Мрачне пројекте Ватикана везане за обезглављивање Ловћена и урушавање духовног бића Црне Горе и православне вере откривају два документа стара четири и по деценије. На светло дана изнео их је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски. Ради се о писмима Франциска Паловинетија, папиног изасланика, која је 28. децембра 1969. године упутио блаженопочившем митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу и председнику СО Титоград.
Копије ових докумената прота је уступио „Новостима“.
У писму митрополиту се наводи да је папа предложио да би било најбоље да се са Ловћена скине капела, смести у музеј или Његуше, „где доличи и према историји и према народу који је изумро“, како би „почео живот“ са новим обичајима и новим замасима уз пуну подршку Ватикана.
„Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребила овај народ, који ето може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства.
Св. Отац Папа је вољан да даде 500 милиона лира као помоћ за израду маузолеја који ти храбри људи тако упорно траже и желе, па ће и Папина помоћ много допринети, па ћемо само тражити да у маузолеј буду смјештене кости Луције-Црногорке (Озане Которске), која је још раније прешла у праву Христову вјеру и до смрти била изложена свим прогањањима, али никад није хтела да ту вјеру осрамоти и остави. Зато ће она бити оглашена Светицом и жеља би била да се њени остаци похране у маузолеј зашто ће бити изграђен велики и диван саркофаг који ће красити унутрашњост маузолеја.“
Узалуд се изасланик надао да ће у митрополита Данила Дајковића наћи сарадника за тај сулуди пројекат. Он у писму истиче да је папа вољан да митрополиту понуди чак и положај међу његовим најближим сарадницима, као и да му омогући да руководи тим пословима уз загарантовану дискрецију.
„Вјерујем да Вам је познат удио Св. Оца Папе код одвајања македонске цркве, но из специјалних разлога у данашњој вјери, што је било условљено од тих добрих људи у Скопљу, који су вољни да у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру.“
Прота Момчило Кривокапић из Цуца растао је и стасавао уз Ловћен, крепио уз приче о Његошу, косовском завету и српској Спарти, које је слушао од оца свештеника, прогнаног из Црне Горе 1947, а духовно сазревао спознавајући важност и симболику Његошеве капеле и свете планине. Рушење капеле на Ловћену тешко је поднео. У цркви коју је владика и господар Црне Горе изабрао за вечну кућу служио је „пустињаку цетињском“ и тајновидцу парастос уочи Лучиндана 1969. и 1970. године.
– Већ наредне је било забрањено да се излази на Ловћен. Од капеле сам се опростио сузних очију, беспомоћно гледајући њено рушење са Орловог крша – присећа се отац Момчило.
После тог догађаја он је наложио брату да направи у Прчњу не копију него реминисценцију Његошеве капеле.
– Желео сам тиме да поручимо „слепцима“ који су мислили како могу да сруше светињу, да је она неуништива. Постојала је намера да на место митрополита Данила дође што безличнија особа. Све је то Удба припремала, а међу кандидатима, није тајна, био је и Мираш Дедејић!
Прота Момчило Кривокапић истиче да је у току наша велика духовна обнова, али да ће нам требати још времена да се оснажимо и дођемо себи. – А оно грдило ће са Ловћена само пасти одозго. То ће једног дана планина да заврши.
В. Кадић, Вечерње новости, 29.12.2013.
Његошева капела на Ловћену непосредно пре рушења 1974. године, Фото: Youtube Printscreen
Предочавамо вам и садржај комплетног писма у који је увид имао репортер “Сведока“ (види текст: РАСРБЉИВАЊЕ: Има ли сличности у судбини митрополита Црногорско приморског Данила Дајковића и митрополита Црногорско приморског Амфилохије Радовића? – Јесу ли Црногорци Срби или су Срби Црногорци?)
