U toku Svete cetrdesetnice, Casnog i velikog posta, u hramu i kuci molimo se Bogu, pored ostalih i molitvom svetog Jefrema Sirina koja glasi „Gospode i Vladiko zivota moga! Duha lenosti, uninija, vlastoljublja i praznoslovlja, ne daj mi. Duh celomudrenosti, smirenoumlja, dugotrpljenja i ljubavi, daruj mi, rabu Tvome. Da, Gospode, Care, daruj mi da sagledam sagresenja moja i da ne osudjujem brata moga, jer si blagosloven u veke vekova. Amin.“ Ovom kratkom molitvom se u potpunosti izrazava smisao Velikog posta.
Sta je duh lenosti? To nije stanje fizickog nerada, vec stanje duhovne obamrlosti, opustenosti i opustosenosti. Tempo zivota je takav, da nam stalno nedostaje vremena. A zivot prolazi. Ne smemo ni da se upitamo sta je cilj i smisao takvog zivota. Zato se i molimo za izbavljenje od pustosi, besmislenosti, opustosenosti duse.
U molitvi se danje moli zastita od uninija i vlastoljublja.
Sta znaci rec uninije. A. Smeman kaze: „Svako je od nas, bez sumnje, iskusio tu cudnu malaksalost duse, tu neobjasnjivu tugu koja se neocekivano javi u dusi i sobom proguta sve oko sebe, te nam suncan dan postaje sumracan, prazan i besmislen. …Osecamo da nam „malaksava bice „… Dusom ovladava neki cudan sumrak. To je nalet uninija. Branimo se svakojako od takvog stanja, gusimo ga u sebi, a ono cuti, vreba iz prikrajka i ceka pogodan cas.“ Kad molimo za izbavljenje od uninija, to nije plod bespomocnosti i straha, vec je izraz svega sto je coveka dostojno; spremnosti da se takvom stanju pogleda u oci i od Boga trazi snaga da se savlada.
Vlastoljublje ne oznacava samo zelju za politickom vlascu, vec podredjivanje svih i svega sebi. To je misljenje da su svi tu radi „mene“, „moje koristi“, „mojih interesa“, odnosno, odredjenog coveka, pojedinca, kao najvise i jedinstvene vrednosti, vise od svih drugih.
Zasto se molimo da ne zapadnemo u praznoslovlje? Pitamo se sta je tu tako strasno, pa svi mi brbljamo, caskamo, ponekad psujemo. Ali u Jevandjelju stoji: „A ja vam kazem da ce za svaku praznu rec koju kazu ljudi dati odgovor u dan Suda“ (Mt12,36). Nisu reci naivne i bezopasne. Recima se iskazuje dobro, lepota i mudrost, ali se recima sve to i rusi. Zatrovane reci poticu iz zatrovane duse, a kako se rec siri, tako se i otrov rasprostire. „Danasnje vreme globalne komunikacije je vreme praznoslovlja, koje nas otupljuje, uliva tudje ideje i misljenja i prisiljava nas da mislimo da su to nase sopstvene misli i stavovi.“ (A.S.) Za hriscanstvo je dar reci – bozanski dar. Jer je covek slovesno (svesno) bice, koje se upravo svojom slovesnoscu razlikuje od beslovesnih zivotinja. I sam Bog se naziva Logosom, odnosno Slovom, Recju. „U pocetku bese Logos i Logos bese u Boga i Logos bese Bog“ (Jn1,1). Zbog velike i tvoracke sile reci, hriscanstvo se uzasava prazne reci, praznoslovlja. Ima li ikoga ko ne bi sve dao da nekada nije izgovorio nesto. Ali izrecena rec se ne moze ponistiti. Zato se Velikoposnom molitvom sv. Jefrema Sirina i moli: „Ne daj mi duha lenosti, uninija, vlastoljublja i praznoslovlja“. Ociscenjem duse se obnavljaju i reci, a tako se obnavlja i sav zivot covekov. Ne treba se dakle truditi i govoriti visokoumnim frazama, jer je to isto praznoslovlje, vec treba govoriti mereci svaku rec merom pravde, istine i dobra.
U Velikoposnoj molitvi sv. Jefrema Sirina, molimo se Bogu najpre da nas izbavi, odnosno, da nam ne da duh lenosti, uninija, vlastoljublja i praznoslovlja.
A sta molimo da nam Bog da?
Duha celomudrenosti, trpljenja i ljubavi.
