Vaskršnja poslanica Njegove Svetosti Patrijarha Pavla
Izmirenje sa onima koji nas mrze
Hristos vaskrse, zemlju potrese, tugu odnese, radost donese. (Sv. Vladika Nikolaj)
Ovim rečima Svetog Vladike Nikolaja blagovestimo najradosniji od svih dana – dan kada se život objavio svetu, dan kada je smrt pobeđena, kada su vrata adska razorena, dana Vaskrsnog, dana sveradosnog. Vaskrsenje je najveći događaj naše ljudske istorije, naše Bogočovečanske večnosti. To je dan koji nas izvodi iz svih ovozemaljskih i ovoživotnih dana i noći, i uvodi nas u nevečernji i neprolazni dan Carstva Božijeg, večnoga i nezalaznoga. „Pasha je Praznik nad praznicima i Svečanost nad svečanostima, koja prevazilazi sve druge praznike i svečanosti koliko i sunce prevazilazi zvezde“ (Sveti Grigorije Bogoslov).
U svetlosti Vaskrsnog dana mi sagledavamo sav svoj život, i radujemo se životu. Ovaj dan Vaskrsenja je dan radosti života, i to Večnog života. Radost koju nam Vaskrsenje Hristovo daje danas, potrebno je posvedočiti ovome svetu i ovom vremenu, jer tu radost nam niko drugi, nikada i nigde ne može ni dati ni oduzeti.
Upravo je odsustvo radosti, ili odsustvo radosti koja ima smisla, ono što muči savremenog čoveka. Odsustvo radosti dolazi otuda što se smrt ne nadilazi, već se doživljava kao konačni kraj. A ako je smrt zaista konačni događaj, posle koga nema ničega, ili posle koga možda postoji samo neodređeni život besmrtne duše, onda je život čovekov velika tragedija, koja započinje rođenjem, da bi svakim danom bio samo bliži smrti, svome „konačnom kraju“. Današnji dan Vaskrsenja Gospodnjeg pokazuje nam i svedoči da nije tako; i zato mi danas, obasjani svetlošću Vaskrsenja, sa Apostolom Pavlom kličemo: „Gdje ti je, smrti, žalac? Gdje ti je, pakle, pobjeda?“ (1. Kor 15,55).
Zaista velika je i čudesna tajna Vaskrsenja Hristovog i svih spasonosnih darova koje svetu i čoveku donosi Vaskrsli Hristos. Da bismo to razumeli, i da bismo se Vaskrsenju Hristovom radovali, treba da razumemo Biblijsku, životnu, Bogootkrivenu istinu, koja nam svedoči da je svet stvoren od Boga ni iz čega (1. Moj 1,1). Ni svet, pa ni čovek, iako od Boga stvoren po liku i podobiju Božijem kao kruna i ukras celokupne tvorevine, nema u sebi samom ništa što bi ga držalo u životu bez Boga (1. Moj 1,26; 2,17). Zato je samo u zajednici sa Bogom moguć život, i zato je Adamovim grehom, koji je u suštini prekidanje zajednice sa Bogom, čovek ušao u smrtnost (1. Moj 3,19). Svet stvoren za postojanje počeo je da pati i strada, „jer je plata za grijeh smrt“ (Rim 6,23).
