U Marselju 1934. godine ubiše Srbima kralja, a muškarci iz žalosti i pijeteta pustiše bradu. Tada, a i nekoliko narednih godina, ta brada je nešto i značila. I dobro. Dođoše neka druga vremena, pa nikom ni na kraj pameti ne beše ni brada, a kamoli crni kralj. Nastade poduži period, u kome su se Srbi uredno, da ne kažem svakodnevno brijali, mada mnogima ne beše do brijanja. Najradije bi opet nosili bradu, pa ako zbog ničeg drugog, a ono zbog žalosti. Potom se neki školovani ljudi dosetiše, i odlučiše da je puste.
Na pitanje; da li su i oni u žalosti? Odgovari li bi: Ma ne, ovo je brada zvanja.
Znači, ljudi su stručnjaci, imaju znanje, a posledično i zvanje. Pa zašto da koračaju svetom bez brade? I zaista. Kada god bi sreli čoveka sa bradom, moglo se izpotija, tiho čuti: »Napravi mu mesto. On nije običan, on je neko«. A oni su zaista bili neko. Književnici, naučnici, arhitekte, inženjeri. Da li su zaista nosili bradu zbog zvanja, ili zbog žalosti, niko se nije usuđivao da ih pita, a oni sami nisu ni za živu glavu o tome želeli govoriti?
Danas je sasvim drugačije. Danas je demokratija, a u njoj je svašta moguće. Recimo da se mogu dva pedera oženiti, da pederi mogu usvojiti dete, da se može bombardovati neka zemlja, da se ukine vojska, da se na silu otima, ili ćuteći poklanja deo jedne države – srpske imovine, i da ne nabrajam šta sve.
Isto tako, u demokratiji može postojati i ona druga, moderna brada. Znači, nekada su bile brade zvanja, a danas su brade ……..? I upravo danas, kada bih morao znati kako te brade narod u mojoj Šumadiji naziva, ja se ne mogu setiti. Nije ni važno. Svi znamo na šta mislim, nego kakve to sada ima veze sa Vikiliksom?
Ja ne znam da li je »tu stvar« kako reče Putin, »neko podmetnuo«, da bi reputaciju Vikiliksa iskoristio za sopstvene političke potrebe, ali poznajem jednu bradu, za koju Vikiliks sigurno nije čuo. Možda je i čuo, a možda i zna da je to »ona brada«, kojoj gle čuda, baš sada zaboravih ime.
Dobro, da vas ne zamaram. Pisaću vam nešto o jednoj bradi, koja je zaposlena u Ministarstvu za dijasporu Srbije. Ako slučajno u tom Ministarstvu ima više brada, onda se potrudite pa razgonetnite o kojoj to bradi ja pišem.
I da znate.
U Sloveniji sam relativno kratko, ili dugo, zavisi kako ko posmatra. Uglavnom, prvih godina mog boravka, sretao sam i upoznavao mnoge ljude – radnike, iz bivših Republika Jugoslavije. Svi oni su imali kristalno jasan problem, zbog koga su se vrteli kao u začaranom krugu. Mnogi od njih su ostajali bez posla, bez plate, a pojedini i proterivani iz zemlje, pa i kada su bili potpuno u pravu. Odlučim da ne koračam njihovim putem, a da bih mogao pomoći i sebi i njima, izdejstvujem i dobijem od prijatelja Zakon o radu R. Slovenije. Proučim ga u detalje, i na osnovu njega, a i iz ličnog iskustva, jer sam pre dolaska u Sloveniju, bio dugogodišnji sindikalni funkcioner , napišem VODIč za državljane bivše SFRJ u Republici Sloveniji. Bilo je to oktobra meseca 2006. U upražnjenom prostoru dotoka informacija, a u vidu pomoći obespravljenima, da ne upotrebim reč robovima modernog doba – radnicima, tražio sam put, kako da ovaj VODIč dođe do krajnjeg korisnika – radnika, o kojima sam već govorio? Ni na kraj pameti mi nije padao finasijski momenat, u smislu lične zarade, već samo način na koji bi neko isfinansirao štampanje Vodiča.
