Drugog dana januara 1925. godine Oskar Fogt je u svom stanu u Magdeburškoj ulici br. 16 u Berlinu otvorio kovertu čiji je pošiljalac bio Lazar Solomonovič Minor, ruski neuropatolog koji ga je obaveštavao o namjeri Komunističke partije Sovjetskog Saveza da Lenjina učini besmrtnim, tako što bi se njegovo telo balzamovalo i pohranilo u mauzoleju.
Drugi deo ovog plana obuhvatao je sveobuhvatnu analizu mozga velikog komunističkog vođe putem citoarhitektonskog seciranja.
Gospodin Fogt je ispio zadnji gutljaj čaja iz šolje, pogladio se po kitnjastoj bradi i pogledao prema prozoru u kojem su rijetke pahulje lelujale kroz mlaz škrtog svetla ulične svetiljke; ugledao je u staklu odraz svog lica na kojem je tirtrao osmejak i nije mogao skriti zadovoljstvo što je za jedan tako sveobuhvatan zadatak izbor pao upravo na njega.
Uslov za pristanak koji je gosp. Fogt postavio bio je da se u Sovjetskom Savezu osnuje institut za istraživanje mozga i da se u tu svrhu obrazuju kvalifikovani kadrovi. Ovom zahtevu je udovoljeno i sve do 1930. godine, gosp. Fogt je obavljao funkciju direktora instituta. Pod njegovoim nadzorom, jedna asistentica iz Berlina je između 1925. i 1927. godine načinila 30 hiljada seciranja Lenjinovog mozga u parafinu.
Fogt je zatupao teoriju da je duševni život čoveka u potpunosti odlslikan u jedinstenom krajoliku moždane kore. Na osnovu natprosečne veličine mozga i masovnog prisustva piramindnih ćelija, Fogt je izveo zaključak o Lenjinovim natprirodnim asocijativnim kapacitetima, tako da ga je nazvao atletom asocijacija.
Premda su sve ove teorije kasnije opovrgnute, setio sam se da sam nekada davno čuo da se isti postupak primjenjivao i u slučaju masovnih ubica; dakle, da se pokušavalo iznaći da li postoji neka posebna vijuga, nešto u sastavu mozga što bi ukazivalo na zakonotost, na ponovljivost strukturalne forme kod određene grupe ljudi. Upitao sam se da li bi se ovo moglo primieniti i na kockare, hipohondre, večite neženje, večite zavodnike ili možda večite emigrante… Večite emigrante?!?
Ovaj pojam je nepoznat… A ne bi trebao biti, jer sve više verujem da bi se trebala definisati i ova kategorija ljudi. Ljudi koji se neprestano nekuda sele i uvijek veruju da je sreća tamo gde nisu oni; da je sledeće mesto boravka uvek bolje od prethodnog dok i ovo sledeće ne postane prethodno. Ljudi sa krhkim i uzdrhtalim nervnim sistemom, nezdravom sklonošću za maštanjima, jalove bundžije koji ne podnose autorite i u svemu oko sebe vide nepravdu, lakoverne naivčine i ljude koji su izgubili svaki osjećaj pripadanja jednom prostoru.
Teška srca priznajem da i sam pripadam toj kategoriji ljudi. Moje nemirno srce emigranta uvek je maštalo o dalekim egzotičnim prostorima sa žestokim zimama i vrelim ljetima, o iskrenim, solidarnim sunarodnicima, nevidljivim političarima, savršenim školskim i zdravstvenim sistemima, humanim radnim uslovima koji su bili tamo daleko, daleko negde … Iza sedam gora i sedam mora…
Sećam se kako sam 6 meseci pre dolaska u Kanadu puštao bradu i nosio kačkete i pokušavao da delujem malo divlje – kanadski. Već sam osećao kako mi vetar briše po od sunca i studeni preplanulom licu, kako mi se inje hvata za bradu, a ja duboko udišem čisti kanadski vazduh. U mojim snovima već su žuborili kristalno čisti kanadski potoci, simaptični grizli je u šapi držao lososa, koji su se praćakali u plićacima i nestašno iskakali iz vode, iza drveta ih je posmatrala lija, djetlić je neumorno zabijao kljun u koru…
