O. Đoković
Dan je kišan, plačan. U tami je pariski saborni hram Sv. Sava. Samo sveće trepere, nekako tužno. Tišina je duboka i dostojanstvena. I disanje se čuje. Vernice – sa leve strane oltara, marame na glavi, brojnije su od pripadnika jačeg pola. Na svima odeća zagasitih boja. Uz pojce i miris tamjana, vladika Justin i prota Nikola molitveno prolaze kroz teška podsećanja na Golgotu i smrt kao izbavljenje. Isus Hrist je razapet na časnom krstu, “čuju” se njegove reči: “Oče, oprosti im, ne znaju šta rade.” Kad je skinut, telo mu je obavijeno platnom, koje danas simbolizuje plaštanica položena u pravoslavnim hramovima.
U svim crkvama su Hristov grob i veliki krst okićeni spletovima najlepšeg cveća, što su u Parizu sa mnogo ljubavi obavljale Zaga, Nada, Stanica, Slobodanka, Velika, Tina… Podržava ih i pogurkuje prota Nikola, večernje ne sme kasniti.
– U ovoj parohiji sam već 32 godine, Hristov grob ukrašavam 28 godina – skoro nečujno izgovara Slobodanka Radovanović.
Naklon je dubok, ikone se celivaju. Prilaze i deca, mirni su, ne remete tugu. U Marininom naručju je sedmomesečna Marija, na trenutak je malo zaplakala. Sa bakom Snežanom i tatom Petrom, znajući šta je Veliki petak, došli su Marina (16) i Filip (13) Spasojević, ovako dodaju:
– Naravno, obojili smo mnogo jaja, delićemo drugarima koji se uvek obraduju. Doći ćemo i na Vaskrs.
Zvona nisu zvonila. Plaštanica je krenula u ophod oko crkve, vernici se provlaće, želju pomisle…
Uvek uz vernike
Starešina hrama prota Nikola je uvek uz članice Kola srpskih sestara i ostale vernike. Pre nego što ih je pozvao na posnu večeru, uz kuvani krompir i mladi luk, ovako im je objasnio tekući dan tuge:
– Bog je poslao Hrista da postrada kako bismo imali život u Bogu. Na Veliku subotu Hrist je telesno u grobu, sišao je u Had da vaskrsne sa svima koji poveruju u njega kao Boga.
