Zahvaljujući Vikiliksu počeli smo da saznajemo kakva je stvarna politika Beograda u pogledu nezavisnosti Kosova i učlanjenja Srbije u NATO, ko sve na našoj teritoriji traga za Ratkom Mladićem, i koji su čelnici Demokratske stranke po volji Sjedinjenim Američkim Državama, a koji to definitivno nisu
Može biti da se Dragan Šutanovac, srpski ministar odbrane, zadovoljno osmehnuo kada je pročitao kako na njegov lik i delo gleda američka ambasada u Beogradu. Možda se i Borisu Tadiću, predsedniku Srbije, dopalo to što se dopada Amerikancima, sve i ako ga nisu uporedili sa Džordžom Klunijem. čini se da je čak i vlada Mirka Cvetkovića pronašla nešto pohvalno u oceni da ovde ne može biti vlade koja je više proevropska, ali, veliko je pitanje koliko je zadovoljstvo Srbija osetila kada je pročitala američke pohvale i videla zašto su dotični pohvaljeni. Ili nam je dovoljan razlog za zadovoljstvo to što smo konačno počeli da saznajemo kakva se zaista politika vodi za naš račun? Jer, kako to reče holandski ministar spoljnih poslova Maksim Ferhagen u poverljivom razgovoru sa svojim američkim kolegom, srpski lideri jedno kažu u ličnim kontaktima, drugo međunarodnoj štampi, a treće sopstvenoj javnosti. Tajne su, zahvaljujući Vikiliksu i provaljenim depešama američkih diplomata, počele da izlaze na videlo i ništa tu Borisu Tadiću neće pomoći profesorsko objašnjenje da je to samo utisak diplomata, i da ne znači da je to što u depešama piše – istina…
FBI U BEOGRADU
Vikiliks je do sada objavio devet depeša odaslatih iz ambasade SAD u Beogradu; najavljeno ih je, ukupno, 994. Ipak, već i tih devet, uz još poneku gde se spominje Srbija, rečito su svedočanstvo o tajnim zaokretima srpske politike ka prihvatanju nezavisnosti Kosova, učlanjenju u NATO, agentima američkog FBI-a koji, izgleda, ipak vršljaju Srbijom u potrazi za Ratkom Mladićem. A sitne denuncijacije političkih protivnika samo su zgodni atributi u ovoj neveseloj priči o državi koja to prestaje da bude.
Jedno od važnijih otkrića sadržano je u belešci Stejt departmenta od 28. jula 2009. godine, sačinjenoj posle sastanka Hilari Klinton sa holandskim šefom diplomatije Maksimom Ferhagenom. Citiramo: Ferhagen je pozdravio ponudu SAD da podeli povratne informacije od tima FBI za pronalaženje begunaca (FBI fugitive recovery team), poslatog u Beograd. Znači li ovo da je FBI, ipak, (bio) u Beogradu, na terenu, uprkos svim uveravanjima srpskih zvaničnika u suprotno, zaključno sa Rasimom Ljajićem, predsednikom Nacionalnog saveta za saradnju sa Haškim tribunalom, pre dvadesetak dana (Treba naglasiti da nam strane službe ne pomažu na terenu, već se ta saradnja ogleda u razmeni informacija.) Situacija, istini za volju, nije baš sasvim jasna, pošto se u nekolicini kasnijih depeša spominju i FBI eksperti koji tek treba da dođu u Beograd, prostudiraju dosadašnju srpsku potragu za haškim beguncima i daju svoje preporuke, dok se iz Ferhagenovih reči zaključuje da se FBI tim za pronalaženje begunaca već nalazi u glavnom gradu Srbije. Kako bilo, tek, izvesno je da je nivo infiltriranosti američkih agenata daleko viši od dozvoljenog u državi koja sebe smatra suverenom, a svodi se, kako tvrdi Ljajić, tek na razmenu informacija. Ovakva srpsko-američka bezbednosna saradnja, ogleda se u potpunoj srpskoj otvorenosti prema Amerikancima, navodi se u depeši od 22. oktobra 2008. godine i dogodila se zahvaljujući formiranju vlade Mirka Cvetkovića i promeni na čelu BIA.
Kako je bilo pre toga, svedoči depeša od 17. oktobra 2006. godine, u kojoj se tadašnji premijer Srbije Vojislav Koštunica oštro kritikuje što nije primenio, maltene, nijednu od 11 američkih preporuka za hvatanje Mladića. A šta je traženo? Posebnu pažnju privlači (neispunjena) preporuka broj pet, gde je praktično zatraženo da se Srbija skine do gole kože, tj. da Vrhovni savet odbrane podeli informacije sadržane u tajnim brifinzima Vojno-bezbednosne agencije sa američkim ambasadorom i odabranim ambasadorima EU.
