Početkom devedesetih godina srpska muzička scena u Berlinu znatno je obogaćena dolaskom Duška Jovanovića. Stomatolog po obrazovanju veliku ljubav prema našoj narodnoj muzici prethodno je pokazao svirajući violinu u čuvenim orkestrima Dukat i Narakord.
Posle turneje po skandinavskim zemljama, put ga je naneo u Berlin gde je nastavio muzičku karijeru, skrasio se i zasnovao porodicu.
Nijedna muzička manifestacija u glavnom gradu Nemačke, gde srpska kultura treba da se prikaže u najboljem svetlu, bilo da je u pitanju proslava u crkvi ili svečanost u Ambasadi Srbije, ne prolazi bez Duška Jovanovića i njegovog orkestra. Izvođenje kola na violini Duško je doveo do savršenstva, a 12 kola ovekovečio je na CD-u, u produkciji PGP-RTS, pod nazivom „Povratak ognjištu“. Kada krenu violinske solo deonice, na pomenutim manifestacijama, prisutni obično prekidaju razgovore da bi što više uživali u muzičkom blagu Srbije. „Svilen konac“, „Marš na Drinu“ ili „Žikino kolo“ Jovanović izvodi na violini sa takvom virtuoznošću da bi mu zavidele i mnoge kolege u Srbiji.
Muzika uz ručak
Neuobičajeno za njegovu generaciju rano je zavoleo narodnu muziku u rodnoj Loznici. Priseća se kako se to desilo:
– U mojoj porodici uvek se ručalo u jedan sat. U to vreme su se na radiju mogla čuti samo dva programa Radio-Beograda. Svakog dana u 13 časova počinjala je emisija Igra kolo i u kolu pesma. Selekcija pevača i muzičara bila je veoma stroga, pa su mogli da nastupaju samo najtalentovaniji koji su inače i mukotrpno vežbali. Većina današnjih pevača bi mogla samo da sluša takvu emisiju, a nikako da dobije poziv za nastup u njoj. Tako sam uz savršene zvuke narodnog melosa tokom porodičnog ručka zavoleo narodnu muziku i posvetio joj veliki deo svoje profesionalne karijere – priča Duško za „Vesti“.
Prvi susret sa violinom vraća ga u detinjstvo kada je, kao devetogodišnjak, u potrazi za loptom nabasao na staru, ne baš kompletnu dedinu violinu. Nekada su učitelji podučavali decu i sviranju violine, pa je ova preostala kao uspomena na dedinu profesiju. Usledilo je pohađanje muzičke škole, ali po želji roditelja ozbiljna profesija morala je ipak da bude vezana za egzaktne nauke. Tako su posle gimnazije svi putevi vodili na studije stomatologije u Beogradu. Muzika je lep hobi za dušu i dobro društvo koje se okupi posle napornog radnog dana, smatrale su generacije roditelja iz tog vremena.
Stomatologija otišla u zaborav
U Beogradu je tokom studija na Stomatološkom fakultetu igrao košarku. Kada se malo preračunao, uvideo je da bi, ako treninge zameni učenjem, fakultet vrlo brzo završio. Tako je i uradio.
Želeći da leto iskoristi za odmor nije žurio da se što pre zaposli. Vreme do leta morao je nekako da prekrati, pa je zakucao na vrata KUD-a „Ivo Lola Ribar“. Uspeo je da obriše prašinu sa violine koja se skupljala punih šest godina koliko nije svirao, ali je već posle šest meseci postao prvi violinista u „Loli“. Kasnije prelazi u Narodni orkestar Žarka Milanovića sa kojim je svirao u Narodnom pozorištu.
– Tako sam ostavio košarku zbog stomatologije, a onda stomatologiju zbog muzike – duhovito je rezimirao neobičan put do željene profesije.
O bezuspešnim pokušajima da se bavi profitabilnim poslom stomatologa Jovanović još kaže:
– Počeo sam u Berlinu da radim kao zubni lekar, ali već posle tri meseca rodio mi se sin, obaveze su se uvećale, a porodična firma je morala da opstane, pa je stomatologija otišla u zaborav. Tada sam koristio priliku da sviram vikendom u Berlinu, a kasnije i širom Nemačke.
Nemci vole skadarlijski melos
O svom bogatom iskustvu sa svojih nastupa dalje navodi:
– Ukus naše i nemačke publike znatno se razlikuje. Iako za nemačku publiku sviramo njihove šlagere, na dobar odjek nailazi i skadarlijski repertoar, tojest naša starogradska muzika. Primetio sam da Nemanja Radulović na nastupima u inostranstvu uvek izvodi „Pašonu“. Ona je zastupljena i u mom muzičkom repertoaru i nailazi na vrlo dobar prijem kod nemačke publike. Inače, „Pašonu“ sam svirao još pre nego što se Nemanja Radulović rodio – navodi u šali Jovanović.
Kolo za Žarka
– Pripremam materijal za novi CD. Na njemu će biti i Žarkovo kolo, posvećeno mom velikom uzoru i učitelju muzike Žarku Milanoviću. Veoma cenjen među kolegama, a nepravedno zapostavljen u široj javnosti, Milanović nam je najbolje pokazao kako, za velike domete u muzici, nisu dovoljni samo rad i talenat, već je neophodna i stroga disciplina.
Beograd mu nedostaje
Kako kaže, Beograd mu uvek mnogo nedostaje i sve više razmišlja kako bi bilo da se u njega vrati. Na pitanje da li ima naslednika po muzičkoj liniji, odgovara da njegova dva sina uprkos završenoj muzičkoj školi nisu pokazali želju da se bave muzikom. Ali izgleda da se Duškova strast prema košarci ipak zadržala u genima jednog od sinova koji uspešno igra u KK Šarlotenburg.
Pobedio rekordera
– U gimnaziji sam igrao košarku i u igri 1 na 1 uspeo da pobedim igrača koji je kasnije zablistao u Crvenoj zvezdi i postao najbolji strelac. Taj košarkaš je u jednoj sezoni ostvario do danas neprevaziđeni rezultat po broju postignutih koševa, iako u to vreme još nije bilo trojki – kazuje nam Duško.
Posle izvesnog oklevanja nam je ipak otkrio da je u pitanju Slobodan Nikolić.
Чланак Violinom čuva ognjište се појављује прво на Vesti online.
