa malo života, da bi ga na kraju citavog pokazala ništavnim. Ako Hristos ne vaskrse i ne pobedi smrt, onda života i nema – ostaje samo apsurd i neutoljena glad za životom i ljubavlju.
Mrak ništavila
Predukus vecnoga života u Carstvu Vaskrsloga Hrista utvrduje nas u uverenju da iza svih padova, neuspeha i delimicnih uspeha, iza svih privremenih trijumfa smrti nad životom, koji prate covekovo zemno bivanje – iza svega toga stoji vecita pobeda Života nad smrcu, Dobra nad zlom, Radosti nad tugom. Vera u Vaskrsenje i iskustvo lepote i radosti života, koje ovu veru prati, jesu najblistaviji dragulj covekovog duha, bescen-blago pohranjeno u skrivnicama bica ljudskog. Odatle ono zraci božanstvenom silom, dajuci coveku snagu da uvek iznova voli i stvara za vecnost. Oduzeti coveku to njegovo blago znacilo bi prepustiti ga besmislu i mraku ništavila. Ostaviti coveka bez vere u Vaskrsenje ravno je ubistvu. Jer, to znaci coveka obesmisliti, a samim tim i – rašcoveciti.
To narocito treba da znaju oni kojima je poverena casna i odgovorna dužnost da upravljaju narodom. Treba da znaju da za dobrobit jednog društva nije dovoljno samo to da svi njegovi clanovi raspolažu potrebnim materijalnim dobrima i da uživaju relativan socijalni mir. Pored svega toga, coveku treba i nešto što ce njegov život ispuniti smislom, što ce mu dati motiv za ostvarivanje trajnih vrednosti, duhovnih i kulturnih. Vera u Vaskrsenje u vecoj meri nego bilo šta drugo ozarava ljudski život smislom – ne kao nekakav „opijum za narod“, koji se ljudima daje da ih uspava i ucini neosetljivima na bolove što ih smrtni život donosi, vec kao živo iskustvo ljubavi, u kome saznajemo da ce oni koje volimo u Hristu biti vecno živi.
Diktat potrošaca
Zato vera ne znaci iskljucivo zanimanje za „onaj svet“ i zanemarivanje zemaljskog života. Naprotiv, time što volimo bližnjega svoga koji je tu, pored nas, i zbog koga se radujemo životu, i time što volimo i citavu prirodu, i time što verom znamo da ta ljubav nije nešto svodivo na psihološki doživljaj, dakle nešto relativno, vec je ona nešto ontološko i neprolazno, mi upravo bivamo jace vezani za ljude i za svet oko nas.
Prava vera, dakle, uvek jaca našu vezu sa drugim ljudima i doprinosi boljem opštenju medu clanovima jedne zajednice. Više zajedništva i uzajamnosti potrebno nam je danas na svim nivoima, a narocito u okviru porodice, koja kao institucija u naše vreme preživljava ozbiljnu krizu. Zbog ubrzanog ritma života, koji diktira potrošacko društvo, ljudi imaju sve manje vremena jedni za druge. Supružnici se medusobno udaljavaju, a deca bivaju prepuštena sama sebi. Vaskrsenje Hristovo, time što pokazuje da ljudska licnost nadživljava sve prolaznosti i sve smrti, uci nas da više pažnje posvecujemo ljudima, a da manje brinemo o sticanju novca. Uci nas da je svaki trenutak proveden sa voljenom licnošcu beskrajno dragocen, neponovljiv, i da ima svoj odjek u vecnosti. Naše vreme, u kome skoro svako drugo sklapanje braka prati razvod i u kome veoma veliki broj mladih ide stranputicom, vapije za takvim poimanjem i osecanjem bracne zajednice kakvo nudi hrišcanska vaskrsenjska vera.
Jasno je, dakle, da i u ovom našem vremenu, vremenu napretka u mnogim oblastima života, postoji potreba za hrišcanskom verom jednako kao i u svim drugim vremenima; jasno je i to da vera nije neusaglasiva sa tim napretkom. Štaviše, ako se ko zamisli nad tajnama života i smrti, nad cinjenicom da je ljudski život kao tren kratak i da coveku nikakva uteha nije to što drugi nastavljaju da žive i posle njega, videce da vera u Vaskrsenje ne samo da nije protivna napretku covecanstva vec da je istinski napredak bez nje nemoguc. Onaj pak ko još dublje razmotri stvar, shvatice da samo ono kretanje zemaljskoga koje vodi ka Carstvu Nebeskom, ka Vaskrslome Hristu, predstavlja pravi napredak. Sve drugo jeste samo mali pomak ispod žrvnja „vodenice smrti“; sve drugo samo zamara ljudski duh kao košmarno tumaranje stazama besmisla.
Povratak mladih
Vaskrsenje Hristovo jeste „jedino novo pod Suncem“ zato što je ono razbilo jednolicnost beskrajnog kruga radanja i umiranja. Zato u Crkvi sve odiše mladošcu Hristovog života. Orošenu blagodacu NJegovom, Crkvu kroz sve epohe i istorijske mene Duh Sveti održava uvek svežom i uvek novom. Smenjuju se carstva, smenjuju se civilizacije, a Crkva, bez obzira na spoljašnje promene, ostaje u svojoj suštini, u svom odnosu ka svojoj Glavi, Vaskrslome Hristu, uvek ista, uvek sebi verna, i – osvecujuci i obnavljajuci sve i sva u svakom vremenu – uvek savremena i uvek mlada. Mladost Crkve, „Neveste Hristove“, jeste u tome što je ona vecno prolece Duha, vecno bujanje života.