Stoga, Adamovo pokajanje, kao ni pokajanje starozavetnih pravednika, nije bilo dovoljno, jer pokajanje prekida život u grehu; a nama je bilo potrebno više: potrebno je izbavljenje iz stanja truležnosti, propadljivosti, raspadljivosti, smrtnosti (Rim 8,22-23). Kao što se smrt privila uz telo, bilo je potrebno da se i život privije telu, kako bi ono sa sebe zbacilo trulež i obuklo se u život. „Imao sam udela u liku Božijem, i nisam to sačuvao; sada On – Hristos uzima udela u telu mome da bi i lik spasao i telo obesmrtio“, kaže Sveti Grigorije Bogoslov. Tako svojim ovaploćenjem Hristos započinje iskupiteljsko delo; ali bila je potrebna i smrt njegovog Oživotvorenog tela, jer je samo kroz smrt bilo moguće Vaskrsenje (Sveti Atanasije Veliki). Spasonosna snaga smrti i Vaskrsenja Hristovog dolazi otuda što je Hristos Bogočovek, u čijoj su Ipostasi, nesliveno, nerazdeljeno, nepromenljivo i nerazlučno sjedinjene dve prirode, puna Božanska i puna čovečanska (Halkidonski oros). Veličina Hristove žrtve i projava njegove ljubavi ogledaju se upravo u tome što ljudska priroda, koja je ipostazirana u Ličnost Boga Logosa, nije imala greha, te Hristos, budući bez greha, strada i umire na krstu dobrovoljno, slobodno, iz ljubavi prema rodu ljudskome. Da je On imao greha, onda ne bi mogao umreti slobodno, već nužno: „Jer je plata za greh smrt“ (Rim 6,23). Dolaskom svojim u ad Hristos je zgazio smrt, i Vaskrsenjem ukida moć smrti.
Po Vaskrsenju Hristovom stvarnost privremene smrti za nas se ne ukida – ljudi i dalje umiru, ali je Vaskrsenjem ukinuta beskonačnost smrti. Jer, ako neko umre da bi posle toga imao bolji život, onda to nije smrt nego usnuće i prelaz kroz smrt u život. Odvajanje duše od tela, raspolućenje čoveka je privremeno. Zalog toga je Vaskrsenje Hristovo, po reči Apostola Pavla: „Jer kao što u Adamu svi umiru, tako će i u Hristu svi oživeti“ (1. Kor 15,22). Zato mi Hrista Raspetog i Vaskrslog nazivamo Novim Adamom, u Kome ćemo svi živeti (1. Kor 15,45). To je moguće zbog toga što smo se kroz krštenje svi u Hrista obukli, sa njim umrli i sa njim vaskrsnuli, dok u Svetoj Evharistiji – Liturgiji – Pričešću, primamo Hrista u sebe, i bivamo u Hristu za život večni. Jednom rečju: u Crkvi mi smo primili dar usinovljenja i zalog besmrtnosti; i zato u Liturgiji Boga zovemo Ocem, jer bivamo usinovljeni u Sinu, Koji jedini Boga može nazvati Ocem. Tako iz tog jedinstva sa Hristom proizlazi da je Hristova pobeda nad smrću i naša pobeda nad smrću, i započinjanje života večnog.
Tu duboku istinu znali su svi hrišćanski pravednici kroz sve vekove do dana današnjeg. Tu istinu znali su i njome živeli i Sveti Mučenici Jasenovački kojima se molimo, i kojih se posebno sećamo ove godine na 60. godišnjicu od proboja stradalnika iz zloglasnog logora smrti – Jasenovca. Samo zahvaljujući toj veri, od stotine hiljada zatočenih u Jasenovcu jedni su postradali kao Sveti Mučenici – poput Svetog Vukašina iz Klepaca, dok su drugi smogli snage da goloruki krenu na logorske žice, znajući da će biti živi i ako prođu, ali i ako ostanu na žicama. Zbog svega toga je naša vera u Vaskrsenje duboko smislena i duboko opravdana. Zbog toga se mi klanjamo Krstu, celivamo Krst, osenjujemo se krsnim znamenjem; jer znamo da nam kroz Krst dolazi Vaskrsenje, osnova vere naše, po reči Svetoga Pavla: „Ako Hristos nije ustao, onda je prazna propoved naša, pa prazna i vera vaša“. (1. Kor 15,14).
