Sutradan je skup počeo relativno mirno sa izlaganjem referata dr Borislava Jovanovića, koji je očito obilato preferišući preporuku g. Nikole Tasića sa prećutnom pretnjom o tome kako mogu da se provedu oni koji «ne budu oprezni», nabrajao gde su sve arheolozi zabadali svoje ašovčiće po Srbiji i kada i kako ih je rukovodio pokojni prof. Srejović, te šta su tamo pored jezera Vlasca čak i nedavno našli na preporuku ribara, ali ni reči ne izustivši o glavnoj temi skupa. U potonjoj diskusiji na pitanje šta on misli o statusu pisma, znakova ili simbola, odgovor na engleskom nije bio nimalo jasan jer je podrazumevao da su sve to samo dekorativni elementi išarani potrebom da vinčanci potroše slobodno vreme od obaveza preživljavanja, ali se tu u svoj posao umešao nekako i prevodilac, saopštavajući kako je profesor samo arheolog i nije u stanju da odgovori na takvo pitanje. Napomenuo sam samo da bi trebalo da su i gospoda Vin i Harman takođe arheolozi, ali da su oni bili u stanju da daju sasvim suvisle potvrdne odgovore. Usledila je pauza, a nakon nje je g. Jovanoviću prostao još samo cinizam kojim je podbadao sagovornike. Referat profesora dr Bogdana Bruknera valja reći da je bio iscrpan u pogledu iznošenja razmišljanja ljudi koji su se bavili protobalkanskom pismenošću, pre svega po tome što je nije dovodio u pitanje, za razliku od protekle decenije gde je oštro negativistički osporavao teze dr Radivoja Pešića po sličnim pitanjima. Pohvalno je što je dr Brukner potpuno promenio mišljenje zahvaljujući čitanju knjiga gđe Marije Gimbutas i njenih učenika, ali nije za pohvalu to što ni ovom prilikom nije našao za shodno da se bar posredno izvini i izgladi nesporazume (tokom održavanja skupa vidno je bilo da je dr Brukner sijao od zadovoljstva, a nesporno je da bi i dr Pešić ovakvim skupom kao naučnik bio sigurno prezadovoljan). I g. Georg Lazarovici posmatrao je znake i simbole vinčanskog pisma kao bazu podataka duhovnoh života. Doduše, njegova žena Kornelija-Magda sa temom o znacima i sibolima Kukuteni-kulture zadržala se na čisto estetskoj ravni keramičke dekoracije. Veliko je u svakom slučaju ono što se dogodilo kao preovlađivanje teza sa potvrdama pisma u Vinči i od dr Bruknera, pisca poznate «Gomolave». Ne valja, međutim, prećutati ni ono što je usledilo u pauzi, budući da baca porilično tužno svetlo na drugu stranu odvijanja ovog skupa. Ledi Džoan Marler kao organizator (preko Kalifornijskog Univerziteta obezbedila se finansijski raspolažući velikim uticajem preko svog privatnog istituta i na SANU), uskratila je mogućnost za šire obrazloženje teza dostignutih u radovima dr Pešića (kao da je u pitanju sukrvičava „Ledi Makbet“), sa smešnim izgovorom o poštovanju dogovorene satnice koja bi na simpozijumu trebala da važi (mada su pojedini referati čitani i sutradan, a diskusije su s obzirom na prestiž korišćene samo u meri u kojoj je ledi Marler odgovaralo, pa je čvrsto držeći mikrofon davala ili uskraćivala upućivana pitanja i obrazloženja). To što je dr Mitrović spomenuo sen pokojnog prof. Pešića, a što je uporedivo sa Bankovom seni koja se nakon smrti pojavljuje na proslavi svojih egzekutora u Šekspirovom Makbetu, kao da je ponovljena stvar.