Planirao sam da svakodnevno proširujem vidike kroz poznanstva sa ljudima sa svih kontinenata koji su se slegli u jedan od najšarolikijih gradova na sjevernoameričkom kontinentu; planirao sam da razmenjujem iskustava sa Amišima, Indijancima. Da ove posećujem u rezervatima gde žive mirno, radišno i u skladu sa svojom tradicijom. Pustio bih da mi pričaju o svojoj filozofiji života, veštinama lečenja, odnosu prema smrti, kako suše borovnice, kako prave mokasine od bizonove kože, kako vaspitavaju decu da nikada ne povise ton ili upotrebe batinu, kako su uspeli da sačuvaju zdarav odnos prema starijima da ovi ostanu dostojanstveni i poštovani do kraja života… da sve bih ih pitao, a oni bi mi iscrpno odgovarali; sedeli bismo prekrštenih nogu na isušenoj zemlji u zalazak sunca, pušili lulu, meni se nikuda ne bi žurilo, oktrivao bih uz njih lepotu unutrašnjeg ćutanja, mudrog, jezgrovitog i slikovitog govorenja, fotografisali bismo se na kraju i oni bi me pozvati da dođem opet da zajedno ćutimo i gledamo zalazak sunca…
Sada nakon deset godina, sećam se da je jedna moja ujna upotrebljavala izraz «raskvocati se« za koke koje je spremala za nasađivanje na jaja, a one kojima to nije bilo suđeno, njih bi «otkvocala» i to tako što bi ih polila vodom da im ubije majčinski instinkt. Mislim da bi se isti postupak trebao primieniti i na večite emigrante – dakle, kad počnu da bulazne o dalekim prostorima u kojima je sve bolje, treba im npr. umesto romantičnih slika snegom zavejanih pejsaža u Kanadi o kojima sanjaju i koje zamišljaju da će ih dočekati, prikazati tri metra visoke prljave ledene gromade snježnih naslaga pokraj izlokanih autoputeva; umesto Indijanaca u pitomim selima u rezervatima u narodnim nošnjama sa vučije zdravim zubima, savršenim tenom, gipkim mišićavim tijelima, trebalo bi im pokazati krezube alkoholičare tužnih očiju u kojima se odslikava sav bol otetog identitea i poniženosti koju su im naneli beedoliki Anglosaksonci, i koji ni rieči ne znaju prozboriti na maternjem jeziku, kako gluvare u zamazanom i dronjavom džinsu pored jedne crkve u Torontu i prose. Ili kako u rezervatima švercaju cigarete, ne trezne se i međusobno se tamane do konačnog istrebljenja.
Trebalo bi im prikazati i slike ovdašnjih otužnih, prašnjavih, zagušljivih fabričkih hala sa nemilosrdnim, okrutnim poslovođama koji su prodali dušu đavolu tj. vlasniku firme ili kanadska gradilišta sa očajnicima koji rade bez bilo kakve zaštite i osiguranja.
I, razmišnjam nešto, da ovdašnji borci za ljudska prava i ne trebaju iđi tako daleko po tuđim zemljama u svoje misije pod okriljem UN-a. Imali bi oni itekako štošta naći i ovdje u Kanadi – po fabrikama, gradilištima, prodavnicama, skladištima gde očajnici i deca rade za mizeriju od plate, po nesnosnim vrućinama, neprovetrenim prostorima, u vlatitoj opremi, vlastitim alatom, bez čestitog stola da pojedu hranu koju su sami doneli od kuće…
Po meni i humanost radnih uslova, minimum zaštite i dostojanstvo na radnom mestu i osećaj da nisi izručen volji gulikoža, varalica i mafijaša predstavlja podjednako elemenat ljudskih prava kao i sloboda da se smeš okrenuti triput oko sebe i poluglasno reći da je neki političar budala, što se ovde smatra vrhuncem demokratije. čujem, nažalost, da se ovaj anglo-saksonski pelcer itekako dobro prima i na Balkanu, stim da tamo ljudi rade uz sve gore nabrojane neljudskosti i bez materijalne nadoknade.
No, ne verujem da bi sva ta ubeđivanja dala bilo kakve rezultate, jer večiti emigrant je beznadežno bolesno optimističan i on u svoju svijest propušta samo informacije koje mu odgovaraju… On je poput somnabuliste koji hoda po simsu ispod spavaće sobe, mesečina ga obasjava, pidžama se leluja na njemu, ukućani ispod se drže za glavu i Boga mole da se vrati natrag u sobu, ali on ide li ide… A svi se boje kad bi ga probudili da bi se mogao strovaliti sa visine i time napraviti još veću nesreću…
I zato sam i počeo ovu priču sa seciranjem mozga, jer možda bi jedino to pomoglo da se otkrije koji je to čeoni režanj, piramidna đelija ili koja vijuga zaslužna za ovaj sindrom večne potrage za sretnijim prostorima… Pa da se ljudima pomogne…Mislim, večitim emigrantima…