I šta mi je ostalo, kome da se obratim za pomoć? Naravno Ministarstvu za Dijasporu R. Srbije. Obratim se direktno onome sa bradom, sekretaru MzD, Miodragu Jakšiću. Elektronskom poštom na njegovu adresu, u Ministarstvu, pošaljem mu celokupni tekst VODIč –a, očekujući povratnu informaciju. I kao što je to praksa u Ministarstvu, za koju tada nisam znao, odgovora nema, pa nema. čekao sam dugo i dugo, strahujući da sam se obrukao, da sam promašio temu, da problemu nisam dorastao itd, itd, pa da mi zbog toga neće ni odgovoriti. Bilo je to početkom 2007.
U maju mesecu te iste godine, pozove mene čovek telefonom, a po broju vidim da je poziv iz Celja. Saznam da me zove Dimitrije Marković koga do tada nisam poznavao. Sastanemo se po dogovoru, i on mi ispriča sledeće. »Bio sam u Srbiji u Ministarstvu za dijasporu. Kada sam rekao da sam iz Celja, sekretar Jakšić izvadi iz fioke brošuru, i pita me da li poznajem čoveka koji je ovo pisao. Video sam da se radi o nekakvom vodiču. Rekao mi je da se ti kao autor VODIčA, obratiš Savezu srpskih društava Slovenije, da ti ovaj VODIč odštampaju, jer oni imaju sredstava koja dobijaju iz Srbije za te namene«.
Sav srećan, jer se konačno radnicima mogu dati dragocena uputstva, a neznajući šta se zaista pripremalo, ne trčeći k’o ždrebe pred rudu, sačekam izvesno vreme, pa nazovem taj Savez i kažem razlog poziva. Da su ljudi nevaspitani, to sam znao. Ali da toliko bude nevaspitan tadašnji predsednik Saveza srpskih društava Slovenije, ni na kraj pameti mi nije padalo. Štampanje VODIč – a, su glatko odbili, a na taj način i pomoć radnicima. Opet kažem, da takva brošura u Sloveniji nije postojala niti je postojala bilo koja organizacija koja bi u pravnoj šumi pomogla radniku da se snađe. Vodič je bio napisan na srpskom jeziku, a na osnovu Zakona o radu R. Slovenije, Zakona o strancima R. Slovenije i Zakona o zapošljavanju. R. Slovenije. Znači razumljiv za one koji ne govore slovenački jezik.
Meni samom, tada mnogo toga nije bilo jasno, a danas i te kako jeste. Sekretar MzD poručuje, da se VODIč odštampa, a ovi koji bi to trebali uraditi to kategorično odbijaju. Tek tada se umešao moj »VIkiliks«, za koga je do tada malo ko znao, i upozorio me na intervju koji je tadašnja uspaljenica Ministarka, 15. Jula 2007, dala časopisu VESTI iz Frakfurta, a novinarki Radmili Lončar.
Ministarka: »Nastojaćemo, takođe, da pozitivno odgovorimo na konkretne projekte organizacija iz dijaspore i onih koje se bave dijasporom, poput Matice iseljenika. Ali, mora se već početkom godine tačno znati koji su to projekti i da li se uklapaju u strategiju Vlade Srbije.
VESTI. Da li su to razlozi za vaš zahtev da se budžet ministarstva podigne na više od dva miliona evra u ovoj godini?