Utoliko je veliko pozitivno iznenađenje bilo izlaganje g. Andreja Starovića, kustosta Narodnog muzeja u Beogradu, koji je skrenuo pažnju da je vinčansko pismo nosilo pečat upotrebnog pisma komunikacije iza kog je najverovatnije stajao i adekvatan jezik, budući da je većina vinčanskih znakova poticalo iz običnih kuća i njihove upotrebe u svakodnevici. Podsetimo da je dr Radivoj Pešić davno napisao: «U Vinči je upravo i pronađen materijal (statuete i zdela /T. II-IV/) s većim natpisima, koji omogućuju širu analizu. Ali taj materijal ukazuje i na to da vinčanska slova nisu služila samo da označe radionicu, odnosno majstora keramičkog dela, već i da iskažu izvesno trajnije saopštenje. Široko rasprostranjena upotreba pisma dokaz je da je ono služilo za komunikaciju, da je bilo sistematizovano, a jasnoća oblika slova govori o sigurnoj, uvežbanoj (ispisanoj) ruci slikara.“/ Radivoje Pešić, Vinčansko pismo i drugi gramatološki ogledi, Beograd: Pešić i sinovi; Milano: Dugan, 1995., str. 24-25/» Iskopavanja u kojima je sam g. Starović učestovovao kao i istraživanja drugih arheologa potvrdila su da je uz njih bilo čitavo domaćinstvo, a ove neolitske kuće otkrivene su čak na hiljadu lokacija i nijedna od njih nije bila bez znakova na keramici. Te poruke su bile opšte dobro, a ne privilegija pojedinaca ili predstavnika elite, što je svakako sasvim drugačiji stav od nedavnog korifeja naše arheologije, koji je pisao: «“Lik vrača, šamana, arhitekte i skulptora, uobličavao se uporedo sa procesom podele rada, to jest sve većim premošenjem dužnosti koje je zahtevala tradicionalna magijsko-religijska praksa na jednog ili nekoliko članova zajednice, Zajednica se na ovaj način oslobađala dela obaveza, ali se ovim investiranjem sve više odricala posvećenosti u tajne prirode. Tako je u svakodnevnom životu vremenom stvoren dubok jaz između profanog i sakralnog, između onog što je svakom dostupno i onog što je tajno i dostupno samo pojedincima». /D. Srejović, Ogledi o drevnoj umetnosti, Beograd, 1998., str. 61/ / Bez obzira na određenu ezoteričnost, koju svak posvećenije bavljenje nekim duhovnim zanimanjem pretpostavlja, ovakav dubok jaz među ljudima u komunikaciji izgleda da konstruišu ljudi skloni šopenhauerovskoj pesimističkoj mizologiji. Vinčanska kultura je, bez sumnje, potvrdio je g. Starović sa ubeđenjem koje je kao svež dah uneo u skup i dr Vin, imala sistem pismene komunikacije koji je svima bio dostupan, jer pronađeni komadi dečijih figurica sa znakovima kao da ukazuju da je u nekoj školi za najmlađe gde se našlo mogućnosti za poučavanje u iscrtavanju tih znakova. Profesor Harman je izneo zanimljiva poređenja vinčanskog (on koristi i pojam staroevropskog ili dunavskog) pisma sa znakovima nađenim u Troji, na Kritu, u Knososu, Mesopotamiji, dakle, o povezanosti staroevropskih i drevnoegejskih zapisa. Oni su našli svoj kasniji put, čak posle hiljadu godina od upotrebe u Evropi, do Mesopotamije i do sumerske piktografije, i to putem trgovine i razmene, sasvim izvesno u višestrukoj funkciji. S time su dovedeni u vezu i nalazi na lokalitetu Vlasac s početka sedmog milenijuma pre rođenja Hristovog, koji su otud stariji su od lepenskih, a pismo koje je nedavno nađeno na otkrivenom žrtveniku su najstarija evropska poruka praistorijskog čoveka. Treba podsetiti da je vinčansko pismo za punih 20 vekova starije od onog protosumerskog iz 3100. godine pre rođenja Hristovog.
