Veliki i radosni praznik Hristova rodjenja povod je uvek iznova za
preispitivanje najpre samih sebe, a onda i sveta u kome zivimo. I
zaista, gde smo u odnosu na isto vreme od pre godinu danas Kakvi smo
Prema sebi i drugima. Kakve su nam perspektive, imamo li razloga u
buducnost gledati bar malo vedrije i sa vise nade, jesmo li
uznapredovali ili i dalje srljamo no seni instinktom, a ne spojem znanja i
najlepsih osecaja.
Prosle godine na istom mestu u isto vreme napisasmo da nova vremena
traze novi nacin razmisljanja i nove metode pri cemu vec pomenuto srljanje
i stihiju treba da zameni planiranje na duge staze, nacionalni konsenzus
o najvaznijim pitanjima, upornost i strucnost. Kad je rec o Srbima u
Australiji, najvaznije je odgovoriti hoce li 2002. godina doneti napokon
pocetak stvaranja onog sto se tako cesto zove `srpskom zajednicom`, a u
stvari ne postoji! Zajednicki interesi, naime, kako su postojali u
nekoj teskoj i tmurnoj proslosti, postojace i u 21. veku, ali mimo
institucija kao izraza zrelosti srpske etnicke zajednice ti ce interesi
u drustvu koje priznaje samo svoja jasno utvrdjena pravila biti vrlo
tesko ostvarivi. Samo udruzivanjem i zajednickim delovanjem u skladu sa
interesima ogromne vecine moze se napred! Zajednice, medjutim, nema bez
njene jasno izgradjene unutrasnje strukture i hijerarhije, nema je bez reda
i postovanja opsteprihvacenih kriterijuma, sa najkvalitetnijim ljudima na
najodgovornijim mestima, nema je bez SRPSKOG NACIONALNOG SAVEZA (ime
nije toliko vazno, moze i neko drugo) kao organizacije koja ce okupljati
sve, koje ce svi biti deo ne zato sto ih na to prisiljava zakon vec svest
da upravo udruzivanjem stvaraju centar kome ce svi moci i da se obrate
(a razloga je uvek mnogo). Isto kao sto coveku pamet, onoliko koliko je
ima, biva smestena u glavi, a osecaji u srcu, SNC bi mogao i morao da
postane glava, a SRPSKA PRAVOSLAVNA CRKVA , bas kao sto je i do sada
bila, simbol najlepsih osecaja, duhovnog okrepljenja i preispitivanja. U
suprotnom, obezglavljenost ne moze da rodi nista osim uzaludnog trosenja
dragocene energije na do kazivanje kako „sunce izlazi na istoku„, a u
uslovima organizacione pometnje i rasula sposobnosti i potencijali
pojedinaca kakvi su prof. Sanja DRLJACA, dirigent, i Jovan DEDIC, trener
tekvondoa (o kojima smo ranije pisali), ostaju nedovoljno iskoristeni.
Vremena kada su Srbi u Australiju dolazili bez znanja koje bi im
otvorilo vrata atraktivnijih poslova od baratanja lopatom i metlom, pa
ma kako to mćstralno cinili, odavno su prosla. Spremnost i sposobnost
da ovu cinjenicu is koristimo umesto da je samo nemo konstatujemo, jedan
je od ispita na kojima se ili pada, ili prolazi. Jesmo li se pomakli
napred ili i dalje tumaramo najmracnijim tunelima australijskog drustva,
u 21. veku nece se dokazivati pustim pricama nego konkretnim
dostignucima. Na primer, jesmo li konacno osnovali srpsku zadruznu
stedionicu iz koje bi mogla da nikne srpska banka u Australiji, pa
umesto skupih kamata koje placamo drugima, posudjujemo sami od sebe
Jesmo li otvorili srpske skole, staracke domove, jesmo li osnovali
fondove za skolovanje najtalentovanije srpske dece
Antikomunisticka retorika sama po sebi ne znaci da smo sa ledja otresli
teret bezboznicke ideologije koja je mozda izgubila istorijsku bitku,
ali u zagrljaju sa djavolom ne priznaje definitivni poraz. Da nije tako,
ne bi se postavljalo ni pitanje trebamo li, na primer, zarad komercijalnih
efekata tiho unistavati svoje nacio nalno pismo cirilicu, a onda svaki
eventualni komentar na tu temu proglasiti suvisnim jer, „nama ne
trebaju komentari„. Trebaju li nam novi promasaji?
HRISTOS SE RODI!