Ministarka: – Nameravamo takođe da napravimo vodič za dijasporu, zatim da pri regionalnim Privrednim komorama formiramo kancelarije za dijasporu gde bismo interese dijaspore usmerili na nivo partnerstva, jer pomoć je za nemoćne i bolesne, a partnerstvo za radno sposobne i potencijalne investitore. Ko neveruje neka pročita: http://groups.yahoo.com/group/republikasrpska/message/8290
Tako ja saznadoh , zahvaljujući mojim »vikiliksu«, da Ministarstvo za Dijasporu zahteva povećanje budžeta za više od dva miliona evra, između ostalog i zbog štampanja VODIčA za dijasporu. Vidno ljut, što me nisu udostojili ni običnog odgovora, u vezi sudbine teksta mog VODIčA, napišem ljutito pismo Ministarki čubrilo, i Ministarstvu za Dijasporu. Odgovora opet nije bilo. Tada nisam znao, a danas znam šta je bio razlog njihovog ćutanja.
Nije prošlo dugo, početkom oktobra te iste 2007. pojavi se iznenada, kod mene u Celju, poverenik Ministarstva za Dijasporu iz Slovenije Milovan čikić. Po završenom razgovoru zbog kojeg je došao, spomenu mi moj VODIč i reče: »Daj mi ga, da ti to odštampa i u svom godišnjem biltenu objavi Kulturno Društvo »Mihajlo Pupin« iz Ljubljane«. Pomislih da je moje pismo Ministarstvu urodilo plodom, pa se opet obradovah.
Znao sam da je KD. »Mihajlo Pupin« član Saveza srpskih društava, da je on poverenik Ministarstva, koga su doduše predstavnici Saveza srpskih društava Slovenije već želeli na neki način zameniti, te pomislih, možda je to to? Kopiju Vodiča sam dao i njemu. Opet, da ne bi ispalo kako unapred osuđujem MInistarstvo, pokušavao sam da razumem i nedostatkom vremena opravdam zaposlene u Ministarstvu, zbog toga što se do sada sa VODIčOM ništa nije uradilo, a bio je preko potreban.
Pojavljivanjem Milovana čikića na mojim vratima, i njegovom željom da se angažuje na štampanju VODIčA, a neznajući da mi se sprema velika prevara, nisam ni pretpostavljao, da je i on deo te ujdurme. A bio je i te kako, i ne samo tada? Njegov gest sam tumačio kao čin zabrinutosti MzD za srpski etnički korpus u Sloveniji, a kojima bi on kao poverenik MzD, imao potrebu pomoći. Uglavnom da ni Ministarstvo, ni Savez srpskih društava, ni Milovan čikić, nikada nisu imali iskrenu želju da se VODIč odštampa, ili ne bar ovaj moj. Trebalo im je vreme, i svi su ga kao jedan kupovali radeći protiv mene, a indirektno i protiv srpskog življa u Sloveniji. (Milovan čikić nikada nije održao svoju datu reč).
A za koga su to poslušnici radili i šta se zapravo događalo?
Brada, za koju moji Šumadinci znaju kako se zove, želela je nešto drugo, ali ne samo ona. Kao što ste videli iz intervjua Milice čubrilo, (one što dade momku 40.000 australijskih dolara da snima film), oni su užurbano radili na pripremi nekog »njihovog« VODIčA, za koji su na osnovu moje ideje i mog teksta, tražili uvećanje budžeta za više od dva miliona evra.
Krajem 2008. na sajtu Ministarstva za dijasporu, pisalo se o PRIRUčNIKU za Dijasporu, koji će se distribuirati u zemljama regiona, čim bude gotov. Početkom 2009. godine, pojavio se priručnik POLOŽAJ I PERSPEKTIVE SRPSKOG NARODA U ZEMLJAMA OKRUŽENJA. Ovaj priručnik su priredili brada………, za koju zaboravih kako se zove, ali čitam u priručniku Miodrag Jakšić, i neki Simon đuretić.