Izlaganje g. Marka Merlinija o preliminarnim antropometričkim analizama „Projekta Tartarija“ ne može da se kaže da je bilo na nivou već sprovedenih istraživanja. Davno su, kod seoceta Tartarija, pronađene u jami za žrtvovanje tri glinene napukle tablice pored sprženih ljudskih kostiju, zajedno sa 26 glinenih, ranovinčanskih figura, dve alabasterske figure i jednom narukvicom sa zagonetnim znacima. Rumunski arheolog Nikolć Vlasa, objavio je rad o ovom lokalitetu(1963), gde je pokazao da su znaci urezani na Tartarske tablice bili vrlo slični, a neki i identični sa znacima sumerskog piktografskog pisma (oko 3100. godine pre Hrista), koje je i danas uobičajeno smatrano za prvo pismo u ljudskoj istoriji. Nemački sumerolog Adam Falkenštajn 1965. godine je utvrdio da je pismenost u Tartariji ponikla pod uticajem Sumeraca, a dve godine kasnije arheolog M. S. Hud zaključio je da ove tablice nemaju nikakvih dodira sa pismenošću. Epicentar ove kulture je u Vinči, gde je prva iskopavanja obavio profesor Miloje M. Vasić 1908. godine, od početka tvrdeći da znaci urezani na vinčanskoj keramici mogu da budu slova nekog nepoznatog pisma. Tek sa otkrićem Tartarskih tablica, optika arheološke nauke okrenula se toj pretpostavci. Nemerljiv doprinos razumevanju znakova vinčanske civilizacije dao je profesor dr Radivoje Pešić, sistematizujući davne 1985. godine znake u vinčansko pismo, sa čime je dokazao da je to najstarije pismo u svetu, mnogo starije od egipatskih hijeroglifa i feničanskog klinastog pisma. Ruski arheolog B. Perlov uspeo je da odgonetne i da suvisli prevod jedne od Tartarskih tablica zahvaljujući upornim istraživanjima jednog drugog sumerologa, A. Kifišina: „Za vreme četrdesetog kneževanja, u počast boga Ša, starešina je ritualno spaljen. On je deseti po redu”. Posle dugogodišnjih istraživanja, on je zaključio da su Tartarske tablice izraz široko rasprostranjenog sistema pismenosti lokalnog stanovništva, a da zapise na tablicama treba čitati kružno, obrnuto od smera kazaljke na časovniku. To svedoči i o mogućnosti postojanja prve organizovane države u ljudskoj istoriji, na prostoru između reka Dunav i Dnjepar, koja se zvala Arata, sa stanovnicima kojima je bila poznata tajna obrade metala, upotreba točka, znanja iz astronomije i svakako pismenosti. Aratu valjano potvrđuju artefakti iz Vinče koja je bila njena prethodnica u samom epicentru ove organizovane zajednice. Slabo je šta u referatu g. Merlinija doprinelo upoznavanju sa drevnom pismenošću, ali je zato opet onaj kalem orijentalnih primata krenuo sa namotavanjima sve do tumačenja navodnog čina žrtvovanja i kanibalističkog mentaliteta koje te tablice izražavaju. Na to su reagovali i g. Vin, Harman, Brukner i Starović, tako da je propao pokušaj očitog zastranjivanja, bez obzira na višesatnu žilavost održavanja tribalističkog atavizma i tipično zapadnoevropskog animoziteta prema navodnom istočnoevropskom varvarstvu.