Kopernikanski obrt u srpsko-američkoj bezbednosnoj saradnji bio je propraćen i prilično neukusnim denunciranjima onih što nisu postupali po nalozima američke ambasade. Boris Tadić, tako, ambasadoru SAD za pitanja ratnih zločina Stivenu Rapu 16. oktobra 2009. godine, kaže da je frustriran ulogom koju je Vojislav Koštunica imao u prikrivanju informacija o Mladiću od njega, Tadića. ‘Verujem da je prekršio naš zakon,’ rekao je, ‘i kada Mladić bude uhapšen, to ćemo dokazati.’ Siniša Važić, predsednik Veća za ratne zločine, žali se pak američkoj ambasadi na ministra policije Dragana Jočića, tvrdeći da nije postupao transparentno, ometajući prethodne slučajeve, dok neimenovani bliski savetnik Ivice Dačića priča kako je Rade Bulatović, bivši direktor BIA, informaciju o Radovanu Karadžiću imao šest meseci pre formiranja nove vlade ali nije reagovao, a kad se vlada promenila otkrio je tu informaciju tražeći zauzvrat ambasadorsko mesto, tobož’ u Siriji…
SRBIJA I NATO
Zahvaljujući Vikiliksovim depešama počinjemo da shvatamo i da smo malkice obmanuti po pitanju (ne)ulaska Srbije u NATO. Ponajpre, saznajemo da nije sasvim tačno ono što je, pored ostalih, i ministar vojni (onoga što je od vojske ostalo) Dragan Šutanovac više puta ponovio, da nas iz NATO niko nije pozvao. Beleška od 29. jula 2009. godine, analizira efekte posete potpredsednika SAD Džozefa Bajdena Beogradu i svedoči suprotno: Potpredsednikova poruka da Sjedinjene Države žele da Srbija razmotri pristupanje NATO-u, ali da neće forsirati to pitanje zbog uticaja NATO intervencije 1999. godine, bila je dobro prihvaćena… U ovom je izveštaju, inače, sadržana i Šutanovčeva karakteristika: reč je o reformski orijentisanom zagovorniku saradnje sa NATO-om, kome je dodatni kredibilitet i težinu u procesu formiranja politike dala i Bajdenova odluka da se s njim sastane nasamo.
Kakav je predsednikov stav o pristupanju Srbije NATO-u? Javno: Politika učlanjenja u NATO u narednom periodu nije realistična, Videćemo da li ćemo imati i naredne korake prema NATO. To sada uopšte nije tema… čitajući depešu od 5. februara 2010. godine – razgovor ambasadorke Meri Vorlik sa predsednikovim savetnikom za spoljnu politiku Jovanom Ratkovićem – ovi nedorečeni stavovi postaju mnogo jasniji. Tadić veruje da Srbija ne može da ostane izvan NATO-a zauvek, ali to ne govori često zbog političke osetljivosti tog pitanja, navodi se u depeši, i nabrajaju dosad učinjeni koraci predsednika i njegove države na svom atlantskom putu.
Kosovska politika Beograda još jedno je od pitanja koja nam postaju sve jasnija posle Vikiliksovih otkrića. Prošle nedelje smo, podsećamo, saznali da ćemo – pre eventualnog ulaska u Evropsku uniju – i definitivno morati da priznamo nezavisnost Kosova pošto EU ne želi novi Kipar. Američke depeše iz Beograda, objavljene proteklih dana, upotpunjuju obrise politike vođene iza leđa javnosti.
PRAGMATIčNI TADIć
Depeša od 12. januara ove godine, još jednom je pokazala da nema i Kosova i EU. Put Srbije u EU ostaće zamršen bez poznatih i priznatih granica između Srbije i Kosova, navodi se, i dodaje da se mora znati gde Srbija prestaje a Kosovo počinje, zadržavajući sadašnji teritorijalni integritet Kosova. Od Tadića, koji je svestan da je EU nevoljna da prihvati novu državu nalik na Kipar, traži se da se drži evropskog puta i ne poteže nove razgovore o statusu Kosova, pri čemu se pravi jasna razlika između, Amerikancima dopadljive, realistične i pragmatične politike Tadića i njegovog tima, i mnogo oštrije, tvrdoglave i nekonstruktivne politike sprovođene od strane šefa diplomatije Vuka Jeremića. Januarska američka predviđanja srpske kosovske politike, pošto Međunarodni sud pravde bude izneo svoje mišljenje, potcrtavaju ovu razliku između Tadića i Jeremića: Predsednik Boris Tadić i njegov tim čine se voljnim da poštuju naš, i savet EU, i tiho prihvate bilo koji ishod, istovremeno pomerajući Srbiju ka evropskim integracijama. Nasuprot tome, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić planira novu diplomatsku ofanzivu oko Kosova.
Na šta se svodi Tadićeva pragmatična politika? Otkriva nam se to u depeši od 5. februara 2010. godine, gde se prenosi i ono što je savetnik Ratković rekao britanskom ambasadoru. Navedene su tri opcije koje Beograd (Tadić) razmatra. Opcija A: izvesno razumevanje veće srpske uloge na severu i nad pet manastira na jugu, u tom slučaju bi Beograd ‘prihvatio’ (accept) ali ne i priznao Kosovo; Opcija B: podela; Opcija C: Srbija bira između Kosova i EU. Opcija A najpribližnije opisuje ideje koje je Beograd najspremniji da istraži.
Srbija prihvata nezavisnost Kosova; ulazak u NATO je samo pitanje vremena, ma šta građani Srbije o tome mislili; srpske bezbednosne službe potpuno su otvorene prema američkim, pod izgovorom potere za Ratkom Mladićem… A šta ćemo tek saznati dok bude objavljeno i preostalih 99 odsto izveštaja ambasade SAD u Beogradu?
