Foto: Privatna arhiva
„Nikada neću zaboraviti tu sliku. Stojim na železničkoj stanici i plačem, ne znajući u šta sam se upustila“.
Dunja Koprivica završila je gimnaziju u Vrbasu, a nakon toga upisala Tehnološki fakultet gde se nije pronašla i posle druge godine ga je napustila.
Nakon toga, ona je radila u turističkoj agenciji za mlade kao animator na raznim putovanjima.
Kako je ispričala za Danas.rs, privukao ju je turizam i zato 2013. godine odlučuje da proba sa studijama turizma u Novom Sadu i tada zapravo kreće njena priča.
– Prijavila sam se za program Work & Travel 2014. godine, na prvoj godini novog fakulteta i odlazim u Myrtle Beach, Južna Karolina. Krenula sam sama, a mnogo se iskomplikovalo za smeštaj i posao i nije sve bilo baš organizovano kako sam mislila da će biti, pozivam tadašnjeg druga iz agencije za koju sam radila u Srbiji, a koji je igrom slučaja dan kasnije dolazio u isti grad sa sličnim ‘problemom’ – počela je svoju priču Dunja Koprivica.
Ona nam je opisala kako je izgledao njen prvi dolazak u Ameriku tokom studija i šta ju je sve tamo zadesilo.
– Dok smo šetali prema našem marketu u kome je trebalo da radimo, izgubili smo se i zaustavili smo jednu ženu da je pitamo gde je taj market. Ona nas je odvezla i usput smo joj ispričalo našu priču. Pozvala nas je da živimo kod nje, što i nije baš svakodnevno. Mi smo bili mladi i pristali smo entuzijastično bez puno razmišljanja – priseća se ona.
Kada su došli do njene kuće, kako nam je objasnila, bili su iznenađeni, jer je živela u prelepoj, velikoj kući kao iz američkih filmova.
– Dala nam je da biramo sobu u kojoj ćemo biti. Takođe nam je obezbedila sve što nam je bilo potrebno. Posle mesec dana tog uzbudljivog života (čak i poseta zatvoru), studentskih žurki, druženja, ali i rada, shvatam da neću uspeti da zaradim dovoljno da vratim novac koji sam pozajmila da dođem u Ameriku i odlučujem da odem u Severnu Dakotu autobusom bez da ikoga tamo poznajem – rekla nam je Koprivica.
Put do Severne Dakote trajao je oko 96 sati.
– Nisam čak ni znala gde idem, ali sam u putu pronašla selo i motel u kome žive studenti na istom programu. Jedna stanica je bila i Čikago. Već tada sam u sebi pomislila kako bih jednog dana volela da živim u ovom prelepom gradu. Kada sam stigla u Minot, Severna Dakota, isti dan sam pronašla dva posla i tu radila do kraja programa – opisala je svoj put naša sagovornica.
Nakon programa, Dunja odlazi u Njujork, a zatim se vraća u Novi Sad i prijavljuje se opet na isti program.
– Dolazim opet u Severnu Dakotu gde sam radila u hotelu i restoranu, a takođe sam i zalivala cveće ženi kod koje sam iznajmila stan i time joj plaćala kiriju. Nakon toga odlazim u Vašington, kako bih izvadila vozačku dozvolu, jer je to bila jedina država u kojoj sam mogla da dobijem dozvolu na više godina, nevezano za moj status – objasnila je Koprivica.
U septembru 2015. naša sagovornica seli se u Čikago, bez plana i sa 50 dolara u džepu.
– Nikada neću zaboraviti tu sliku. Stojim na železničkoj stanici i plačem, ne znajući u šta sam se upustila. Tada počinje život koji je totalno drugačiji od života na programu. Početak je bio dosta stresan za mene jer sam nekako na brzinu odlučila da ostanem i suočim se sa brzim odrastanjem i potpunom brigom o samoj sebi. Nije tu bilo puno prostora za razmišljanje, jer mi je viza već istekla, a moj avion odleteo za Srbiju. Ono što me je podstaklo da ostanem, pored toga što sam želela da budem samostalna u potpunosti, bilo je i to da sam se zaljubila – istakla je Koprivica za naš sajt.
Počela je da radi u jednom restoranu u centru Čikaga, ali posle nekog vremena odlučuje da vozi Uber.
– S obzirom na to da sam odrasla u manjem mestu i nisam imala skoro nikakvo iskustvo u vožnji, a pogotovo u tako velikom gradu, bilo je mnogo stresno, nešto potpuno novo, ali i mnogo interesantno. Upoznala sam dosta ljudi iz raznih krajeva sveta, čula mnogo različitih iskustava, unapredila jezik i sada mi se čini da Čikago i nije više toliko veliki – ispričala nam je ona svoja iskustva.
Do sada je, kako nam je rekla, prevezla preko 20.000 ljudi.
– Svima kojima sam ispričala moju priču bili su oduševljeni kako sam došla u Ameriku sama i otpočela život u skroz novom svetu koji se mnogo razlikuje od onog u kome sam odrasla. Jedno vreme sam se bavila šminkanjem, radila sam promocije vina u marketima, prodajom stvari na internetu, a pošto znamo da je u Čikagu neizbežno da se u nekom momentu nađeš i u kamiondžijskom poslu, tako sam i ja položila za kamion kako bih mogla da vozim sa mužem nekoliko meseci – opisuje ona svoju uzbudljivu priču.
