Ovogodišnja konferencija etničkih škola Viktorije, održana prošlog vikenda u Melburnu, bila je još jedna prilika da se iznesu zabrinjavajući podaci, ne samo za roditelje, već i celu srpsku zajednicu – da je interesovanje dece za nastavu srpskog jezika izuzetno slabo. Da li su za osetnu nezainteresovanost glavni krivci roditelji, koji, po nastavnicima, treba da preuzmu inicijativu ili postoje neki drugi razlozi, ne zna se, ali je činjenica da ove godine učionice srpskih škola nisu ni približno popunjene kao ranije, posebno krajem 90-ih godina.
Na ovogodišnjem skupu posvećenom tome kako deci koja žive na engleskom govornom području, približiti i prilagoditi nastavu učenja jezika njihovih predaka, predstavljene su dve od ukupno četiri škole srpskog jezika. Iz škole „Vuk Karadžić“ bile su direktorka Brana Stevanović i Nada Jokanović, a Miljana Vlajić predstavljala je školu u pri CŠO „Sveta Trojica“ u Bransviku.
Pored državne, Škole jezika Viktorije, koja ima isturena odeljenja na više lokacija, srpski se svake subote predaje i pri crkveno-školskim opštinama u Sent Albansu, Kizborou, Grinzborou i Bransviku. Prema podacima Udruženja etničkih škola, ove godine nastavu srpskog ukupno pohađa 261 đak, od toga ih je u Sent Albansu 75, a u Bransviku 54 učenika.
Podaci
Prema poslednjim podacima iz Popisa stanovništva 2006. u Viktoriji srpski jezik, kod svojih kuća, govori 16.866 osoba, od toga 8.386 muškaraca i 8.480 žena. U Viktoriji živi 24.388 osoba kojima su oba roditelja srpskog porekla. Ukupno 29.594 osobe su navele da su srpskog porekla na osnovu porekla roditelja.
Prema veličini zajednice, to je nedovoljno, kažu nastavnici navodeći da ovakav trend vodi asimilaciji.
– Prošle godine imali smo 19 maturanata, koji su polagali srpski jezik kao prijemni ispit, a sada ih imamo samo pet. Inače je mali broj učenika koji se upisao u prvi razred. Glavni razlog, po mom mišljenju, jeste nezainteresovanost roditelja, od kojih treba da potekne inicijativa – kaže Stevanovićeva.
Prijateljstvo i druženje
– U našoj školi nisu najvažnije ocene, negujemo pre svega prijateljstvo i druženje. Nažalost, u Adelejdu su samo dva ili tri učenika bili maturanti u srpskom školama. To ne sme da se dogodi u Viktoriji jer ako broj maturanata padne ispod 15, tada će deca ispit morati da polažu dopisnim putem. Bilo bi žalosno ako se srpski više ne bude priznavao prilikom upisa na fakultete – kaže Branka Stevanović.
Prema njenim rečima, roditelji bi trebalo da sebi postave pitanje, da li žele da im deca govore maternji jezik i očuvaju identitet i kulturu.
– Prošle godine u našoj školi imali smo čak 110 đaka. To je bio lep broj za rad. Ako nas ovde ima blizu 30.000 hiljada Srba po popisu (mada je ta brojka sigurno veća), pitamo se koliko je to učenika koji bi trebalo da pohađa nastavu srpskog jezika. Pri državnoj školi jezika u Parkvilu, čula sam, imaju samo dva odeljenja od 1. do 12 razreda. To je izuzetno malo – veli ona.
Jak nastavni kadar
– Mislim da škola u Sent Albansu nikada do sada nije imala jači nastavni kadar. Neki roditelji radije daju novac za neke druge dečije aktivnosti. Možda je problem što je nastava vikendom a deca su angažovana sportom ili plesom pa daju prioritet tome – smatra Nada Jokanović.
Jedan od problema srpskih škola jeste u tome što one ne sarađuju međusobno, naglašava gospođa Stevanović.
– I pored pokušaja da uspostavimo međusobnu saradnju, nismo u tome puno uspeli. Želeli smo da za našu decu ogranizujemo makar zajednički izlet, ali ni to nam nije pošlo za rukom. Uvek se poklope neke aktivnosti koje to onemoguće.
Sa sličnim problemima susreću se i u Brnsviku.
– Deca su izuzetno zainteresovana i žele da nauče srpski. Ne samo jezik, žele da upoznaju i našu tradiciju i kulturu. Učenjem srpskog, deca obogaćuju svoju ličnost, pored australijske kulture, saznaće i o našoj od čega mogu samo da imaju koristi u bućnosti. Ni sada nije kasno, našlo bi se mesto u razredu, samo treba da roditelji dovedu decu – kaže nam Miljana Vlajić. – Ako sada ne izvučemo pouku, ako se sve škole srpskog jezika ne ujedine i sarađuju, i ne počnemo da radimo zajedno, preti nam opasnost da izgubimo svoj jezik.
– Asimiliraćemo se kao zajednica, izgubićemo svoj identitet. Vidim koliko đaka iz Azije dolazi da uči svoj jezik, to je ogroman broj u poređenju sa našom decom – upozorava Nada Jokanović.