Pitam se:
Za koliko je te godine uvećan budžet Ministarstva za Dijasporu? Koliko su na ime moje ideje i mog VODIčA, naplatili autorska prava priređivači Priručnika, Miodrag Jakšić i Simon đuretić, zajedno sa onom koja im je to omogućila? (Milica čubrilo). Po stoti put postavljam pitanje i tražim odgovor: Koliko je Savez srpskih društava Slovenije, u toku 2007/08/09/ godine, dobio para i po kojim osnovama od Ministarstva za Dijasporu? Kojim računima, i na koji način je pravdao dobijena sredstva? Kada će Ministarstvo Dijaspore prekontrolisati i popisati faktičko brojno stanje narodnih nošnji po društvima, članovima Saveza srpskih društava Slovenije, za koje je MzD davalo pare? Koliko je te opreme zaista i nabavljeno? Da li je zbog ove prljave uloge, na štetu srpskog etničkog korpusa u Sloveniji, a zbog lične materijalne koristi pojedinaca, Savez srpskih društava Slovenije dobijao enormno visok iznos para, od poreskih obveznika Srbije, koji uz put rečeno muku muče da prezime? Zašto su u priručniku direktno protežirali njihove kandidate iz Slovenije, za Skupštinu dijaspore i Srba u regionu?
Zbog ovakvih postupaka, pridružujem se pitanju g. Nikole Janića na drugoj konferenciji NSSR u Nirnbergu: »Kakav smo boljitak osetili od kako postoji MzD za poslednjih šest godina«? Odgovaram, nikakav i to se Ministarstvo mora ugasiti što pre, jer će tako poreski obveznici Srbije imati manje štete. I ne samo to! U prostorije MzD, mora ući nezavisna komisija, sačinjena od stručnih ljudi iz dijaspore i državnih organa, popisati zatečeno stanje, stanje blagajne prihode i rashode, jasno staviti na uvid zarade zaposlenih po raznim osnovama, sastaviti spisak koliko kada i gde su putovali o trošku građana, i o tome izvestiti organe gonjenja? Siguran sam da tu ima svega. Ne treba ih pustiti da se izvuku i za sobom odnesu svoj umazani rep.
Ako i pored svega rečenog, sumnjate u izveštaje mog ličnog »Vikiliksa«, vi nazovite aktere ove priče i zahtevajte od njih konkretan odgovor. U koliko »junaci« istinite priče »Vikiliks za ovo nije znao«, ipak odluče, da protiv mene podignu crvenu optužnicu kao što su uradili teroristi iz bele kuće, a protiv Džulijana Asanža, znajte da nisu prvi. Ne plašite se, jer se i ja ne plašim!
Gotovi su! Gotov je! Puko je k’o zvečka! Sećate li se tih parola. Nije bilo tako davno. Danas su pukli neki drugi koji se ne prezivaju Miloševići, već Srećkovići, Draškovići, đuretići, Tojići, i …..?
A za to vreme
Samozvani i samoizabrani delegat nelegitimne Skupštine dijaspore i Srba u regionu, otvoreno se hvali da je tako nešto , crvenu poternicu – tužbu, već pokrenuo protiv mene 30. Maja. 2010. Zbog čega? Zbog moje pisane reči, mog umetničkog načina izražavanja, i slobode mišljenja. Žele me tužbom, ili strahom od nje zaplašiti, oduzeti osnovno ljudsko pravo, pravo javnog izražavanja i na taj način mi ukinuti pravo iz 39. člana Ustava Republike Slovenije i slobodu javnog izražavanja i mišljenja. Ujedno vam preporučujem da pročitate najnoviji roman »Zagledan u nebo«, iz koga ćete saznati mnogo, mnogo više o jednom slovenačkom Savezu, koji je u romanu opisan.
U međuvremenu, 2009. godine, uspeo sam na zadovoljstvo ugnjetavane radničke klase, objaviti VODIč za državljane bivše SFRJ u Republici Sloveniji, i poklanjam ga besplatno ljudima u nevolji. Na vama je ostalo samo, da uporedite moj VODIč i njihov priručnik, jedan štampan sopstvenim sredstvima, a drugi sredstvima poreskih obveznika R. Srbije, koji muku muče sa posledicama zemljotresa i poplava, ostavljeni na milost i ne milost sami sebi. Koja od ove dve brošure nudi veću korist modernim robovima XXI veka? Uverite se sami.
Lep pozdrav iz snegom zavejane Slovenije.