„Vaše Preosveštenstvo,
Molim da mi oprostite na greškama, ali trudiću se da ih bude što manje, jer sam po prvi put u povjerljivoj misiji ovdje. Molim da razumijete moje napore koje činim sam uz pripomoć veoma odanih i povjerljivih saučesnika, ali sve to da što bolje i savjesnije, da najbolje namjere Svete Stolice izvršim što razboritije uz veliku obazrivost, na što sam naročito upozoren.
Nosim Vam specijalnu poruku Svetog Oca Pape i Njegovu poruku trebam lično da uručim, pa sam rado prihvatio ovaj naporni put da se uz njegov blagoslov ovjekoveči trud i obezbijedi Vaša saglasnost i saučešće što je izričita želja Sv. Oca Pape, pa sam pošao na ovaj istorijski put koji treba da ovjekoveči Vas.
No, evo u Sarajevu sam pozvan u Nadbiskupiju i zadržan, hitno obaviješten sa napomenom da momentalno nije pogodan momenat – naime pala bi u oči moja prisutnost na Cetinju, pa bi mogle nastupiti nemile posljedice i mnoge neprijatnosti od nenamjernih zlih ljudi Vaše sredine, što bi omelo i mnogo naškodilo postignutim uspjesima u odvajanju Vaše Svete crkve od naturene separatističke jeresi.
Mnogo se postiglo i Sv. Otac Papa je veoma zadovoljan i predložio je da bi bilo najbolje da se skine ona mala kapela i smjesti u muzej ili u Njeguše gdje bi odgovarala namjeni, gdje istorija toga vremena izumrlog starog naroda još jedino ne može da vidi.
Svima je jasno da sadašnji narod nema više ništa zajedničko sa nekadašnjim narodom orijentisanim velikosrpskom ideologijom koja je zloupotrijebila ovaj narod, koji eto može se reći potpuno izumire. Novi narod sa novim navikama i novim životom jeste narod budućnosti i novih pregnuća, pa je voljan Sv. Otac Papa da ovaj narod svesrdno pomogne i da ga povrati u pravu Hristovu vjeru zašto je voljan i da uloži velika sredstva.
Sv. Otac Papa je voljan da dade 500 miliona lira kao pomoć za izradu mauzoleja koji ti hrabri ljudi tako uporno traže i žele, pa će i Papina pomoć mnogo doprinijeti, pa će samo tražiti da u mauzolej budu smještene kosti Lucije – Crnogorke (Ozane Kotorske), koja je još ranije prešla u pravu Hristovu vjeru i do smrti bila izložena svim proganjanjima, ali nikad nije htjela da tu vjeru osramoti i ostavi. Zato će ona biti oglašena sveticom i želja bi bila da se njeni ostaci pohrane u mauzolej zašto će biti izgrađen veliki i divan sarkofag koji će krasiti unutrašnjost mauzoleja. Sv. Otac Papa cijeniće veoma Vaše napore i veliku duševnu i prosvjetnu vrijednost, cijeneći Vašu odanost Svetoj crkvi, a vjerujući da će u Vama naići na saradnika u borbi da se uspostavi u Crnoj Gori prava Hristova vjera i osamostali kao novorođenče Sv. Oca Pape, on je voljan da sve žrtve podnese i sva sredstva za to uloži, pa jedva čeka da se osveti Divni Hram u Titogradu i uspostavi biblioteka, dovedu misionari i otpočne pomaganje tog dobrog naroda u prevođenju pravoj Hristovoj vjeri.
U tome Sv. Otac Papa računa na Vašu saradnju i voljan je da Vam ponudi položaj među svojim najbližim saradnicima, a da Vi rukovodite svim tim poslovima uz zagarantovanu diskreciju. To je bila moja misija i to bi bila poruka koju sam imao da uručim sa još mnogim drugim, pa kako sam spriječen i kako su sada zaoštrene mnoge nesigurnosti od pakosti ljudi, to sam obaviješten da prilikom posjete Predsjednika od strane Pačinelija i dodira istog sa izvjesnim hrabrim ljudima Titograda, da se ovo sada izbjegne i zatraži dodir ili sastanak u Zagrebu ili Đakovu, kako bi se izbjeglo da se predaju novčana sredstva i nagrade hrabrim ljudima na mjestima koja bi bila podloga neprijatnosti kako tih hrabrih ljudi, tako i sveg dosadašnjeg uspjeha i rada.
