Nemački šef diplomatije Gvido Vestervele saopštio je zvaničnom Beogradu, ono što se moglo naslutiti još 1999. godine, a što je bilo očigledno 2001. godine: da Srbija navodno može računati s evropskom perspektivom samo ako u dogledno vreme prizna nezavisnost samozvane kosmetske države i da u narednih 10 godina naša zemlja uopšte neće ući u EU čak i ako prizna ovu novu državu
Posle izvršene agresije Atlantskog pakta na SR Jugoslaviju, a još za vlade Slobodana Miloševića, pisac ovog priloga imao je priliku da čuje šta zapadne sile imaju nameru da učine s okupiranim Kosovom i Metohijom. To nam je na svom predavanju saopštio jedan mađarski profesor, koji nam je rekao da je razgovarao s većim brojem uticajnih zapadnih političara i državnika i da su ga svi oni uveravali da će Kosmet biti nezavisna država. Mnogo uverljiviji dokaz da će upravo tako biti, a da se od Srbije pravi siva zona koja nikada neće ući u Evropsku uniju, bila je neosporna činjenica da su Amerikanci svoju bazu Bondstil na Kosmetu izgradili od tvrdog materijala u nameri da je koriste decenijama.
Ono što nas je konačno moralo uveriti da će Kosmet biti samozvana nezavisna država jeste tzv. Privremeni ustavni okvir Kosova, koji je propisao Hans Hekerup, specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija i po kojem su 17. oktobra 2001. godine održani prvi kosmetski izbori pod okupacijom. On je bio tako sročen kao da je ta pokrajina bez ikakve, pa ni simboličke veze sa SR Jugoslavijom i Srbijom. čak ni ime naše zemlje nije bilo pomenuto. Ni to, nažalost, nije bilo dovoljno, pa su naši potonji državni upravljači uporno i sistematski stvarali iluziju i obmanjivali vlastiti narod da su Srbiji otvorene evropske perspektive, te da će, po cenu velikih ustupaka, ući u EU sa svojom celokupnom teritorijom, uključujući i Kosovo i Metohiju.
TRENUTAK ISTINE
Trebalo je da prođe još devet godina pa da ono što se naslućivalo juna 1999. godine po okupaciji Kosova i Metohije, a što je bilo očigledno 2001. godine, naši glavari javno čuju krajem avgusta 2010. godine tokom posete nemačkog ministra inostranih poslova Gvida Vestervelea. Tom prilikom saopšteno nam je, što izričito što između redova:
1. da Srbija navodno može računati s evropskom perspektivom samo ako u dogledno vreme prizna nezavisnost samozvane kosmetske države i
2. da Srbija u narednih 10 godina – vremenu do kojeg dopire naš pogled – uopšte neće ući u EU čak i ako prizna ovu novu državu.
Tu surovu, ali očekivanu istinu saopštio nam je Gvido Vestervele kada je u razgovoru sa studentima Beogradskog univerziteta rekao da se Beograd mora suočiti s realnošću, tj. nezavisnošću kosmetske države. Nezavisnost Kosova je realnost, a pomirenje je ulaznica u Evropsku uniju. (Pravda od 27. avgusta 2010.). A da bi to i nasmejanom i dobro raspoloženom Borisu Tadiću bilo sasvim jasno, on je zapravo rekao: Priznajte nezavisnost Kosmeta, ako hoćete u EU. Vestervele je još dodao da je mišljenje Međunarodnog suda pravde, koje je baš naša vlada prva tražila, jednoznačno potvrdilo nezavisnost Kosova, te da je geografska mapa jugoistočne Evrope iscrtana i završena (Politika od 27. avgusta 2010.).
Sutradan u Prištini Vestervele je bio još jasniji. Rekao je da su nezavisnost Kosova i njegov teritorijalni integritet činjenica i da je mapa Balkana već iscrtana. I što je još važnije, da će Nemačka i dalje podržavati i promovisati Kosovo da ono što pre bude član evropske porodice (Politika od 28. avgusta 2010.), pošto je budućnost Kosova u okviru EU. A da bi pokazao kakva je perspektiva naših nesrećnih sunarodnika, on se nije sastao s predstavnicima kosmetskih Srba u Kosovskoj Mitrovici, koji ne priznaju samozvanu nezavisnost Kosmeta i imaju lokalne organe vlasti saglasno Ustavu i zakonima Republike Srbije, nego sa našim nesrećnim sunarodnicima gračaničke enklave, koji su, nemajući kud, pristali da izađu na lokalne izbore raspisane posle samozvanog proglašenja nezavisnosti Kosmeta i konstituišu opštinsku upravu u okviru takve države.
