Maj se rascvetao kao božur, a Simon je bio težak samome sebi. Zurio je kroz prozor, a onda se nasmešio, prišao stolu, na brzinu ispisao rečenicu i izašao iz ordinacije
Bio je maj, mesec izmešanih osećanja, sete i radoznalosti, ali i čiste radosti zbog sunca i ptica koje su ponovo zaposele grane rascvetalih krošnji i razbokorenog cveća i mirisa nošenog povetarcem isprepletanim sa macama sa topola od kojih je dobijao blagu alergijsku groznicu. I sećanjem.
Posle dugog zimskog sna kada je, uvučen u brlog svakodnevnih obaveza, uvek uz prenatrpan rokovnik, sanjao život bez brijanja, bez sata na ruci, bez mirisa grada, sa drugačijim ritmom otkucaja srca, proleće se, konačno, doselilo i u Amsterdam. Kao da ga je iz Svrljiga doneo sa sobom.
Mada je voleo svoj način života, Simon se obično opirao promenama i voleo da se ušuška u navike koje su ga dovele tu gde je, među imućnije stanovnike Amsterdama.
Posle svakog putovanja osećao je nejasnu napetost, izmešanu sa radoznalošću i uzbuđenjem. Hoće li sve biti tu kad se vrati? Da li će se nešto promeniti, a da on ne učestvuje u tome. Bila mu je potrebna makar iluzija da može, bar donekle, da kontroliše sve štovoli. Tako je lakše ubeđivao sebe da prihvati neizbežna putovanja, ode na neko vreme i vrati se. Ipak, dobro je znao da se život ne može istinski kontrolisati, i to ga je najviše uzbuđivalo. A voleo je taj životinjski miris uzbuđenja. Ritam svakodnevice je za njega predstavljao osnovu življenja, klackalicu koja onima što umeju da se igraju pruža dečju radost. On, lično, nije bio obdaren osetljivošću na rizik. Kolotečina je bila njegova zmijska košulja, samo što je ova njegova bila toliko tesno, neraskidivo spojena sa njim, da ni za trenutak nije uspevao da je zbaci.
Tu je, opet udiše onaj lepljiv miris Amsterdama i ponovo se guši, od čežnje za starim krajem. NJegov stan, ordinacija, predvorje za sekretaricu Evu, posao fizioterapeuta, miris znoja koji se sa hiljadu marki jakih parfema uvukao u zidove kao i u njegove nozdrve, da smeta rascvetalim jorgovanima i mirišljavim tepisima, sve je bilo tu. Samo je Jablanka ostala u Svrljigu. Iako mu je raspored bio pun mušterija koje su čekale na tretman, još nije bio spreman. Bio mu je potreban prostor da sabere utiske, smesti ih na pravo mesto, utone u svoj svet. I popije dobru, jaku kafu.
<đŽ>enama se dopadao i tamo, u otadžbini, i ovde. Bio je visok, mišićav, stalno je vežbao u teretani da bi mogao da pojača snagu neophodnu kod pomoći obolelim pacijentima. Sa Silvi se viđao već duže od godinu dana. Privukla ga je njena nežnost neuobičajena za Holandiju u kojoj su ljudi uglavnom okrenuti sebi. <đŽ>ene su tražile neobavezne veze, a i brakovi su umeli da budu previše liberalni za njegov ukus. Nisu ga se ticali gej-brakovi, šta je on imao s tim, ali nekako se ježio i na samu pomisao da se nežnosti i skarednosti iznose van dubina kreveta, van granica sobe u kojoj je poštovao čak i blud, kad su oboje spremni na njega. On lično, dobijao je ospice svaki put kada bi ga pogledao neki muškarac. Bila mu je muka od toga, ali nije smeo da reaguje, da ne bi napravio skandal ili, ne daj bože, ugrozio ma čiju slobodu. A i među pacijentima je imao dosta muškaraca i žena koje je u hodniku čekao partner istog pola.
