Како се изјашњавало и осећало и којим је језиком говорило становништво Винковаца још крајем 19. века показује чланак објављен у листу “Дом“, којега је уређивао Антун Радић, брат једног од највећих хрватских политичара двадесетог века, Стјепана Радића. „Дом“ под датумом 10. 11. 1904. Доноси чланак, у којем се јасно каже да су у Винковцима, које данас називају “Вратима Хрватске“ половином 19. века живели само Срби и Шокци, да се говорило српским језиком, а да Хрватима нигде ни трага није било.
Винковци с краја 19. века
Чланак преносимо у целини због тога што у њему има и занимљивих детаља о Далматинцима, Славонцима, Словенцима и Србима, као и невешт покушај Антуна Радића да образложи шта је то у темељу хрватске нације. Наиме, заплићући се у покушајима да дефинише настанак нација, Радић недвосмислено потврђује да су Хрвати политичка нација, која је настала упоредо са пројектом стварања државе, а затим асимиловањем, односно похрваћивањем и свих оних који са том нацијом нису имали везе. Наравно, он замера „ватреним Хрватима“ што називају Анту Старчевића оцем нације, јер тиме обесмишљавају све њихове напоре да хрватској нацији исконструишу темеље старије од 19. века, када су у питању простори Славоније, Лике, Далмације и Босне.
Часопис „Дом“, бр. 19. и 20., година 5. (10. новембар. 1904.)
„Тко је створио Хрвате? – То је чудно питање, кад сви вјерујемо, да је све људе и народе створио Бог, па је ваљда створио и нас Хрвате. Но кад вам кажем мало више, и ви ће те можда о том посумњати. Већ сам много пута, па и недавно слушао овакво разлагање:
„Лако је вама данас говорити, мој господине! Али да сте ви још пред 20 година дошли тамо даље у Хрватску, на пр. у Винковце, па да сте рекли, да сте Хрват и да су они људи тамо Хрвати, – ви бисте срећни били, кад би вам се сав свиет смијао, јер бисте лако били добили и батина. А није тако било само међу господом, него још више медју сељацима: и то су били „раци*“ и „шокци“, а Хрватима каковим ни трага. – А тко је то учинио, да су данас и господа по Славонији већином Хрвати, те има и сељака, који поносно кажу, да су Хрвати, хрватски сељаци? Тко је то учинио? Тко је те Хрвате тако рекући створио? – То је учинила странка права! Наука Анте Старчевића – она је од несвјестне масе створила Хрвате! Тако је то, мој господине, а лако вама данас говорити. „
Лист „Дом“ 10. 11. 1904.
Други ми је опет овако доказивао: „Не знам, како је тамо у Хрватској, но ја вам могу рећи, да ми Далматинци нисмо били Хрвати, док нисмо постали старчевићанци, па да није било њега, па и Спинчића, ја ни данас не бих био Хрват, него можда најљући противник непријатељ свему, што је хрватско. У најбољем случају био би „Шћав“, Слав, Славен, – али Хрвата од мене никада!“
Могао бих вам и даље набрајати овакове, особито за Босну и Херцеговину, – али доста и ово, да се мало замислимо. Па и збиља, промислимо ли добро ове приповиести, човјеку се наједанпут отворе очи, те некако тужно признаде: „Боме је истина! Осим оно њешто загребачких загораца, па комадић горње Посавине и Подравине – Хрвата боме није ни било прије Старчевића. Но онда се човјек сјети, како смо њекада били славни, велики и јаки – ми Хрвати, па како нас је и камо нас је и када нас је нестало?!
