Veliki Rale otišao u legendu

U četvrtak, 8. juna, u legendu se preselio čuveni Zvonimir Rale Rašić. Proslavljeni fudbalski trener i sportski radnik, preminuo je u Sidneju, u 88. godini, a njegova smrt duboko je pogodila ne samo našu zajednicu, već i celu australijsku javnost, a naročito one koji su ga poznavali i imali privilegiju da se druže s njim tokom decenija njegovog plodonosnog života.

Rale Rašić će ostati upamćen kao jedan od najzaslužnijih za razvoj fudbalskog sporta na Petom kontinentu i kao čovek koji je ucrtao Australiju na mapu zemalja učesnica najvećih smotri fudbala na planeti.

Pod njegovom stručnom komandom, Sokerusi su se 1974. godine prvi put plasirali na Mundijal i u tadašnjoj Zapadnoj Nemačkoj ispisali prve stranice sada već bogate istorije učešća na šampionatima sveta.

Tih zlatnih dana svoje karijere, prisetio se i u poslednjem od mnogobrojnih intervjua za „Vesti“.

– Ispisao sam neke lepe stranice australijskog fudbala. Te 1974. smo zvanično bili među 16 najboljih reprezentacija sveta i bio je to zaista veliki uspeh koji mnogi i dan-danas smatraju za najvrednije dostignuće u istoriji australijskog fudbala – prisećao se Rašić tokom razgovora u martu 2021.

Rale se naročito ponosio činjenicom da u timu koji je vodio na Mundijalu 1974. nije imao nijednog igrača koji je igrao izvan Australije, dok su većinu drugih reprezentacija predvodili legionari iz najjačih svetskih liga. I tada je do uspeha išao težim i trnovitijim putem, baš kao što mu je sudbina takvu istu stazu odredila od samog početka života.

Rođen je 26. decembra 1935. u selu Dole u Hercegovini, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji. Još kao mališan, za vreme Drugog svetskog rata, ostao je bez roditelja i odrastao je u domu za ratnu siročad u Zrenjaninu. Uvek se sa nekim njemu tako svojstvenim dostojanstvenim ponosom sećao vremena i ljudi s kojima je stasavao i kao čovek i kao fudbaler.

– Iz godina provedenih u domu pamtim najlepše trenutke. Pre svega, pamtim druženje s ljudima od kojih su neki kasnije postali profesori na univerzitetu, direktori velikih preduzeća, televizije i nadasve uspešni ljudi u mnogim sferama društva i ljudi svetske klase – govorio je Rašić.

Prve fudbalske korake napravio je u Proleteru iz Zrenjanina, u kojem su ga opazili i čelnici FSJ, pa je zajedno sa Milanom Galićem i Mihajlom Đuričinom, koji su takođe bili štićenii doma, 1953. pozvan u omladinsku reprezentaciju Jugoslavije. Kasnije ga je fudbalski put vodio u novosadsku Vojvodinu, Spartak iz Subotice, a kratko vreme branio je i boje Borca iz Banjaluke.

U Australiju je prvi put došao 1962. i priključio se klubu iseljenika iz Jugoslavije, Futskrej Džastu (JUST) iz Melburna. Posle samo 18 meseci Rale je odlučio da se vrati u otadžbinu, kako bi odslužio obavezni vojni rok. Čim je razdužio vojničku uniformu, vratio se na Peti kontinent i nastavio tamo gde je stao sa Džastom.

U ovom klubu se prihvatio i prvog trenerskog posla 1969. godine, a već narednog leta ukazano mu je veliko poverenje da vodi fudbalsku reprezentaciju Australije. U to vreme, Sokeruse je malo ko video kao iole ozbiljan faktor na svetskoj sceni, ali je u naredne četiri godine Rašić doneo pravi fudbalsku revoluciju i nepovratno promenio istoriju ovog sporta u Australiji.

Iako je bio slavljen zbog uspeha koji je postigao s reprezentacijom, te 1974. je odmah posle Mundijala smenjen, a na njegovo mesto postavljen je Englez Brajan Grin. Mnogi su tada smatrali, a među njima i Rale, da je odluka o smeni doneta jer kao „svež“ imigrant nije bio dovoljno Ozi.

