Zemlja na čijim ulicama vidite likove u ustaškim uniformama i sa hitlerovskim brčićima, u kojoj je ustaški poklič postao prihvatljiv kao i valuta kojom plaćate račune u trgovinama i u kojoj slike onoga koji je tom novcu dao ime ukrašavaju zidove dnevnih soba po vilama i kućama njenih ministara i saborskih zastupnika, ne samo da nije, nego i ne može biti normalna.
Ako ste dakle, kojom nesrećom, u takvoj državi Srbin džaba trljate oči i čistite uši. Ne, ne sanjate, dobro vidite i dobro čujete, sve to što se oko vas događa je surova stvarnost. U toj zemlji, koju njeni vladari još uvek imaju hrabrosti nazivati demokratskom, normalna je stvar da, ako ste Srbin, za Božić dobijete čestitku sa slikom na kojoj ustaša drži odsečenu glavu vašeg sunarodnjaka, normalno je da ako si srpski vaterpolista plivaš u Jadranu i to u februaru kada kupanju vreme nije, normalno je da te, samo ako si Srbin, iz čista mira pretuku i da nakon što umreš već posle tri dana to više ne spominju.
U zemlji u kojoj se, otkako je stvorena, budućnost gradi na prošlosti, u kojoj se slavi rat i „besprekorno čiste“ vojne operacije u kojima su u nedostatku zarobljenih neprijateljskih vojnika ubijani nemoćni starci koji su poverovali pozivu vlasti da im neće niko ništa, normalno je da i njena predsednica žali što tada nije uzela pušku.
U takvoj zemlji politički predstavljati i zastupati one koji su prezreni i proglašeni za objekt mržnje, i pri tom još imati i hrabrosti da nešto kažeš u svoju i u odbranu onih koje zastupaš, normalno je da te na ulici gađaju ostacima hrane, da te pljuju i da ti psuju majku koja te rodila. Normalno je da, ako već ne mogu tebe, ritualno spale bar lutku sa tvojim likom i to proglase običnom narodnom bahanalijom. Normalno je da te u isto vreme optužuju da mrziš sve hrvatsko i da te pozivaju da srušiš njenu vladu. Normalno je da ne valjaš ni kada si uz nju, ni kada si protiv nje.
Podrazumeva se da, ako si Srbin, ne smeš govoriti svojim jezikom, pisati svojim „agresorskim“ pismom ili imati bilo kakvo vidljivo obeležje svoga naroda. Prihvatljiv si jedino ako si nevidljiv i nečujan. U ovoj zemlji, čije je ime prisvojni pridev, čak ni život koji živiš ne pripada tebi jer je vlasnik svega što u njoj postoji, njenim imenom, već unapred definisan. Ni masline koje si zasadio, ni pršut koji si osušio, ni lebac koji u njoj zarađuješ, ni kuća koju si na toj zemlji podigao ne pripadaju tebi, ako si neko drugi, a pogotovo ako si Srbin, jer to i nije lebac nego kruh, to i nije kuća nego dom, a ni te masline nisu tvoje jer rastu na hrvatskoj zemlji.
I šta se onda čudite što u ovoj državi, koja za ime nosi prisvojni pridev, ne smete da navijate za svoje makar kafić u kom gledate utakmicu bio i vaš? Ne treba da se čudite ni kada vam, dok tako gledate ono što ne smete, u njega „slučajno“ uleti petnaest „neorganizovanih“ pojedinaca sa palicama pa i sa mačetom u rukama i prebije vas na mrtvo ime. Normalno je da, pod takvim okolnostima i u takvim pravilima, policiji, iako je sasvim jasno da napad nije bio iz ljubavi, trebaju dodatni dokazi da se radi o napadu iz mržnje.
Normalno je ovde sve što vi mislite da nije. Normalno je da vam neko iz čiste obesti razbije auto, baci ga u more ili ukrasi kuću ustaškim grafitima, ako ste Srbin. Normalno je da se na svakoj autobusnoj i trafo-stanici kesi po neko ustaško ušato „U“, „ZDS“ ili „Ubij Srbina“. U takvoj zemlji normalno je da se ponašaš kao ustaša, a tvrdiš da nisi, nego da samo voliš svoje, i da to tzv. domoljublje debelo naplatiš. Normalno je da ako štitiš Srbina i sam dobiješ batine, pa makar bio i Hrvat.
Ono što je unutar te zemlje normalno, postaje problem tek kada se nekontrolisano prelije van njenih granica i kada njeni predstavnici zaborave gde su pa počnu da baljezgaju o beloj Evropi. U tom slučaju njena vlast reaguje sasvim drugačije, takve stvari seku se u korenu da bi novopostavljeni diplomata dobro razmislio šta govori i piše po društvenim mrežama. Spoljni imidž važniji je od onoga što se dešava unutra. Zato je normalno, čak i preporučljivo, da se državni zvaničnici u Izraelu klanjaju žrtvama holokausta.
To im kod kuće niko neće zameriti, jer na taj način se onima napolju zamažu oči, a imidž popravlja. Kada se vrate u bazu, u zemlju koju smatraju samo svojom, onda ih nije briga što se o ustaškim logorima smrti priča kao o socijalnim prihvatilištima u kojima su ljudi slušali Malu Florami i igrali društvene igre. U takvoj zemlji prihvatljivo je žrtvama holokausta podići spomenik, a ne pomenuti režim koji je za vreme holokausta u njoj vladao niti žrtve koje su pod tim režimom ubijane.
U takvoj zemlji normalno je da niko ne vidi ono što svi drugi vide, a to je da u njoj vladaju zakoni sumraka, klima sumraka i sumračno ponašanje. Ako još niste shvatili u kakvoj zemlji živite, onda s vama zaista nešto nije u redu. Trebali bi da to konačno shvatite i prestanete da se nadate da je sve samo ružan san ili tek jedna od epizoda stare naučno-fantastične serije. Prava navedena u Ustavu ove Zone sumraka i zakoni koje je donela njena vlast, ako ste Srbin, zapravo se ne odnose na vas, pa vi vidite šta ćete.
„Ili se poklonite ili se uklonite!” – rekao bi proslavljeni hrvatski pisac, ognjištarac, a sasvim slučajno i ustaša Mile Budak.
Zemlja u kojoj živite nije nikakav plod vaše imaginacije, ne nalazi se van neke druge dimenzije, dimenzije zvuka, dimenzije vida ili dimenzije uma. Vi zaista živite u zemlji nekih senki, nekih supstanci i nekih vama nepojmljivih stvari i ideja. Vi stvarno, zaista stvarno, živite u Zoni sumraka.
The post Vi ne sanjate, vi zaista živite u zoni sumraka appeared first on srbi hr.