Celomudrenost je divna stara, skoro sasvim izgubljena rec, ciji smo smisao zaboravili. Danas se pojam celomudrenosti upotrebljava samo kad se misli na telesnu cistotu, nasuprot razvratu i razuzdanosti. Ali to je tek jedan delic njenog znacenja. Ona je sastavljena od dva pojma: celovitost i mudrost. „Tom recju je izrazeno hriscansko shvatanje i ogled dobra, odnosno dobrog, pravednog i istinitog zivota kao celovitosti licnosti i otuda kao mudrosti. Celovitost je ono sto je suprotno zlu koje je uvek raspad, razdvajanje, cepanje i razaranje prvobitne celovitosti i otuda udaljavanje od mudrosti … Zato duh jeste upravo ta celovitost koja sobom obuhvata sav zivot, taj povratak zivotu kao celovitosti, ta radost ponovo pronadjene celovitosti, tj. mira i harmonije duse, uma, srca i tela – radost mudrosti, radost celomudrenosti.“(A.Smeman)
Smirenoumlje nije ponizno smirenje, pojam koji savremenom coveku moze zazvucati kao nesto sto upucuje na ropsku pokornost. Hriscansko smirenoumlje je ukorenjeno u osecanje beskrajne dubine zivota, odnosno, bogopoznanja. Ljudi imaju stalnu potrebu za samohvalisanjem, isticanjem sopstvenih vrednosti, za gordoscu. Nas zivot je ogranicen opstim egoizmom, sebicnoscu, zaslepljenoscu spoljasnjim sjajem, ili silom i moci. “ Taj duh samohvalisanja od vrha do dna prozima ne samo politicki i drzavni, vec licni, profesionalni i drustveni zivot. Ljudima istinskog dobra, istinske mudrosti i istinskog zivota gordost uopste nije potrebna“(A.S.), jer nemaju potrebu da se iza reci ili laskanja skrivaju, i zato su oni smireni. Hristos je govorio:“Naucite se od mene, jer ja sam smiren srcem“. Tako se u celovitosti otkriva istinska mudrost – celomudrenost, a iz smirenja prosijava pravi odnos prema sebi i svetu – smirenoumlje.
Sledeci deo molitve govori o duhu dugotrpljenja. I pitamo se: dokle i cemu trpljenje? U cemu je tu vrlina? Zasto tako nesto trazimo?
Ovakvim pitanjima neosetno prelazimo na drugu stranu, koja hriscanstvu najvise zamera i okrivljuje ga bas zbog ucenja o trpljenju. Ako je dobro samo tamo negde, cemu ovde uopste ziveti? Pasivnim odnosom se ljudi mire sa zlom i svakodnevnim nepravdama, kazu oni. A grese. Potpuno pogresno misle oni koji tako govore. U hriscanskoj veri se pod dugotrpljenjem podrazumeva prava vera, poverenje, ljubav. Dugotrpljenje je potpuno suprotno pasivnom trpljenju, onom stanju kada se covek potpuno predaje i odustaje od svega, opravdavajuci to recima:Nista mi drugo nije preostalo nego da trpim. Protojerej A. Smeman to ovako objasnjava:“ Dugotrpljenje je, pre svega, sam Bog u nama koji nije digao ruke od nas U osnovi hriscanskog dugotrpljenja ne nalazi se pasivna ravnodusnost prema zlu, vec – ma kako to cudno zvucalo – upravo krajnje aktivno osecanje poverenja u coveka“. Bez obzira koliko covek pada i neprestano izdaje ono najbolje u sebi,hriscanstvo nas uci da verujemo da zlo nije covekova sustina. Vera da covek moze ustati iz blata u koje je pao, i da se moze vratiti svojoj bogolikoj sustini, je vera u silu i pobedu dobra u coveku. Dugotrpljenje dolazi iz ljubavi i duboke vere da je dobro jace od zla, ljubav od mrznje, a zivot od smrti. Znaci, smisao dugotrpljenja je molitva da ne posustanemo u veri i da se nikada ne prepustamo osecanju da nas se nista ne tice i da ravnodusno gledamo na sebe i svet oko nas.
Poslednji dar za koji se molimo je dar duha ljubavi. Sve molitve u osnovi imaju upravo trazenje ljubavi. „Kada se molimo Bogu da nas oslobodi od lenosti, uninija, vlastoljublja i praznoslovlja, mi Mu se ustvari molimo da nas oslobodi od svega onoga sto prestavlja prepreku ljubavi, sto ne dopusta ljubavi da udje u nase srce.
«Celomudrenost, smirenoumlje i dugotrpljenje predstavljaju osnovu i koren za razrastanje ljubavi. jer nije ljubav samo dar Bozji, vec je ljubav sam Bog koji ulazi u nase srce.Ljubav je skriveni pokretac naseg zivota i njegov cilj. Sve sto zivi, zivi ljubavlju, sve je ka njoj usmereno i mi ljubavlju dolazimo do poznanja da nas Bog jeste ljubav“.(A.S.)
Molitva koju sam mehanicki izgovarala, ne shatajuci smisao i sustinu, prosijala je kroz tumacenja starih, divnih reci molitve, koje u sebi cuvaju svu lepotu i punocu vere. Kao sto ispod patine, prljavstine i naslaga vremena uvek prosijava, ne rdjajuci nikad, topli sjaj cistog zlata.