EVROPSKA PERSPEKTIVAPosle ovih Vesterveleovih reči i stavljanja do znanja s kojim će Srbima na Kosmetu zvaničnici EU jedino razgovarati, ostaje još da pokažemo da Srbija zapravo i neće ući u EU, bar ne u vreme do kojeg dopire naš pogled. Ako je verovati nemačkom ministru inostranih poslova, evropsku perspektivu podjednako imaju i Srbija i samozvana kosmetska država, što znači da Srbija može ući u EU samo bez Kosova i Metohije, pošto bi i kosmetska država, trebalo istovremeno da uđe u EU kao i ostatak Srbije.
Za razliku od ministra Vestervelea, koji pružanjem evropske perspektive zamajava naše glavare i obmanjuje našu javnost, njegova šefica vlade, kancelarka Angela Merkel, bila je nedavno savršeno jasna: posle pristupanja Hrvatske EU neće više biti novih pridruživanja. A kada ona to kaže, to je i poslednja reč doklegod ova generacija zvaničnika bude upravljala vodećim zemljama EU.
Postavlja se odmah pitanje zašto Vestervele baš u ovom trenutku otvara Srbiji tako široku evropsku perspektivu kad od ulaska Srbije, i bez Kosmeta, u EU nema ni govora. On je diplomata kojem je dozvoljeno da se posluži ne samo lukavstvom nego i prevarom, a od one druge strane zavisi da li će ona na to nasesti ili neće. On najpre nastoji da izdejstvuje promenu sadržine rezolucije, koju je naša vlada predložila Generalnoj skupštini UN, tako da ona u svemu odgovara politici EU i interesima kosmetskih Arbanasa, što bi za nas bilo ravno samoranjavanju. Drugi njegov cilj za nas je već koban. Kako baš ne može da javno obeća da će Srbija za 10-15 godina sigurno ući u EU kad on više ne bude na sadašnjem položaju, njegov cilj je sledeći: da od Borisa Tadića izdejstvuje brzo priznanje nezavisnosti samozvanog Kosmeta, a da ovaj za uzvrat isposluje za Srbiju status večitog kandidata za EU, da bi s tom kandidaturom opet obmanuo naivne i lakoverne birače i sa naprednjacima dobio sledeće izbore. Sve u svemu, obostrana prevara srpskog naroda bila bi u sledećem: zahvaljujući brzom priznanju nezavisnosti kosmetske države, Srbija bi i dalje bila na evropskom putu, iako do kraja tog puta nikad ne bi stigla.
Zahvaljujući blaženom neznanju, Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić će moći u poverljivim razgovorima u Briselu da tvrde da su za ulazak krnje Srbije u EU, a da se pred domaćom javnošću i dalje predstavljaju kao najpouzdaniji branioci teritorijalnog integriteta države
EVROPSKA ORIJENTACIJAObrisi te podle prevare već se nagoveštavaju u reagovanjima naših političara. U tom pogledu najviše je otkrio Tomislav Nikolić, koji se trudio da što manje kaže. Kao čelnik Srpske napredne stranke, on je bio na radnom ručku sa Gvidom Vesterveleom, na kojem su još bili predstavnici DS-a, G 17 plus, SPS-a i LDP-a, čime su Nemci hteli da stave do znanja ko još, pored njihovih sadašnjih miljenika, može ući u buduću vladu. Od sadašnjih opozicionih stranaka to, po njima, jedino mogu naprednjaci. Namerno nisu pozvali Jovana Krkobabića i Dragana Markovića Palmu iz koalicione vlade i Velimira Ilića iz redova opozicije, koji već uveliko nudi svoju evropsku orijentaciju, tek da stave do znanja da jedna velika zemlja, kakva je Nemačka, ne razgovara neposredno s koalicionim prišipetljama.
Kada se postavilo pitanje o čemu se razgovaralo na tom radnom ručku, za Tomislava Nikolića izgleda bilo je najvažnije da pred tako važnim ministrom potvrdi evropsku orijentaciju svojih naprednjaka. Rekao je da nije ostavio ništa nedorečeno – pozicije SNS-a su jasne, naš cilj je EU, ali naš cilj je i da ne pokvarimo prijateljstvo sa drugim državama u svetu (Politika od 27. avgusta 2010.). Na veliko iznenađenje, u tom trenutku zbog delimične amnezije potpuno je smetnuo s uma Kosovo i Metohiju.
