Skoro sam video jednog starog prijatelja u čačku. Pitao sam ga kako ide, a on mi je odgovorio kao krv iz nosa.
U pravu je. Sećam ga se iz gimnazije, bio je najbolji đak. Sećam ga se sa fakulteta, bio je najbolji student. Sećam ga se sa demonstracija, najviše je želeo promene.
Sada ima 33 godine i nema više ni nade, ni snova,
ni želja. Zašto?
Plodove njegove borbe pokupili su najlošiji đaci iz gimnazije i najlošiji studenti. Demonstranti više nikome nisu potrebni, a znanje se ne može unovčiti. Ljudi sa diplomama univerziteta koji nosi ime oca i majke najpoznatije braće u Srbiji, i ostalih eminentnih privatnih fakulteta, zauzeli su mesta direktora banaka.
Posle 5. oktobra na čelu se nalazio onaj što daje reč. Ali ne drži do reči koju je dao.
Sada se u hajku za davanje reči uključio i još jedan koji je doskora bio protiv onoga što nam dade reč. Strašno. I taj novi deluje napredniji od onog što se u svojoj progresivnosti unazadio. Zapetljano de te mere, da je dobro, jer u gomili nedoslednosti u kojima se sada ti, a ja ću ih nazvati anti-Evropejcima (neke zbog ranijih, a neke zbog sadašnjih zasluga), kreću, niko više neće prepoznati snagu koja sme i može voditi Srbiju.
Narod i ne želi više da bira vođu, već želi one koji će narod voditi u EU, izvesnu budućnost, ka boljem životu.
Zato, moj prijatelju, moraš još malo sačekati, i još
će nam krvi izaći na nos, jer put do istine je i dug i mukotrpan. Jednoga dana kada neobaveštene obavestimo, kada napredne unapredimo, kada anti-Evropejci shvate da su u Evropi, neće ti više biti potrebne maramice ni za nos, ni za suze, sem u slučaju ako se debelo ne zasmeješ gledajući kako anti-Evropejci vole Evropu.
Do tada, pokušaj da budeš vedriji, ne izneveri svoju borbu, zadrži svoju vrednost, jer su nam takvi više nego potrebni da bismo gradili sutra koje vredi. Povezuj se sa sebi sličnima i propovedajte slepima. Uostalom, ti i sam znaš da je to tvoja obaveza.