Mladalacku snagu hrišcanstva izražava i cinjenica da su Hristovi ucenici, apostoli, gotovo svi bili mladi ljudi. Nije slucajnost vec je Promislom Božjim uredeno da Bogocovek Hristos pretrpi Svoja spasonosna stradanja upravo buduci mlad, cime je pokazao da hrišcanska vera jeste vera mladosti.
Zbog toga je Crkva uvek svojim clanovima, ma kog životnog uzrasta oni bili, ulivala silu vecne mladosti Hrista Vaskrsloga. Zato niko ne treba da se cudi nad cinjenicom da u Crkvi ima sve više mladih ljudi. Obnova crkvenog života u naše vreme potice baš od mladih ljudi. U Crkvu oni pristižu ili iz naše tradicionalisticki obojene pravoslavne sredine, u kojoj je vera mahom svedena na poštovanje nasledenih obicaja, cesto nerazumljivih, ili iz navodno modernih, najcešce obezboženih porodica. I u jednom i u drugom slucaju, mladi odbacuju falsifikat vrednosti koji im je ponuden u porodici i streme ka živoj Istini, pokazujuci nepodmitljivost cula i osecanja kojom se istiniti život razlikuje od praznog življenja i licemerja. U oba slucaja mladost se s pravom buni: jedanput protiv pukog ispunjavanja obrednih formi, bez razumevanja višeg smisla vere; drugi put protiv iluzije da je moguc bilo kakav napredak za coveka koji se Boga odrekao, a smrt i ništavilo uzima za svoj poslednji domet. Taj svoj stvaralacki bunt mladi u Crkvi saglašavaju sa ustankom Hrista Bogocoveka protiv tiranije smrti nad tvorevinom Božjom. Spasonosni Hristov ustanak i pobeda NJegova, to jest krsna smrt i Vaskrsenje NJegovo, uništiše smrt i razvališe vrata adova.
Ne može, medutim, da ne izazove zebnju saznanje da ima i mnogo naše omladine koja koraca stranom stazom, put zemlje nedodije, gde niko ne nalazi cilj za kojim je pošao. Kada se život ne natopi sladošcu Vaskrsenja, on je za mnoge suviše tragican i gorak. Plamteca želja za životom, koja ostaje bez odgovora od strane porodice i društva, mnogo puta je nagnala mlado bice da beži iz stvarnog sveta u svet iluzija. Taj iluzorni svet proizvodi se bilo upotrebom narkotickih sredstava bilo priklanjanjem nekoj sekti, gde se sumnjiva i varljiva uteha nalazi u osecaju zajedništva koje, tobože, postoji medu clanovima takve organizacije. Krivica je svih nas što mladima, i bližnjima uopšte, nismo podarili ono što im kao slovesnim bicima pripada, što im nismo pokazali dovoljno jake uzore i što smo njihove živote slomili svojom otupelošcu i naviknutošcu na besmisao. Ovi stradalnici su zato ukor koji sažiže iluzije našeg društva.
Nadajmo se da ce ti davljenici u moru besmisla uspeti da se uhvate za ispruženu im ruku Hrista Bogocoveka, Cije je Vaskrsenje jedini lek za njihovu smrtnu muku. Jer, jedino Vaskrsli Hristos uvek pruža ruku i ceka da ljudi shvate da je On jedini kraj i cilj svih njihovih težnji, ponekad cak i onih koje naizgled udaljavaju od NJega. Jedino Vaskrsloga Hrista možemo ponuditi mladima, jer jedino On jeste Vrednost dostojna njihove mladosti.
Smrt je pobedena
Jedino je Vaskrsenje Hristovo dostojno da se svi mi zbog njega, sada i uvek i u vekove vekova, radujemo radošcu nezatamnjenom. Jedino je Vaskrsenje radost koju ne prati tuga. Radujmo se, dakle, jer danas je vreme kada se valja radovati! Radujmo se radošcu Hristovom, radošcu apostola i svih svetih i pravednih Božjih ljudi! Radujmo se jer je svaka smrt pobedena! Radujmo se jer je svaki greh oprošten! Radujmo se jer je oprošteno svakome osim onome ko se nimalo ne raduje i ko Vaskrsenjem ne prašta.
Danas, draga ceda duhovna, radujuci se zbog svih vas, opet i opet pozdravljamo svetim vaskršnjim pozdravom vas, sabrane u Liturgiji Crkve, oko svetog Pricešca, oko Tela i Krvi Vaskrsloga Hrista, u hramovima Božjim u otadžbini i u rasejanju. Pozdravljamo sve bratske pravoslavne narode i citavu hrišcansku vaseljenu; pa i onu nehrišcansku pozdravljamo; i nebesa, i zemlju, i svaku tvar, živu i neživu, pozdravljamo i celivamo. Jer, radost Vaskrsenja darovana je nama da se od nas izlije na svako bice, sve do najmanjega od onih koje Bog stvori, da sve blagoslovimo i da svemu blagovestimo:
HRISTOS VASKRSE!