Naše Kosovo je danas u znaku Krsta. Ali znaju naša braća i sestre, raspeti na raspetom Kosovu i Metohiji, da Krst Hristov uvek uzvodi u Vaskrsenje (Rim 8,18). Zato, čvrsto verujemo da će i našoj braći na Kosovu i Metohiji zasvetleti svetlost Vaskrsenja Hristovog. Ali, da bismo tu svetlost osetili, da bismo se te svetlosti udostojili i na Kosovu i van Kosova, po svim krajevima zemaljskim, moramo se izmiriti sa onima koji nas mrze, a njih nije malo. Hrista radi Vaskrsloga treba da praštamo i da se mirimo; jer je Bog – u Koga verujemo i čije Vaskrsenje slavimo – Bog mira, ljubavi i praštanja. Kao što je On oprostio onima koji su Ga raspeli na Krst, tako i mi sa našim Gospodom Raspetim i Vaskrslim treba iz dubine duše da kažemo: „Oče, oprosti im, jer ne znaju šta čine!“ (Lk 23, 34). Ali oprosti i nama, Gospode, ako smo se nekada poneli kao neljudi.
Na tu i takvu veru mi danas pozivamo sav naš Hristoljubivi narod; a ta vera, ponavljamo, nije vera u smrt, kako nam neki zlonamerni prebacuju. To je vera u život večni, ali u život večni koji ovde i sada započinje. Zato pozivamo sve ljude, posebno mlade, da u Hristu, u Crkvi Hristovoj koja je Bogočovečanska zajednica, utemelje svoj život. Samo tako i samo tu, naći će mir i radost za kojom žude. Znamo da je mladost najlepše ali i najburnije doba čovekovog života, i upravo zato se nikada tako snažno kao u mladosti ne okuša sloboda čovekova. Zato pozivamo naše mlade da svoju slobodu ne žrtvuju „ubilačkim autoritetima“ kakvi su droga i alkohol, kao i raspusni život kojim se ugrožava zdrava priprema za svetinju braka. Pozivamo naše mlade da se smire pred svetinjom i ozbiljnošću života, jer život nije zabava, odnosno život se ne može svesti samo na zabavu. Život je stalna borba sa svim onim što nas od Gospoda odvaja, jedna stalna borba za „slobodu od greha“ a ne za „slobodu za greh“, koja se danas naziva „emancipacijom“ ili nekakvim tobožnjim „napretkom“. Hrišćanski život je borba za dobro, a protiv zla i izopačenosti koje vidimo u sebi, drugima i zajednici kojoj pripadamo. Ne zaboravimo nikada da je zlo uvek kratkog veka i, samo naizgled uspešno i blistavo. Zato na zlu, lukavstvu, prevari, ne treba zasnivati ništa, pogotovu ne život. Dakle, samo ako se na Vaskrslom Gospodu utemelji život, moguće je naći mir i radost za kojom svaki čovek istinski žudi. Kada je Apostol Filip rekao svom prijatelju Natanailu da su našli Mesiju, Natanailo je izrazio sumnju; ali ga Apostol Filip poziva i kaže mu: „Dođi i vidi“ (Jn 1,45-46). Ovaj poziv i mi, draga naša deco duhovna, upućujemo vama: dođite i vidite. Dođite i dolazite u naše hramove, uzimajte učešća u Svetoj Liturgiji koja je živa slika budućeg Carstva Božijeg, jer učestvovati u Svetoj Liturgiji znači predokušati već sada i ovde plodove budućeg Carstva njegovog. Tu vidimo da naša hrišćanska budućnost ne zavisi ni od teških materijalnih prilika, niti od moćnika ovoga sveta; i ono što je najvažnije: tu u Svetoj Liturgiji vidimo da naš život ima smisla, da naša budućnost ima smisla koji se ne ograničava samo na ovaj svet i vek, već se produžava u večnost.
U ime tog smisla i te radosti, na sve vas, deco naša duhovna, prizivamo sveradosnu svetlost i silu Vaskrsloga Bogočoveka, Gospoda Isusa Hrista. Pozivamo vas da se danas, i u sve dane svoga života, dane osmišljene Vaskrslim Gospodom, radujete. Radujte se, jer je smrt pobeđena. Svojom radošću svedočite radost Vaskrsenja svim ljudima i svim narodima, kako hrišćanskim tako i nehrišćanskim. Radujte se, jer je radost Vaskrsenja nama i darovana da bi se od nas izlila na svekoliku tvorevinu Božiju, na koju danas prizivamo sveosvećujuću silu Vaskrsenja, radosno kličući sa celom vaseljenom:
