čIKAGO, avgusta – U jednoj ruci joj je kašičica s dečjom hranom, a druga je na kompjuterskom mišu kojom izdaje komande i montira emisiju, jer je već debelo ušla u cajtnot. Dok jednogodišnji Lazar uživa u svom redovnom obroku, mama Nina nastoji da joj dete ne oseti stres televizijskog biznisa. Tata Vojkan, Nišlija, cupka i čeka da supruga završi montažu i odleti do TV studija na drugom kraju grada, odakle će se, kao i svake srede, obratiti, slikom i tonom, Srbima u ovom delu Amerike.
Tako izgleda klasična priča o TV 4S, jedinoj ozbiljnoj i profesionalnoj srpskoj privatnoj televiziji ovde, po mnogo čemu svojevrsna paradigma organizovanja i uticaja mnogobrojne srpske zajednice u čikagu sa prilično skromnom snagom.
– Uvek me je nerviralo kada sam od naših ljudi slušao kako nas je mnogo, kako imamo snagu, kako smo ovo i ono, a u suštini nigde se nismo čuli. Jer, nismo imali medije kroz koje bismo pravili svoj imidž i izražavali snagu o kojoj se govorilo. Shvatio sam da nije bitno šta je stvarno, nego kakva je predstava o onome što jeste. Pri tome, odavno smo prestali da vodimo računa o tome šta se o nama priča, jer novac, energija i trud koji ulažemo u ovaj posao proizvode rezultat mnogo bolji od onoga što su naše realne mogućnosti. Naš moto je da treba biti uporan, gledati unapred i onda vremenom sve dođe na svoje mesto. Nama su bile potrebne tri godine da dostignemo neki elementarni nivo ovakvog tipa TV – veli direktor TV 4S Vojkan Radonjić, čovek koji je svoju pripadnost rodnom Nišu ovekovečio i na registarskim tablicama svog automobila, a posvećenost Srpstvu potvrdio podatkom da je isključivi finansijer svoje TV, „zaluđenik koji novac iz jednog svog biznisa ulaže u Srpstvo”. I od toga nema nikakvu praktičnu korist. Osim zadovoljstva što se jednom nedeljno Srbi čuju i vide na malim ekranima.
Posredstvom Trećeg kanala WFBT-a, počev od 11. aprila 2001. godine, kada je emitovana prva emisija, TV 4S može da vidi skoro osam miliona ljudi u Ilinoisu, Viskonsinu, Indijani, sve do Kinoše, što je lep podatak za tako mladu televiziju skromnih finansijskih mogućnosti, budući da dolari pristižu uglavnom samo iz Studija 018, privatne video i foto radnje koja takođe pripada Radonjićima.
Za njega i suprugu Ninu novac nije u prvom planu, već svest o posebnoj misiji koju kao mladi i zdravo nacionalno opredeljeni ljudi imaju ovde u tuđem svetu. Ninino porodiljsko odsustvo trajalo je nedelju dana, a onda je na zadatke zajedno s njom krenuo i Lazar. Najmlađi saradnik TV 4S bio je prisutan kada je Nina, u ulozi snimatelja, trebalo da zabeleži razgovor s košarkaškog spektakla u kome su glavni akteri bili i naši Divac i Stojaković. Ekipi je ponuđeno da uđe u svlačionicu, ali je sportski saradnik odškrinuvši vrata svlačionice pune nagih crnaca zavapio Vladu i Peđi: „Ne mogu, imam ženskog snimatelja!”
Inauguracija guvernera Ilinoisa Roda Blagojevića, uoči Srpske nove godine, dešavala se kada je Vojkan bio u otadžbini, pa je čitav posao pao na Ninu. S koleginicom Dragicom, nekadašnjim novinarom Radio Niša, vozila je pet sati od čikaga do Springfilda, tamo sa ostalim američkim TV ekipama stajala i snimala više od četiri sata, onda se istim putem vratila u čikago, otišla na nekoliko značajnih mesta da zabeleži proslavu Nove godine i oko tri sata ujutru vratila se kući.
– Ono što nas odvaja od mnogih koji su se do sada bavili ovakvim ili sličnim pokušajima jeste naša upornost. Volimo svoj narod i radimo na tome da se to poštuje i da se to ovde, daleko od Srbije, ne zaboravi. Imamo misiju – ono što zabeležimo, to nije zaboravljeno. Za mnoge smo kao zamorče, ali u našem slučaju rad daje rezultat. Nismo nastali da bismo se ugasili, ovo nije priča za jedan dan, ne žrtvujemo svoje vreme i novac da bismo sutra prestali da radimo. Najvažniji razlog našeg nastanka jeste da nađemo i očuvamo svoj identitet, a sve ostalo je u drugom planu: stranke, politika, lične surevnjivosti, tračevi. Opstali smo zahvaljujući visokoj svesti o primarnosti tog našeg cilja i do danas napravili više od 230 emisija – veli Nina, nekadašnji producent Radio Beograda 202. Dodaje da su usput organizovali prikupljanje pomoći za talentovane mlade Nišlije u oblasti sporta i stvaralaštva, pa je njih stotinak dobilo po sto dolara simbolične pomoći.
Posle ovih reči postaje jasnije kako je Vojkan, kao uspešan mladi čovek u pionirskom privatnom poslu u Srbiji, s kapitalom od tri kuće, lancem video klubova, dva automobila i relativno sređenim životom, pristao da se otisne u neizvesnost života u rasejanju i u tome uspe.
– Ali ni tada, kao i danas, nisam rešio da ću ovde da ostanem – kategoričan je Vojkan.
Najveći oslonac mu je Nina i gomila prijatelja, koji su radeći volonterski pomogli da TV 4S stane na noge. Ne izdvaja nikoga, svestan da bi ako bi samo jednog prevideo napravio veliku nepravdu. I svima je zahvalan, a mnogi od njih, uprkos neizbežnoj trci za novcem, pojave se povremeno da nešto odrade i pomognu, pelcovani virusom entuzijazma 4S. Danas su oni u prilici da rade u studiju koji se prostire na više od 100 metara kvadratnih u čuvenoj Ričmond ulici, gde su se smestile mnoge srpske kafane, pekare, butici, gde se oseća miris bureka i čuje srpski kao da ste na beogradskoj štrafti.