„Није нас нестало, него нисмо знали, да смо Хрвати! Није народ имао свиести! То је оно! А ту је свиест, да је Хрват, да је син славног хрватскога народа, – то је створио Старчевић.“
На то бих ја даље могао упитати: „Ако нас није нестало, како смо се, када смо се и зашто смо се претворили у „шокце“ и „раце“, „Далматине“ и т. д.? – Али не ћу даље питати, него ћу сам казати, како мислим, и то овако:
Овдје вриеди она риеч: Тко хоће да се превише докаже, тај не докаже ништа. Паче још више: тај доказује зло, а можда противно оному, што хоће да докаже. Тако је на влас и у овој ствари. У великом весељу, што се је народ наш почео будити и све више се прикупљати у једно и осјећати једнако, а све под хрватским именом, – у том дакле великом весељу, а у превеликом поштовању свога водје пок. Антуна Старчевића – њеки Хрвати као да су заборавили, да је Хрвата икада прије и било, те почели онако говорити и писати, како смо чули: да би једва гдјекод и било Хрвата , да није било Старчевића. А то не само да није истина, него је то и проти нама. Кад би то била истина, онда би нам наши противници могли приговорити: да је Хрвата у почетку било врло мало, него да су то били Словинци, Славонци, Бошњаци, Далматинци, а понајвише Србљи и т. д., а само њекаква „пропаганда“ из Загреба и Бог зна од куда кроз десету руку да је од тога створила Хрвате, само да се поквари рачуне Србљима и Маџарима. Па и збиља има добрих наших „пријатеља“, који су тако говорили и још говоре. А помажу им у том и нехотице многи ватрени Хрвати, када кажу, да је Хрвате створио овај или онај.
А с том стварју није никако другчије, него овако: Његда, тамо пред полдругу тисућу година, а још и много касније било је овако: Циели наш народ није једнако ни говорио – како ни данас не говори – нити се је једним именом звао, него је ту било Хрвата, Србаља, Неретљана, Захумаца, послије Бошњака, Славонаца и т. д. Тако је било и код других народа, па су на пр. Ниемци имали барем десет имена (Алемани, Шваби, Саси, Франци и т. д.). Ако тко данас пита: Јесу ли ма пр. његдашњи Захумљани били Хрвати или Србљи? То питање нема правог смисла, јер су Хрвати били Хрвати, а Захумљани су били Захумљани. Но друго је оно, кад је једно племе по имену Хрвати основало своју државу и имало свога владара. Онда се је наиме питало: Јесу ли на пр. и Захумљани спадали под хрватскога или под којег другога владара? – А кад су и Захумљани основали своју државу, онда се је могло рећи за оне Хрвате, који су били под захумским владаром: То нису Хрвати, то су Захумљани.
Другим риечима хоћу да кажем ово: Нема смисла правдати се о том, да ли су Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. били Хрвати, или су били Србљи, или што други. Они су били Захумљани, Личани, Бошњаци и т. д. све дотле, док нису дошли под хрватскога владара, па и још послие. Истом све мало по мало почели су се називати Хрвати сва она племена, која су била под хрватским владаром. А да су на пр. Личани основали своју државу и владу, па да су своју владу наметнули осталому народу, – сав би се народ, који би био под том личком владом – све би се то звало Личани. У једну риеч: Циели народ добије једно име тек онда, кад створи једну државу, па се онда држава зове по оном племену, које је државу створило, а по држави се онда зову све мало по мало сви људи, коју су у тој држави. Тако је било свуда по свиету, па и код нас.
А о том нема никакве сумње, да је хрватско племе основало државу већ пред тисућу и више година, и да та држава каква-таква обстоји још и данас. Но како је та држава доста брзо комадана, те није имала ни домаћега господара, него јој је господар био у Пешти и у Бечу, није чудо, што се народ у сваком комаду негдашње хрватске земље звао или старим хрватским именом, или су му дали какво ново име по крају, у којем је живио. Тако се је народ у Далмацији почео звати Далматинцима , у Босни Бошњацима и т. д.
Но пок. Старчевић и његови присташе, премда нису створили Хрвата, ипак су учинили нешто друго, и то ово: Они су ширили мисао, да су Хрвати имали његда своју државу, па би требало и право би било, кад би ју и опет имали. А то је оно, што сам прије разлагао: Кад народ једнога племена има једну државу, онда с временом добије и једно име, и то је онда тек прави народ.
У контексту историјских чињеница овај Радићев текст делује у најмању руку наивно и смешно. Говорећи о народу који је заборавио ко је, он процес планиране асимилације, тј. похрваћивања Далматинаца, Славонаца (Шокаца, Буњеваца) и Личана објашњава великом улогом Анте Старчевића, који је народу донео свест о припадности. Јасно је да је такав пројекат ширења свести на Балкану доносио своје резултате, као што је јасно и колике је трагедије узроковао у задњих сто и педесет година.