– Oduzeli su mi nešto što sam radio bolje od bilo koga. I niko ko me je tada pozvanavao ne može da ospori da sam bio „true blue“ Ozi. Pa, ja sam te igrače koji su išli na Mundijal naučio da pevaju himnu i da se ponose što igraju za svoju zemlju i zastavu – iskreno, kakav je uvek i bio, govorio je Rašić.

Bogatu trenersku karijeru, koja je trajala sve do 2000. godine, gradio je u mnogobrojnim klubovima širom Australije. U Melburnu je vodio Hungariju, Sent Džordž i Južni Melburn, bio je takođe i trener Adelajd Sitija u Južnoj Australiji, a najdublji trag ostavio je na sidnejskoj fudbalskoj sceni.

Trenirao je Markoni, Olimpik (tadašnji Pan Helenik), Blektaun Siti, Paramata Iglse, APIA Lajkard, Kenterberi, Blektaun Siti, Rokdejl Ilinden i Ferfild Bulse. Poslednji klub koji je predvodio sa klupe bio je Kanbera Kosmos, a kasnije je radio kao tehnički direktor u Markoniju i u akademiji slavnog Juventusa u Australiji.

Rale Rašić je celog života bio aktivan u zajednici. Uvek je rado prihvatao pozive mnogih klubova i škola fudbala, da dođe i održi poneki čas ili trening. Voleo je ljude i druženje i nikada nije pravio razlike prema nacionalnosti, veri ili političkom opredeljenju, već samo na osnovu ljudskih kvaliteta.

Krasili su ga velika životna mudrost, blagorečivost i ljubaznost, a o fudbalu je znao sve i živeo je za tu igru.

Ono što je sam govorio posle smrti njegovog prijatelja i fudbalske legende Dragoslava Šekularca, 2019. godine, nama ostaje da sada kažemo za njega: Naš Rale nije otišao i nikada neće otići. Živeće dokle god se igra fudbal, jer je toj čarobnoj igri darovao celog sebe i sav svoj bogomdani talenat.

Odlikovanja i nagrade

Tokom bogate karijere Rale Rašić je osvojio niz trofeja i priznanja. Dva puta je proglašavan za trenera godine u Australiji (1977. i 1987.), a 1989. je primljen u Australijsku sportsku kuću slavnih.

Povodom veka Australije 2001. je dobio Medalju stoleća za zasluge u fudbalu, a najveće životno priznanje dodeljeno mu je 2004. kada je odlikovan Ordenom reda Australije (OAM) za doprinos fudbalu kao igrač, trener i sportski radnik.

Fudbalski muzej

Rale Rašić je iza svoje kuće na periferiji Sidneja sagradio pravi fudbalski muzej. U pomoćnoj zgradi na imanju smestio je sve fudbalske trofeje, medalje, dresove i suvenire sa svih meridijana.

Naročito je bio ponosan na poznanstvo sa slavnim Peleom, čiji je dres sa posvetom zajedno s Maradoninim zauzima počasno mesto u ovom fudbalskom svetilištu.

Značajan deo Raletovog muzeja je i bogata pisana, foto i video arhiva u kojoj su zabeleženi mnogi sportski događaji i ličnosti kroz decenije. Ovo sportsko blago treba da bude sačuvano u pravom muzeju koji će nositi ime našeg velikana.

Raletove ujedinjene nacije

Rale je naročito bio ponosan na tim koji je vodio na Mundijalu 1974. godine, a u kojem su igrali fudbaleri poreklom iz više zemalja.

– Za mene je vođenje državnog tima Australije bila najveća moguća čast. Uspeo sam taj osećaj da ugradim u sve tadašnje reprezentativce. Svojim velikim uspehom smatram što sam igrače koji su poticali iz šest različitih nacija ujedinio u celinu koja je bila ponosna što brani boje Australije – pričao je Rašić, u čijem timu su igrali fudbaleri poreklom Aboridžini, Englezi, Škoti, Srbi, Hrvati i Mađari.

Poslednje zbogom

I znani i neznani se od četvrtka opraštaju od fudbalskog velikana. Na mrežama Raletu su poslednje zbogom uputili FS Australije, klubovi A-lige: Sidnej, Melburn Viktori, Vonderers i drugi, kao i gotovo svi klubovi srpske zajednice – od Springvejl Belih orlova, preko Sinđelića, Melburn Srbije, Beograda iz Adelajda, Beograda iz Sidneja, do Belih orlova iz Dajanele i njihovih imenjaka iz Albion Parka.