Pravo iznenađenje priredio je i dr Duško Aleksovski sa svojim refratom: „The origin of the Vinca script in rock art symbolism“, u kome je potvrdio izvor pismenosti na Balkanu. Na to se osmelio proučavanjem radova Harolda Harmana i Marije Gimbutas, nalazeći u Kamenoj umetnosti dopunu koja baca neizmerno važno svetlo naistoriju vinčanskog pisma. On je u širokom luku upozorio slušaoce kako je svestan da ovo obogaćivanje istorijskih znanja koje dolazi sa regije Balkana (Srbije i Crne Gore, Makedonije, Bugarske, Grčke, Rumunije, Mađarske, čak delom i Hrvatske)…will felicitate in the comprehensive defining the Vintcha letter. U tom pismu ugrađen je i kolektivni duh koji će region Balkana dalje da razvija i sprovodi, a ima neke sličnosti sa rock-art persoektivom koja podrazumeva duševnost emocionalne inteligencije, ali i apstraktnu moć definisanja značenja koja će kao poruka mudrosti da opstane upućena i u vekovnu budućnost beskraja. I dr Pešić je ranije u sličnom duhu (ne valja zaboraviti da je i sam veliki deo života proveo u Makedoniji), upozorio na dijagram poimanja zajednice australijskih Aboridžina koji predstavlja i njihov društveni prostor i vreme koji je analogan onom kod drevnih Vinčanaca, a vremenovanja tog vremena sadržano je u porukama umrlih, iscrtanih na njihovim telima ili urezanog u kamenju pored njega kao reprezenti ili „kamičci duše“: «Pravila ove zakonitosti iscrtana su na njihovim telima, ali i na kamičcima sa kojima su sahranjivali pokojnike i na kojima je bio urezivan ili upisan znak koji je bio „otisak duše pokojnika“, otud i naziv „kamičci duše“. Takvi „kamičci duše“ otkriveni su i u pećini Mas d` Asil u Ariježu, čija je hronologija determinisana na oko 10.000 godina starosti. Na njima je crvenim okerom ispisano još nepoznato pismo, koje možda nije samo „otisak duše predaka“, već i sistem jednog linearnog pisma koje ćemo naći i na ostalim arheološkim lokalitetima u svetu.“ /dr Redivoj Pešić, Optužujem ćutanje, Beograd: pešić i sinovi, 2001., str. 30-31/». Smatrajući zajedno sa Andre Leroa-Guranom da je sasvim ispravna teza kako je pismenost čovečanstva (crtice i urezi skoro iste kao na keramici Vinča-kulture) stara 28 milenijuma pre rođenja Hristovog, on je izneo uverenje da je vinčansko pismo staro devet milenijuma prirodan produžetak te pismenosti. To urezivanje nije dekorisanje koje bi pretpostavljalo izmišljanje znakovnih sistema, jer je ostvareno kao pismo u kontinuiranoj komunikaciji na celom prostoru Balkana, što je moguće dokumentovati artefaktima, što je g. Aleksovski i učinio za oblast istočnog dela današnje Makedonije. I ne samo to, pozitivna energija njegovog uverenja da taj kontinuitet traje u jugoistočnoj Evropi i do danas, prosto nas je zapljusnula u snažnom zamahu. Tome su se pridružili dr Harman sa odličnim uočavanjem kako pobornici teze o uticaju feničkog na konstituciju grčkog „Lineara Be“ pisma nemaju obrazloženje za postojanje glasova hi, psi i fi, te dr Adamantios Sampson iz Grčke sa svojim dokazima o uticaju vinčanske kulture u primorskoj i ostrvskoj Grčkoj (Kikladi, Jura i Keos,Filakopi), pokazujući i jednu pločicu sa četiri reda natpisa, kao dokaz vinčanske pismenosti iz perioda neolita, koju je pronašao kustos muzeja Aleksandara Velikog. I dr Brukner se na ovom skupu vidno osmelio i pozitivno otvorio za heuristički smisao istraživanja, sa opaskom da je to «gotovo ćirilica». Dr Aleksovski je nalazio dokaze u pećinskoj umetnosti na visokim planinama, kao i neposredno na terenu u Makedoniji (Kratovo, Bitolj, Rosulja, Guganci), sa dosada nepoznatim pločicama koje svedoče o rasprostranjenosti vinčanske pismenosti po našim krajevima. Zanimljivo je njegovo tumačenje pravljenja znaka tačke kao malih udubljenih kupica, kojima nisu prošarani samo artefakti sa pismom, već i prikazane figure u prostoru iz doba vinčanske kulture. To su zvezde koje simbolišu dušu novorođenog ili pak pokojnika, a na artefaktima nađenim u bitoljskom regionu, urezivane su i zajedno sa znakom krsta predstavljajući konkretan život pojedinca.