Радић намерно заобилази језичко питање штокавско-кајкавско-чакавско, помињући језик само узгред и уопштено, иако је и лаицима јасно да је језик један од основних предуслова за стварање нације. Такође, он заобилази верски елеменат, који је и у тренутку писања тога текста био основни аргумент за асимилацију. Радић такође свесно ниједном не помиње илирско име и идеју који су век раније били забрањени од стране бечког двора у страху од уједињења јужних Словена. У време писања овог текста илирска идеја је у Загребу већ била одбачена као превазиђена.
Интересантно је да Радић ниједном није поменуо ни Дубровник, због чињенице да је у време писања овог текста (1904.) Дубровник био један од најјачих српских центара изван Србије. Радић је то веома добро знао и у истом часопису седам месеци раније написао:
„На југу, особито при мору око Дубровника и Котора има доста „Србаља католика“. Што више у самом Дубровнику и околини има, чујем шест римских попова, који кажу да су Србљи.“
Антун Радић, Дом, Србљи католици и православни Хрвати, бр. 7. од 14.4.1904., стр. 107. Загреб.
Српска православна црква и јеврејски дућан Исака Шлесингера у Винковцима 1912. године.
Да је Антун Радић у овом тексту свесно извртао чињенице и тенденциозно баратао лажима и полуистинама показаћемо наводом из другог његовог текста, објављеног годину дана раније (од 3. 12. 1903.). У том тексту он наводи оно што је у складу и са историјским и са лингвистичким чињеницама: да је једини неспорни простор који су Хрвати насељавали био између Велебита и мора и да је једини неспорни хрватски говор – чакавски говор. Народ околине загреба и данашњег загорја он назива Словенцима или Словинцима, негирајући да је тамо било Хрвата:
„У старо вријеме, и још пред 300 до 400 година није око Загреба, Крижеваца, Сиска, Пожеге итд. уопће у Хрватској с друге стране горе Велебита од мора, у цијелој тој земљи није било ниједног Хрвата: Хрвати су били преко Велебита, ближе мору, а око Загреба итд. па на запад све преко Љубљане и даље доље уза Саву све су то били Словинци или Словенци. А данас су ту Хрвати! а гдје су Словинци? јесу ли Словинци пропали? Судите, јесу ли пропали: кад је хрватска влада и држава преко Велебита при мору пропала, преселили су се храватски бани међу Словенце, у Загреб, али су се свеједено звали хрватски бани, и влада се њихова звала хрватска. И тако су Словенци имали хрватског бана, али то њима није био туђи бан, јер су Словинци говорили слично, или посве једнако као и Хрвати. Али кад имаду хрватског бана и хрватску владу, почели су људи све по мало говорити да је то и народ хрватски. И тако су се Словенци све по мало прозвали Хрватима – изгубили су своје име, тако да данас ни један сељак око Загреба не зна што је то Словенац или Словинац, него каже да је Хрват.“
За крај овог представљања ставова Антуна Радића о Хрватима и Словенима додајемо и навод из четири године раније објављеног текста под називом „Главни народи и државе на свиету“ (Антун Радић, Дом, број 9., 1.5.1900.):
„…Који су словенски народи, то знадете. Али од ових словенских народа имаду само три своју посебну државу и свога владара, а то су Руси, Бугари и Срби. Срби имаду паче двие своје државе и два владара, т.ј. Србију и Црну Гору.“
Дом, број 9., 1.5.1900.
Напомена:
* Рашани или Расцијани (лат. Rasciani) или само Раци, је био ексоним у раном савременом периоду који је означавао Србе у Хабзбуршкој монархији, али и Буњевце и Шокце („католички Раци“). Термин је изведен из назива области Рашка, средњовековне области Србије и ексонима средњовековне српске државе у западним изворима. Због велике концентрације Срба у јужној Панонској низији, овај регион је називан и Рашка или Расција (лат. Rascia), који данас обухвата делове данашње Хрватске (Славонија, Барања и западни Срем), Србије (Војводина), Мађарске и Румуније.
Карта из 1609. године, на којој је убележен назив Rascia на подручју Славоније
Далибор Дрекић
