Nastala kao plod protivprirodnog bluda Miloševićevih i đinđićevih političkih potomaka, a uz asistenciju neidentifikovanog broja privrednih i diplomatskih subjekata, aktuelna srpska vlada pati od hroničnog manjka autoriteta i političke legitimnosti. Tačnije, ona svoju legitimnost prevashodno crpe iz ličnosti svog tvorca, predsednika Tadića, koji joj neprestano, takoreći, svakodnevno mora udahnjivati životnu energiju i kakav-takav autoritet, i uz put rešavati beskonačne sukobe i probleme koji se javljaju u njenom funkcionisanju. Možda se to u trenutku njenog formiranja nekome u predsedničkom okruženju moglo činiti kao dobra ideja (vlada i mandatar koji ne zaklanjaju sunce), ali ovaj nepopularan vladin kabinet svakim danom postaje sve teži kamen o vratu predsednika i njegovog – još uvek – relativno visokog rejtinga.
Svakoj vladi, pogotovo tako heterogenoj, potrebno je izvesno vreme da bi se uhodala, da bi došlo do sleganja koalicionog materijala i da bi profunkcionisala kao tim. Ali utisak je da se ovde uopšte ne radi o tim uobičajenim koalicionim dečjim bolestima i da vlada danas deluje heterogenije nego onda kada je napravljena, i to kako u personalnom, tako i u političkom pogledu. Drugim rečima, razlike i pukotine u vladi su još povećane, umesto da se vremenom ublažavaju i prevazilaze. Najlakše je, a ne bi ni bilo pogrešno, optužiti Mirka Cvetkovića za nedostatak liderstva i čvrste ruke. Ali, pošteno govoreći, teško je zamisliti ruku koja bi uspešno i skladno rukovodila timom koji, pored ostalog, sačinjavaju i Dačić i Drašković, Ugljanin i Ljajić, Mrkonjić i čanak, Dinkić i đelić, Šutanovac i Jeremić. U suštini, kako je vreme odmicalo, pokazalo se da u čitavom tom personalnom i ideološkom galimatijasu, ubedljivo najbolje funkcioniše upravo ona jeretička DS-SPS osovina.
Razume se, svaka vlada je u formalnom smislu legitimna sve dok ima podršku većine u demokratski izabranom parlamentu. Isto tako, činjenica je da su gotovo sve koalicione vlade u izvesnom smislu veštačke tvorevine, tj. da su više plod matematike i interesa, nego političke bliskosti i programske srodnosti. Ali ostaje neugodna činjenica da za ovu vladu doslovno niko nije glasao. A ni ona za ovih godinu dana nije učinila gotovo ništa da bi neko za nju, u ovom sastavu, poželeo da glasa.
Pogledajmo samo neka od najvažnijih obećanja koja su data u vreme formiranja ove vlade. Desetine hiljada novih radnih mesta, porast penzija do nivoa od sedamdeset odsto prosečne plate, odmrzavanje Sporazuma o stabilizaciji i asocijaciji sa EU, ukidanje viza za zemlje Evropske unije do kraja 2008. godine, besplatne akcije u vrednosti od hiljadu evra, investicija italijanskog Fijata u kragujevačku Zastavu, energična borba protiv korupcije i kriminala… Doslovno ništa od svega ovoga nije ispunjeno i – izuzimajući beli Šengen za koji još ima nade – verovatno i neće.
Ovo je vlada koja se pokazala relativno uspešnom u onome u čemu joj nisu davane nikakve šanse, niti se čak verovalo da će se oko toga uopšte truditi – diplomatska i politička borba protiv kosovske nezavisnosti – a, sa druge strane, gotovo apsolutno neuspešnom u onome što joj je trebala biti specijalnost (ekonomija i evropske integracije). U svakom slučaju, kada se sve sabere i oduzme, jedna veoma, veoma mršava dvojka najviše je što bi se ovoj vladi moglo dati, i to imajući na umu sve moguće olakšavajuće okolnosti.
Ovo je vlada koju gotovo niko ne uzima sasvim ozbiljno, i koju svi, uključujući i ministre koji u njoj sede, doživljavaju kao neko privremeno i prelazno rešenje. I zato se svi nekako trude da boravak u njoj iskoriste da se što bolje pripreme za ono što dolazi posle. Ne treba, međutim, potpuno smetnuti sa uma da takva privremena rešenja u Srbiji znaju da potraju i veoma dugo.
Ovo je izrazito nepopularna vlada, u kojoj sedi nekoliko veoma popularnih ličnosti (Jeremić, Ljajić, Dačić, Mrkonjić). Ovo je slaba vlada, sa jakim potpredsednicima i nekoliko veoma moćnih ministara. Ovo je slaba vlada – ali je njena opozicija u ovom trenutku još slabija.
Radikali su u teškom nokdaunu, tačnije, na korak od nokauta. Toma Nikolić je očigledno rešio da deluje po principu ako ih ne možeš pobediti – ti im se pridruži, i mora se priznati da mu ta taktika, za sada, daje vrlo dobre rezultate. Tim pre,što je i oslabljeni Vojislav Koštunica, izgleda, rešio da više ne zakera preterano po pitanju Nikolićevog opozicionog čistunstva i njegovog EU-preobraćenja.
Rekao sam već da je osnovna misija ove vlade – razvlašćivanje Koštunice i sprečavanje radikala da na vlast dođu – ispunjena već samim njenim formiranjem, a da to kako će vlada funkcionisati, kakvi će joj biti rezultati i šta će od obećanja ispuniti nije previše ni zanimalo njene političke arhitekte. Ako proradi, dobro je. Ako ne, bože moj – napraviće(mo) drugu.
Sve u svemu, najgore je to što – barem za sada – ova vlada praktično i nema neku alternativu.