Drugi referati su potcrtavali neolitsku umetnost i moguće odraze u savremenoj folkloristici uglavnom kroz referentni okvir radova Marije Gimbutas, kao što je g. Vitautas Tumenas učinio za litvansku ornamentiku ili Taras Tkačuk za tripoljsko-kukutensko keramičko slikarstvo, ne tematizujući vinčansku pismenost kao presudnu, već više kao ilustraciju (da se ona sa time baš i ne bi složila, uporedi rad – Gimbutas Maria, The Sign System of Old Europe, 5500-4000 B. C., “Quoterly Rewiew of Archeology”, Williamstown, Massachusetts, 1984.). Florin Drašovean izvestila je o znacima pismenosti iz kasnog neolita, podsećajući nas na značajnu 1875. godinu, kada je pre 126 godina Sofija fon Torma javno saopštila da su znaci urezani na arheološkom materijalu iz Tordoša u Rumuniji takvi da imaju svoje značenje i namenu. Kao da je „fire from within“ bio i uslov za preferencije značaja uočavanja protofenomena. Paleografski podatak otkriven na keramičkim fragmentima iz Vinče, omogućuje daleko šire sagledavanje prostiranja i razvojnog puta prirode etnika. Arheologija se na ovom skupu nije bavila tim pitanjem, nije utvrdila etničku pripadnost sveta vinčanske kulture, ali nam u tome mogu pomoći upravo tragovi sarmatske kulture i pored toga što je ona vremenski toliko mnogo udaljena od Vinče. Paleografski podatak iz Vinče, otkriven je i u sarmatskom materijalu sa područja azijskog dela Rusije predstavlja monogram pelaškog božanstva Domatrios, kako su to utvrdili ruski paleografi. Nauka je već dokumentovano utvrdila da je Domatrios kao pelaško htonsko božanstvo, jedno od najstarijih poznatih božanstava na Balkanu, koje su pored Pelasta i po ugledu na njih, poštovali i Krićani, ako to nisu bili i sami Pelasti na Kritu. Sem sarmatskog monograma koji je svrstan u sistem sarmatskog pisma i vinčanskog keramičkog fragmenta na kome je urezan monogram pelaškog božanstva, postoji i tzv. «M-pitos» kao matrilinearno božanstvo koje je shodno slovenskom uvažavanju ženskog pola. Dr Aleksovski pokazao nam je na elektonskom projektoru amuletnu pločicu koja upućuje da na pecanje povoljno ići kada izađe sunce, ali takođe i amulet na kome je urezan znak krsta i sunce iznad njega koje sasvim podseća na tzv. «pobedničko sunce» ili ono koje se nalazi na grbovima i zastavama makedonkih dinastija i današnje države. Domatros (znak može da se opiše kao kapitelno slovo «delta» sa slomljenim rogovima na vrhu, sugeriše nam stanište koje je u isto vreme i središte vatre, «ognjište», kao inicijalnu energiju (otud i izvor svetlosti), ali i stanište kao mikrokosmos i kao centar sveta /moglo bi se reći da je egzistencija pozicija suštine i istovremeno samo stanje viđenja stvarnosti tj. svetovanja sveta/. Slova «M», «Psi», «Ni» i «Fi» kao i starolepenski «LAD» zasigurno su imenska naznačenja primodijalnih energija Božijih koje su na taj način rudimentarno naznačene, ali takođe kazuju dovoljno o srčanosti i usuđivanju da se počne i započne, da se kao u poznijem «imenoslaviteljstvu» utemelji civilizacija i kultura. Otkrića tragova drevnih kultura s ovoga prostora, očigledno će dodatno snažiti temelje teorije još u prošlom milenijumu objavljene kao rezultati istraživanja dr Vina i Pešića, čiji su radovi ovim skupom stekli prvorazredan status bibliografskih jedinica, prevazilazeći time onaj koji su imale kao alternativne teorije na internetovskim enciklopedijama. Ako nam i ovih interpretativno potvrdivih devet milenijuma vičanske pismenosti u budućnosti budu pred očima, sadašnji sporni kontinuitet te pismenosti do današnjih dana kao nešto još uvek teško prihvatljivo u savremenim teorijama i idejnim strujanjima, možda će pre da se suvislo dokaže, nego što bi i najpristrasniji navijači mogli da požele.
mr Aleksandar M. Petrović,
Biblioteka Matice srpske Novi Sad,
7. žetvara (juna), 2004.