Nije ni sanjao da je i Silvi od te vrste. Povređena raskidom sa partnerkom s kojom je bila četiri godine u snažnoj vezi, pokušala je da voli muškarca. NJega. Ko zna da li bi im uspelo, Simonu se činilo da su, uživajući, prošli dobar deo zajedničkog puta, dok se Junsen nije vratila i ponovo odvela Silvi sa sobom. Zabezeknut činjenicom da je ženu u koju je počeo da se zaljubljuje izgubio zbog druge žene, a ne mogavši da se za nju bori „viteški“, prosto je otputovao u stari kraj. Tamo, u Svrljigu je sreo Jablanku. Stajala je kraj škole, zadubljena u razgovor sa prosedim bakalinom. Nije bila iz sela. Poznavao je sve meštanke.
Pomislio je da se možda udala za nekog, mada bi mu strina Dobrila to već javila. Podrobno mu je pisala o svemu što se dešavalo u selu. Sem što su se bakalin, poštar i veterinar, a da, i seoski mrgud, Marko, gunđava starina od preko devedeset godina, preselili u bolji svet, nije bilo nekih promena. Jeste, bile su i tri svadbe, ali sve mlade je znao. I onu što je otišla za Mirka kazandžiju i za Gedžu, tako su zvali Milutina Arsenijevića, upoznao ih je kad je poslednji put bio tamo, a treća je došla iz Rumunije, lepa ženica, Vlajna, ali nikako nije mogao ime da joj zapamti.
Ta žena preko puta njega usred sela, sa potpuno kratkom, izbeljenom kosom, očima toliko plavim da su ga ubijale lepotom i sa te daljine, izgledala je kao neko ko je stigao sa druge planete, neko ko uzaludno pokušava da se prilagodi nepoznatoj sredini. Po nervoznom pokretu koji je napravila pomerajući pramen kose sa lica, Simon je osetio da joj ne prija njegovo posmatranje. „Stvarno se ponašam kao budala“, pomislio je, ali jednostavno nije mogao sa nje da skloni pogled. Verovao je da pogled ne može da slaže, već da, onima koji umeju da gledaju na pravi način, otvara put do najskrivenijih kutaka, do same čovekove duše.
Ipak, sem nervoze što taj nepoznat muškarac, on, Simon, tako neprijatno zuri u nju, ona nije pokazala nimalo interesovanja. Mislio je da joj je dosadan kao njemu mace sa topola koje su mu se lepile za majicu i nos, a da nije mogao da ih se reši. čim bi stresao jednu, naišla bi druga. Osećao je, on je za tu nepoznatu ženu sa očima najplavljim na svetu bio samo jedan od bog zna koliko muškaraca koji izgube dah kad je sretnu. „Ko je ta žena?“, pitao se. „Zbog čega nije podigla pogled? Da li nešto krije? Zna li strina Dobrila išta o njoj.“ Još nije čestito ni zatvorio vrata, a strina je počela da mu se podsmeva.
– E, moj delijo, evo tebe brže nego što si otišao. Mora da si video ono lepo ženče iz škole, da ti strina malo navodadžiše. Ali, ne može to, moj sinko, besplatno!
– Nemoj strina, sad i ti, očiju ti, ‘di si našla baš mene da zezaš. Nego, kaži, iznesi tu stvar na videlo, ti znaš nešto.
– Dobra ti sad strina zna, a ovamo kod čiče me stalno opanjkavaš da sam alapača – smejala se Dobrila.
– Nisam strina, crk’o dabogda, ako sam nekad ružnu reč za tebe rek’o, nikad, ovoga mi krsta, strina!
– More znam, samo malo lajem, da te nasekiram. Mnogo si pokojnome ocu nalik kad se ljutiš. Pa, ka’ velim, daj da malo vidim te furije u te oči. Znam, Simone, kol’ko ti tvoju strinu voliš. Od koga mi ove silne klompe, što lupaju jače no predratni dobošari kad su donosili vesti od vlasti u selo.
– čekaj – smejao se i Simon. – Šta ti znaš o predratnim dobošarima, kad se u to doba, daleko bilo, još nisi ni rodila?
– Sve znam, kazali mi moji. Pa, šta ti misliš, Simone, šta je Srbe održalo, posela i priče s majke na ćeru, sa oca na sina. Tako to ide.
– More, nemam ti ja vremena za seoske trice i kučine, kaži mi ko je ta lepojka i što se naduvala k’o paun, ne skreće pogled, nikog ni da pogleda.