Iznoseći Vam ovo, molim Vas da razumijete veliko interesovanje Sv. Oca Pape za Vaša velika djela i ljubav prema svojoj pastvi koja treba da se prevede pravoj Hristovoj vjeri za što bi Vi bili najpogodnija ličnost.
Vjerujem da Vam je poznat udio Sv. Oca Pape kod odvajanja makedonske crkve, no iz specijalnih razloga u današnjoj vjeri, što je bilo uslovljeno od tih hrabrih ljudi u Skoplju, koji su voljni da se u dogledno vrijeme i taj narod prevede u pravu Hristovu vjeru.
Iz želje da se sve to najljepše sredi, molim da donesete Vašu odluku gdje bi željeli da se lično sastanemo i primite sve što Vam donosim, a Vi mi dadete Vašu saglasnost ili mogućnost, dostavite Nadbiskupiji Zagreb.
Metkovići, 28. decembar 1969
S osobitim poštovanjem, odani, pokorni Vam Palovineti
Из писма се јасно виде намере Ватикана који се вековима уназад труди да прошири свој утицај на простору где живе Срби.
Уз то, многи политиколози и историчари у Србији сматрају да је и подршка разбијању СФРЈ кренула из Ватикана, те да је око признавања Хрватске и подршке Хрватима све време постојао договор Папе Јована Павла Другог и немачког министра спољних послова, Дитриха Геншера.
Случајно или не, читав посао завршен је пре католичког Божића 23. децембра 1991. Из тих разлога је 26. новембра 1991. године државни секретар Ватикана упутио меморандум чланицама Конференције о Европској безбедности (КЕБС-а) са захтевом за признање Словеније и Хрватске као независних држава. Нешто касније овај посао Ватикана је завршен.
Улога Ватикана била је веома приметна и у наредним годинама распада Југославије. Срби су за непослушност протерани из Хрватске, а нешто касније у БиХ и бомбардовани: у јесен 1995. године кад је НАТО донео одлуку да се бомбардују Срби у БиХ и свети отац је тада подржао Клинтонову политику и тражио да се објави „рат рату“.
Разбијање СПЦ у Црној Гори очито иде на руку Ватикана, а отвореније се кренуло управо преко рушења Његошеве капеле на Ловћену, чије су рушење у потпуности подржали Титови комунисти не размишљајући шта ће се у будућности догодити. Тада је дакле кренуло и расрбљивање Црногораца.
Из тих разлога и не чуди што су се поједини демократски политички прваци из Црне Горе придружили комунистичкој идеји, разбијања српства у Црној Гори.
На крају не треба никога из Црне Горе оптуживати за било шта кад је у питању њена новостечена државност. Сетимо се да је и 12. јула 1941. године црногорски Сабор који се састао на Цетињу издао Декларацију у којој се каже да је Србија окупирала Црну Гору, те да се стављају ван снаге све одлуке власти коју је пројектовала Југословенска краљевска влада у Београду…
Драгољуб Гајевић, “Сведок“
Погледајте и кратки документарни филм режисера Крсте Шканате (Dunavfilm) о рушењу завјетне капеле Петра II Петровића Његоша на Ловћену 1974. године. Филм је био забрањен од стране тадашњег комунистичког режима. Захваљујући новинару Драгану Барјактаревићу филм је пронађен у складишту РТВ Београда:
Извори: Вечерње новости, Svedok
Повезани чланци:
Капела на Ловћену Његошево ремек-дело
Његошева завјетна црква-капела на Ловћену
