Многе песме Стевана Владислава Каћанског постале су незваничне српске химне, као што су: “Хеј трубачу, с бојне Дринe“, “Са Авале ор’о кликћe“, “Грахов лаз“, “На Србобрану“, “Где је српска Војводина“, “Ој облаци мутна ока“, “Тешко ли је Србин бити“. После „Невесињске пушке“, испевао “српску Марсељезу”. Од књаза Николе на поклон добио јатаган с посветом
Био је славни родољубиви поета свога доба, чије су многе песме биле незваничне српске химне. За Стевана Владислава Каћанског (1829 – 1890), рођеног у Србобрану (тадашњем Сентомашу), а сахрањеног у Алеји великана у Београду, чувени књижевни критичар Јован Скерлић написао је да је кретао пером тамо где је потребно ићи мачем и да није правио разлику између речи и дела. Каћански, кога су звали Стари Бард, а и сам се тако потписивао у својим познијим годинама, оставио је у Војводини велико имање, богатство и удобан живот и отишао у Србију да се бори за српске идеале и ослобођење српског народа од турске и аустријске власти.
С пером, али и пушком у руци, борио се против Мађара у револуцији 1848, а те исте године је учествовао на Мајској скупштини у Сремским Карловцима, приликом оснивања Српске Војводине, заједно са стрицем Сергијем, једним од главних говорника на том скупу и каснијим епископом горњокарловачким. Стеван је бранио свој народ оружјем и током турског бомбардовања Београда 1862. и у српско-турском рату 1877/7188. код Пирота и Бабине главе. Пребацио се 1875. преко Трста у Херцеговину да подржи Невесињску пушку, после које је испевао своје најпознатије дело “Народни збор”, које је проглашено за “српску Марсељезу”, популарно по почетним стиховима “Ој, трубачу, с бујне Дрине”.
Анастас Јовановић, Српски патријарх Јосиф Рајачић благосиља војску Српске Војводине 1848. године
Ова и многе друге његове песме добиле су музичку подлогу знаменитих композитора, и као такве ушле у народ. Изашао је на глас 1848, опевавши бој код Темерина у спеву “Ноћница”, који су ратници преписивали у рововима. Великог одјека имале су и његове песме “На Србобрану”, “Са Авале ор’о кликће”, “Где је српска Војводина”, “Тешко ли је Србин бити”, као и “Грахов лаз”, која је испевана после црногорске победе на Грахову. За ту песму је од црногорског књаза Николе Првог Петровића добио на дар скупоцени јатаган с посветом.
Дуго се за ту песму сматрало да је нешто најбоље што је написано на српском језику, а дуго је била и испред Његошевог дела – предочио је Скерлић.
Др Војислав В. Рашић, “Стеван Владислав Каћански – Стари Бард“, Уједињење А.Д, Београд 1928.
Породица Старог Барда добила је презиме по бачком селу Каћу, одакле се доселила у Сентомаш крајем 18. или почетком 19. века. Пошто се фамилија, која је пореклом из Херцеговине, презивала Владисављевић, песник је узео још једно име – Владислав.
– Стеванов отац Трифун био је један од најбогатијих људи у Бачкој и надалеко чувени противник школовања младих. Сматрао је да млади треба да стекну основну писменост, а да је свако даље школовање штетно, јер слаби духовну и физичку снагу младих и од њих ствара мекушце, неспособне за сурову животну борбу. Стеван је, против очеве жеље, уз подршку ученог стрица, завршио гимназију у Сегедину и Правни факултет у Загребу. Пошто није хтео да преузме породично газдовање, отац га се одрекао – записао је србобрански хроничар проф. Миливој Туторов.
У Београду, где је прешао с породицом, Каћански је, са етикетом “незгодног пречанина”, губио професорски посао, јер је критиковао аустрофилску политику кнеза Михајла Обреновића. Живео је сиромашно, али се није предавао. Био је оснивач часописа “Браник”, “Србске новине”, “Србска народност” и “Велика Србија”.
– Највећи људски гест Стевана Каћанског везан је за уређивање “Велике Србије”, у којем се појавио алегоријски текст против тајне конвенције између Аустрије и Србије. Текст, потписан псеудонимом, који је написао просрпски оријентисани Хрват, Каћански је прихватио на себе и због тога био осуђен на годину дана тамновања. Одбио је да напусти “Велику Србију”, иако је добио обећање да ће, ако то учини, за осам дана бити помилован – исказао је Скерлић своје дивљење према Старом Барду.
Песму „Где је Српска Војводина“ изводе Владимир Микић и Радомир Перчевић. Аутор песме је Стеван Владислав Каћански, који ју је написао 1861. године поводом укидања Војводства Србије и Тамишког Баната.
ЦЕО БЕОГРАД НА САХРАНИ
Каћански је умро од туберкулозе, а на сахрани је, како су забележиле тадашње новине, био “цео Београд”. У свим градовима, па и најзабаченијим местима, били су му приређени парастоси. На родној кући Старог Барда у Србобрану, некадашњој приземљуши, а данас згради у којој је смештен општински катастар, постављена је спомен-плоча са његовом посветом српском роду: “Све што имам то је твоје/ Све што имам теби дајем/ Са слађаним уздисајем/ Срце – мисли – песме моје.” (Априла 1941, ова плоча је скинута и уништена. Поново је постављена 1990. године. – Напомена: Расен)
ПОШТОВАН ПА ЗАБОРАВЉЕН
Скерлић је истакао да поштовање Каћанском нису ускратили његови савременици, водећи српски писци: Ђура Јакшић, Лаза Костић, Јован Јовановић Змај и Бранислав Нушић, али да је он, упркос томе, више него заборављен.
– Последњи пропламсај, или врхунац његове славе, догодио се 1928. године, када су све школе у Србији славиле Бардов дан. Та година била је само инцидент који је нарушио наше кратко памћење – констатовао је Скерлић.
Зоран Рајић
Извор: Вечерње новости
