Prvi susret Vesne Grujicic sa Amerikom dogodio se u vreme njenih srednjoškolskih dana, kada se razmenom daka obrela u novom svetu. Znala je da ce se ubrzo vratiti u Beograd, na Fakultet politickih nauka, i zato je bilo i lako i bezbolno odživeti jednu fazu mladalackih snova. Diplomiranje na medunarodnim odnosima je bilo drugi korak ka zreloj odluci da okuša srecu još jedanput, na postdiplomskim studijama u Merilendu. Situacija u zemlji te 1997. godine nije mnogo obecavala mladim ljudima s tek stecenim diplomama.
Ovoga puta kofere je spakovao i njen životni saputnik Radomir Mihajlovic, nesudeni mašinski inženjer, definitivno opredeljen za fudbal, koji je godinama profesionalno igrao u Graficaru, Rijeci, grckom klubu Anagenis Janikos u Kožani, kod Katerinija, i najzad u FK Žarkovo. Cak ni relativno uspešan posao sa jednom od prvih pržionica kafe nije bio dovoljan razlog da se ostane u zemlji punoj neizvesnosti.
Vesnina prica
– Moj povratak u SAD je zapravo bio strepnja, ali smo cvrsto odlucili da ostanemo. Bez prebijene pare u džepu, delili smo sudbinu ljudi „bez papira“ i prve godine sam cuvala decu kako bismo bar nešto uštedeli. Tim novcem sam platila prvi semestar postdiplomskih studija, a vec za drugi semestar i celu drugu godinu, zbog visokog proseka, dobila sam stipendiju fakulteta – prica nam Vesna, specijalista za istocnu Evropu. – Ipak, i dalje sam bila profesionalna bebi-siterka, sa cvrstom željom da istrajem u veoma teškim uslovima.
Prvo stažiranje je dobila u Vašingtonu, u Centru za medunarodne i strategijske studije (CSJS), u Odeljenju za istocnu Evropu, u kome svoje kancelarije imaju i Bžežinski i Kisindžer. Jednogodišnje volontiranje u toj uglednoj instituciji je bila dobra referenca za buduci profesionalni put Vesne Grujicic.
– Konkurisala sam u „Vašington tajmsu“, koji je pored demokratskog „Vašington posta“ najveci list u glavnom gradu SAD, na mesto koje se zvanicno zove Director of International Projects – kaže Vesna. – U Odeljenju za istocnu Evropu vodim projekte zemalja tog regiona, zavisno od politickih i ekonomskih dešavanja u tim državama.
Vesna Grujicic je kompletan autor dodatka koji se objavljuje uz dnevne novine, a to podrazumeva višemesecni boravak u zemlji koja se sprema za ulazak u Evropsku uniju, na zahtev njihove vlade, što obuhvata i lobiranje u Senatu, Kongresu, MMF-u, Svetskoj banci i nizu medunarodnih organizacija kojima se šalje dodatak „Vašington tajmsa“, u kome je ona i novinar.
Lobiranje za odredenu zemlju podrazumeva obimne pripreme, snimanje politicke i ekonomske situacije i analiziranje kompletnog društvenog života i tek onda, na licu mesta, intervjue sa predsednikom države i clanovima vlade. Tako se Vesna, radeci dodatak za Cešku i Slovacku, srela sa Havelom i Šusterom, ali i sa direktorima najvecih firmi i kompanija. Da bi slika o zemlji bila potpuna, piše se i o istoriji, kulturi, sportu i obicnim ljudima sa ulice. Po povratku u Vašington, na Njujork aveniju 3600, obicno dve do tri nedelje se sreduju podaci, da bi se potom prosledili na važne adrese.
– Posao jeste zanimljiv i odgovoran, ali ja baš ne vidim sebe u tim vodama – veli Vesna. – Moj plan je akademski rad i zato u septembru pocinjem pripreme za doktorat, naravno opet u domenu medunarodnih odnosa.
Zanimljivo je da sve vreme profesionalnog napredovanja iza Vesne Grujicic stoji porodica Opfer, cijeg sina Treja i blizance Destina i Lejka cuva od prvog dana povratka u SAD. Njihova vrata su joj uvek otvorena, pa i sada, za povremenu zaradu koja uvek dobro dode. Svoju privrženost i simpatije su joj izrazili prošlog Božica kupovinom automobila.
Na put sa „bubamarom“
– Jedini nacin kako da opstanem u Americi video sam preko fudbala – prica Radomir Mihajlovic. – Iako sam imao solidno iskustvo, cekao me je višemesecni naporni trening, uz veliku pomoc Milovana Majka Stankovica, zvezde malog fudbala u SAD još iz vremena Pelea. Prvo zaposlenje sam dobio u Baltimoru, kao trener dece u školi fudbala, što je definitivno odredilo moju buducnost.
Uslov za dobijanje trenerske licence bio je dvogodišnji staž u profesionalnoj ligi, od cega je skoro polovinu „odslužio“ u Nju Orleansu.
– Po povratku u Baltimor ucestvovao sam na nezvanicnom svetskom prvenstvu. Bilo je to za vreme bombardovanja naše zemlje, u Detroitu. S jedva „skrpljenim“ timom, koji se zvao „Jugoslavija“, u konkurenciji 24 ekipe osvojili smo prvo mesto. Bili su to žestoki dani. Pre podne smo išli na demonstracije, na kojima smo s druge strane imali daleko mnogobrojnije grupe Albanaca, a po podne smo trenirali i igrali utakmice. Možete zamisliti našu srecu kada smo u dvorani „Martin Luter King“, koja prima cak 38.000 gledalaca, proglašeni za najbolju ekipu turnira, a ja za najboljeg igraca. Pobedio je srpski inat – dodaje Radomir.
Sledilo je zatim dvogodišnje treniranje kluba „Obilic“ u Njujorku, clana Trece americke lige, na stadionu na Menhetnu, na Cetvrtoj aveniji. Bila je to poslednja etapa pred ostvarenje životnog sna – otvaranja sopstvene fudbalske škole u Baltimoru za decu od 11 do 14 godina. Škola ima pet timova na razlicitim lokacijama. U njima iskljucivo igraju mali Amerikanci. Jedan od njih je Betezda Roud Raners, u elitnom delu grada, koji je postao prvak cele Amerike.
Radomir Mihajlovic je 2002. godine dobio zvanicnu licencu za fudbalskog trenera, što podrazumeva i pravo da trenira bilo koji profesionalni klub u SAD i Engleskoj. S ponosom istice da su kao od šale pobedili Celzijeve „klince“ sa 5:1 i veruje da ce najkasnije za dve godine svoje „petlice“ dovesti u našu zemlju. Nekoliko dana pre povratka u Vašington Radomir Mihajlovic se sreo sa Borom Milutinovicem i Mikijem Rajevcem koji su mu ponudili profesionalnu pomoc, kao i njegov prvi trener Miroslav Helc.
U ovom casu je sasvim neizvesno kada ce Vesna i Radomir svoju uspešnu karijeru nastaviti u Srbiji, ali oboje kažu da ce do toga sasvim sigurno doci. Cvrsto veruju da ce se i na ovim prostorima normalno živeti i da je potpuno prirodno da covek bude tamo gde su mu koreni, u svojoj domovini. Za njih ce Amerika biti dobra škola i dosanjani mladalacki san, za koji je trebalo veoma mnogo hrabrosti, odricanja, ponekad i verovanja u nemoguce.
