Vaso Despotović, jedan od 416 ovogodišnjih dobitnika Medalje australijskog reda, kaže da svaki doseljenik u Australiju ima šanse jednake njegovim da napravi karijeru – da počne od nule.
– Kad sam dolazio pre 20 godina, nisam ovde znao ni jednu jedinu osobu. Imao sam samo kontakt od jednog čoveka koji je trebalo da me dočeka ovde. A, slučajno sam u avionu upoznao kuma toga čoveka. To je bilo sve.
Šta te navelo da kreneš ovamo?
– Došao sam više avanturistički. Da pogledam Australiju, provedem jedno vreme i da se vratim.
U srpsku zajednicu se, kaže, u stvari uključio kroz fudbal.
– Dobio sam posao kao kompjuterski programer u Asošijeted presu. U slobodnom vremenu igrao sam fudbal. Na jednom turniru, koji je bio dosta veliki, mene na kraju proglase za najboljeg igrača. čujem, prozivaju moje ime, a nemam pojma zašto. Tada je ovde postojao klub „Jugal“ i oni me posle toga pozovu. Tako sam počeo da upoznajem naše ljude. Da nije bilo fudbala, možda verovatno nikad ne bih ni počeo ovaj posao.
Despotoviću je priznanje pripalo za „saosećanje, rukovođenje, humanitarne napore i aktivnosti u Australiji i zemljama bivše Jugoslavije, kao i za jačanje veza između tih zemalja i neumorni rad na očuvanju nacionalne kulture i nasleđa u srpskoj zajednici Australije“.
Prethodnica ideje za njegov „Beo-eksport“ bila je u humanitarnoj organizaciji „Semberija“, koja se bavila sakupljanjem pomoći kad je rat počeo na Balkanu.
– Sakupljani su mahom lekovi, namirnice i pomoć za decu palih boraca. čak sam 1993. godine tamo nešto raspoređivao. Godine 1994. bilo je ovde nekoliko kompanija koje su počele da šalju pakete. Meni su tada dolazili ljudi koje sam u međuvremenu upoznao i žalili se da su slali, a njihovi nisu dobijali. Onda sam shvatio da to mogu da radim dosta bolje od ostalih.
Tada su bile i sankcije koje su objektivno sprečavale i pomoć civilnom stanovništvu.
– Bosna nije bila pod sankcijama. A ovo što smo radili inače je imalo i humanitarni karakter. Tada mi je dosta pomogao Ilija Glišić (predsednik Srpskog nacionalnog saveza u to vreme), da dobijem različite dozvole i podršku, kao što je bila od Banke rezervi Australije.
Hoće li sad, posle medalje, osoblje dobiti povišicu?
– (smeje se) Pa, ovo svakako nije priznanje samo meni. Ja sam imao ideje i instinkte, ali sigurno da svi zaposleni, i bivši i sadašnji, imaju zasluga u svemu. Takođe i moja supruga, kod koje sam uvek imao podršku.
Šta znači biti zaslužan, konkretno, za srpsku zajednicu?
– Ovo je sada po strukturi usluga, firma sa tri agencije, među kojima je i banka koja je, po karakteru posla, jedinstven predstavnik „Bendigo-banke“. Ali, od početka, od one malecke kancelarije „Beo-eksporta“, ovde u Liverpulu, mi smo bili sponzori šta god se dešavalo. Od prvog dana to je bio način da pridobijemo naše ljude, a i da pomognemo. Pomažući sebi, ja sam pomagao zajednicu, to je obostrana veza. Pomagali smo maltene sve klubove, ne samo u Sidneju, već i u drugim gradovima. Trebalo bi, po meni, od njih očekivati da naprave više, ako sam ja mogao od svog malog prostora. Klubovi jesu postigli mnogo, ali…
Ti si sad i bogat čovek. Kad govorimo o novcu, da li je u životu lepše davati nego primati?
– Pa, meni je drago da sam u poziciji da mogu da dajem, a da ne tražim od drugih. Definitivno jeste lepše davati, ali mnogi ljudi su i nerealni i možda očekuju previše. Ali, fino je i zarađivati. Bitno je da zaradiš novac da bi bio u mogućnosti da ga daš. A ja volim da pomažem, nije novac uvek u pitanju. I mislim da to ljudi cene. Ja sam srećan kad se u kakvom društvu upoznaješ s ljudima, pa neko kaže: „A, ti si Vaso“, i počne da te hvali. To je najlepši osećaj. I kad na ulici dobiješ kompliment, kad ti kaže neko: „Svaka čast“. Ono što osećam da treba podržim, podržavam iz srca. I nije mi žao ako treba da dam za nešto. Eto tako, veli Despotović.
Hoćeš da kažeš da svako od doseljenika u toj „obostranoj vezi“ ima preduslove koje je mogao, a mnogi nisu, da iskoristi?
– Definitivno. Uvek su te šanse prisutne. čak i kad je kriza, kao danas, naći će se verovatno neko sa svojim idejama. A na šta sam ja izuzetno ponosan jeste činjenica da su ono onda bila izuzetno teška vremena da se radi. Ni telefonske veze nisu postojale. A opet, gotovo da nije bilo primedbi na nas, još u tako osetljivom poslu kao što je slanje novca i druge pomoći. To smatram našim najvećim doprinosom ljudima. Kao i da nismo gledali ko je ko. I da smo, čak i za vreme sankcija, cenom bili konkurentni sa ostalima. Za razliku od tog vremena, danas svako može obavlja transfer novaca.
Evo ovde, iz novinarnice do vas može da se šalje novac?
– I tu, sa naše strane i odmah preko puta. To više nije problem, svi su neke banke, neke putničke agencije. Mi i da više ne postojimo, ljudi sada ne bi osetili. Ali, ono je bilo drugo vreme. U Konzulat tadašnje Jugoslavije niko nije ni odlazio. Mnogi nisu ni smeli da odu tamo. JAT nije mogao da normalno radi. Mi smo ljudima bili centar. Po gradu, pa i Australiji, proširilo se da smo spremni da pomognemo i ljudi su dolazili, zvali u dva i tri ujutro. I zaista, kad bi se izračunavalo, mnogi od nas su za ovih 15 godina tako „nakupili“ 30 godina „normalnog“ staža. Bez obzira na biznis, ja sam i u privatnom životu postao veoma vezan za našu zajednicu, da se pomogne gde god može da se pomogne – veli Despotović.