To svoje zabrinjavajuće mentalno stanje otkrio je i u razgovoru s novinarom Pravde Predragom Jeremićem. Na pitanje da li je na tom radnom ručku bilo reči o Vesterveleovoj izjavi u jednom intervjuu da Srbija mora da se odrekne Kosova ukoliko želi da uđe u EU, Nikolić je odgovorio: Nije se čula ta izjava, tako da je ja ne mogu potvrditi ni demantovati. Vestervele je rekao da Srbija treba da bude član EU, ali nije nam rekao pod kojim uslovima (Pravda od 27. avgusta 2010.). Drugim rečima, Nikolić i dalje živi u blaženom neznanju, pošto njemu lično Vestervele nije rekao da Srbija treba prethodno da se odrekne Kosova i Metohije da bi ušla u EU. Mogao je naravno da pita Vestervelea ako mu to još nije jasno, ali je propustio da to učini zbog već pomenute delimične amnezije. Zli jezici koji, nažalost, nemaju razumevanja za njegovo zabrinjavajuće mentalno stanje, reći će da je namerno propustio da pita za Kosovo i Metohiju. Jer, da je dobio odgovor koji smo svi mi već čuli ili pročitali, ne bi više mogao da se pravi nevešt i neobavešten, pa da svojom strankom i dalje provodi tzv. evropsku orijentaciju.
Zahvaljujući svom blaženom neznanju, Nikolić i Aleksandar Vučić će moći u poverljivim razgovorima u Briselu da tvrde da su za ulazak krnje Srbije u EU bez ikakve rezerve i uslova, a da se pred domaćom javnošću i dalje predstavljaju kao najpouzdaniji branioci teritorijalnog integriteta države i suvereniteta nad Kosovom i Metohijom. A za sledeće izbore već pripremaju privlačnu krilaticu Napred Srbijo u EU!, pošto će oni jedini moći i da nas uvedu u EU i da odbrane i sačuvaju Kosovo i Metohiju.
UZALUDNI USTUPCI I PONIŽENJA
Kada posle svega što se dogodilo i otkrilo teško da iko ko je dosledan (o državništvu i rodoljublju i da ne govorimo) može sada poželeti da krnja Srbija uđe u EU, postalo je savršeno jasno da su se svi oni koji i dalje provode evropsku orijentaciju već pomirili s gubitkom Kosova i Metohije i da su naše nesrećne kosmetske sunarodnike pustili niz vodu. Stoga nimalo ne iznenađuje što je čak i čedomir Jovanović zapazio da su razlike između stranaka, čije su vođe Nemci pozvali na radni ručak, sve manje. I on je verovatno primetio da su naprednjaci već zreli i prezreli da sa svojom evropskom orijentacijom uđu u srpsku vladu po milosti EU.
Nama jedino preostaje da upitamo ne samo one koji su sada na vlasti ili se pripremaju da uskoro dođu na vlast, nego i sve one koji su vladali ovom zemljom od 2001. godine, zbog čega su činili tolike kobne ustupke i pristajali na sramna i nepodnošljiva poniženja da bismo, pored ostalog, bili i na tom evropskom putu. Zašto je prihvaćen Privremeni ustavni okvir Kosova koji je bio protivan našem Ustavu i dobro shvaćenom državnom interesu? Zašto su naši sunarodnici na Kosovu i Metohiji uopšte pozivani da se upišu u nove biračke spiskove i izađu na kosmetske izbore koji su očigledno vodili uspostavljanju druge albanske države na Balkanu? Zbog čega su čak četiri poglavara srpskih država – Slobodan Milošević, Milan Milutinović, Milan Martić i Radovan Karadžić – izručeni Haškom tribunalu da bi Slobodan Milošević bio u njemu žrtva sudskog ubistva? Zašto su skoro svi vodeći jugoslovenski i srpski generali – Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević – više generala Vojske Republike Srpske i mnogi drugi viši oficiri i čelnici organa vlasti isporučeni haškom Minotauru, a da su pri tom mnogi bili prisiljeni da na to navodno dobrovoljno pristanu? I zbog čega se još uvek grozničavo traga za generalom Ratkom Mladićem?
Sada se pokazalo da je sve to bilo uzalud, jer se na tom našem evropskom putu isprečio još jedan uslov koji se neodložno mora ispuniti – priznanje samozvane kosmetske države. A kada neki novi i napredniji glavari – ne daj Bože! – ispune i taj uslov, otvoriće se pitanje Vojvodine, pitanje Raške i ko zna šta još do daleke 2025. godine.
Jedno je ipak sigurno: EU će nas ucenjivati doklegod među našim vlastodršcima bude onih koji su spremni da tim ucenama podležu.