– A šta bi ti, seronjo jedan, da se onesvesti zato što ti je videla te mišiće. Nije to zdravo, samo da znaš, ta belanca i sva ta sranja što ih piješ i jedeš, umesto da uzmeš lukac i slaninu, da se dobro nabokaš, to je za zdravlje.
– Dobro, de, ne moj da se ljutiš, zapala mi za oko, pa k’o velim, ko će da mi kaže išta, no strina.
– E, boga mi, uvek si umeo da mi podiđeš, al’ ti dobro znaš da si sve što strina ima, ti si meni sve, samo što te ne rodi’. Bog je tako hteo, da me načini jalovicom, ali mi te dao još od tvoje treće godine, otkad ti otac i majka stradaše u štali od groma.
– Znam, strinka, znam – pokušao je Simon da ućutka Dobrilu.
– Kad znaš, da pređemo na stvar. To ti je, sinko, nova učiteljica.
– Učiteljica! Ona! Izgleda…
– Nećeš da veruješ kad ti strinka kaže, učila je neke visoke škole po Engleske, čini mi se, al’ ‘oće da radi sa seosku decu, pa Bog. Bili joj iz familije da je odgovore, bili sa neki besni auti, još bešnji neg’ ovaj, tvoj, al’ jok’, lepojče neće ni da čuje. Potera ih za čas.
– Ne mogu da verujem. A što to sad?
– Ih, što? Vide li je, lepa ka’ upisana, oči s nje ne mož’ čovek da svrne, a došla da se zakopa u selo. Mora da joj je neko srce pocep’o, ispustio ga k’a krčag, pa sad misli da mož’ sa samoću da ga slepi. Kreni na nju, slobodno, koga kučka primi dok liže rane, njen je, ko preživi njen ugriz, ima je, kreni ti pa kud puklo da puklo. Znaš dobro, tija voda breg roni.
Ako je išta poneo u beli svet iz rodnog Svrljiga, bile su te strinine reči da tiha voda breg roni. I to mu je pomoglo da uspe, da pretrpi, proguta, sačeka pravi trenutak da se izbori. I, uspeo je. Zato je odlučio da posluša Dobrilu i vrati se da upozna učiteljicu… Ušao je u školu. Podigla je pogled. Šta god da kaže, šta da učini, već je bio njen. U njenim očima je bilo toliko topline, da mu je krv proključala. Mogao je da ne prođe pored škole kad je ona bila tu i da je nikada ne sretne. Mogla je da se ne vrati u Srbiju, da ostane u Engleskoj, ili da ne miče iz Beograda, sve je mogla, da je tako Bog hteo. Ali, on je, znao je to Simon, u nekim svojim tefterima zabeležio da su njih dvoje skrojeni jedno za drugo i zato ih je spojio. Znao je i bilo šta da joj kaže, njoj će da se svidi. Kao što se njeno svidelo njemu. Bili su dve polovine istog dela, stvorene da se nađu, da ih sudbina sklopi.
To vreme u Svrljigu, sa Jablankom, bilo je najlepše u njegovom životu. Bilo je kišno, blatnjavo, kad nije bilo prekriveno snegom, ledeno. A njima je svugde bilo toplo.
– Toliko mi je lepo, volela bih ovako da nestanem, u tvom naručju – kazala mu je. I molila ga da je nikad ne ostavi. I nije. Nikada ne bi. Ali, morao je da se vrati na posao.
Maj se rascvetao kao božur, a Simon je bio težak samome sebi. Zurio je kroz prozor, a onda se nasmešio, prišao stolu, na brzinu ispisao rečenicu, osvrnuo se i izašao iz ordinacije. Amsterdam je mirisao na ruže i lale, okupan u suncu, kao dvorac na vodi. Ali, njemu je nedostajao oštar jezik strine, njena popara i pržena slanina sa jajima, crni luk iz bašte, rotkvice i miris belog luka.
Nedostajao mu je miris gužvare, gibanice tek izvučene iz rerne nad kojom se krčka pasulj sa suvim rebrima, posteljina koja šuška kad god se okrene i Jablanka. Ona mu je nedostajala najviše.
Dao je gas. Nasmejao se. Mogao je da zamisli izraz lica svoje sekretarice Eve kad bude došla na posao i zatekne poruku: „Vraćam se u rodni kraj. Produžavam odmor. Ženim se. Simon.“