Nakon mnogo razgovora sa raznim uspešnim ljudima, kako nam je rekla, shvatili su da je ulaganje u nekretnine pravac u kom žele da idu, pored poslova koje su već radili.
– Tada kupujemo prvi stan u Čikagu, a zatim i drugi i prvi put u životu se susrećemo sa svim stvarima vezano za izdavanje, koji su totalno drugačiji nego u Srbiji, sve je jako striktno i uređeno i ima dosta regulacija. Za sada smo zadovoljni kako sve funkcioniše. Vrlo smo disciplinovani što se tiče naših planova, pa se nadamo da će biti sve kako smo zamislili – nada se naša sagovornica.
Ona i njen muž uskoro počinju da rade u transportnoj kompaniji.
– Radićemo na poziciji vezanoj za regulacije na putu, orijentacije i zapošljavanje vozača, osiguranja… a osim toga kao posao sa strane nastaviću da prodajem razne stvari na internetu – navela je Koprivica.
Ispričala nam je i kako se snašla u Čikagu i kakvi su joj utisci o tom gradu.
– Saživela sam se sa ovim gradom , volim ga i kada bih znala da mogu da izađem iz zemlje, mislim da bih zauvek ostala da živim ovde. Ovo je skroz drugi svet i u potpunosti drugačiji način zivota u odnosu na onaj u Srbiji. Veoma je brz život, nekad mi se jedan dan čini kao 10 u Srbiji. Većina ‘problema’ i ‘obaveza’ se rešava onlajn, kupac/potrošač je uvek maksimalno ispoštovan u bilo kojoj sferi. Ni na najmanje plaćenim pozicijama nećete sresti nervoznu i neljubaznu osobu. Na početku mi je sve izgledalo ‘fejk’ što verovatno i jeste, ali ne mogu reći da ne prija kada je neko ljubazan i dočeka vas sa osmehom. Kada dođete u restoran ne morate da mašete i dozivate, nego vaš server dođe po pet puta da proveri da li vam nešto treba – opisala je ona.
Dunja nam je pričala i o zdravstvu, ali i o zakonima i regulacijama u tom gradu.
– Bilo mi je na primer čudno da isti zubar ne popravlja i vadi zub, sve profesije su vrlo usko specijalizovane. To mi je onako baš bilo šokantno. Takođe moram da napomenem da je sve jako organizovano i zakon zaista funckcioniše. Zna se šta se sme, a šta ne. Porez je nešto što mora da se plati i tu niko ne pravi problem – objasnila je ona.
Prema njenom mišljenju, a kako je reakla i mišljenju Amerikanaca, veliki problem je zdravstvo.
– Nešto na šta u Srbiji nisam navikla, npr. rutinska operacija koju sam imala košta više nego moja kuća u Srbiji. A kada računi budu veliki, a vi ne možete da platite oduzima vam se sve što imate. Mogu reći da nije humano u tom smislu – ukazla je Dunja.
Što se tiče druženja, Dunja ima mali krug ljudi sa kojima se druži, uglavnom iz Srbije.
– Međutim, iako nemam socijalni život na koji sam u Srbiji navikla, najteže mi pada što ne mogu da vidim porodicu sve ove godine. Videla sam samo tatu i sestru na par nedelja i to je sve. Navikla sam na ovakav život i jako bi mi bilo čudno na primer da neko dođe nenajavljen. To je nešto što se dosta promenilo i razlikuje se od života u Srbiji. Isto tako, razdaljine mi više ne predstavljaju problem, s obzirom na to da mi je najbliža drugarica na pola sata vožnje od kuće – opisala je ona.
Takođe, kako je rekla, stil života Amerikanaca je dosta drugačiji od onog kako ona i njen muž žive.
– Sve zavisi šta su čoveku prioriteti i u kom pravcu žele da idu. Da bi uspeo moraš mnogo toga da se odrekneš što ti je čak i dostupno, zarad nekih viših ciljeva. Amerikanci su navikli da žive od čeka do čeka i da obavezno imaju velika zaduženja. Ono što mogu da kažem je da ova zemlja pruža mnogo mogućnosti, ali i mnogo prepreka koje morate da pređete kako bi shvatili sistem i prilagodili se. Nestvarno je kako preko noći život može da se promeni. Jedan dan si na vrhu, sutra si na dnu. Morate biti veoma oprezni, disciplinovani, vredni, radni i paziti na svaku sitnicu. Svaka greška košta- upozorila je Dunja.
S obzirom na to da je proputovala ceo kontinentalni deo Amerike, kako je istakla, najviše joj se sviđa središnji deo Amerike, pre svega ljudi i način života.
– Osećam tu neku toplinu. U Čikagu dosta ljudi zna gde je Srbija, čak znaju i po koju reč – rakija najčešće, jer svako ima bar jednog kolegu/druga sa prostora bivše Jugoslavije. A i ako ne znaju, dovoljno je da kazem Novak Đoković. Imamo dosta srpskih restorana, nekoliko crkvi i prodavnica tako da nam je dosta lakše nego nekom ko nema sve to dostupno. Čikago i jeste zapravo najveći srpski grad u Americi – opisala je Dunja kako izgleda život u Čikagu.
Dešavanja u Srbiji najčešće prati, kako nam je rekla, preko društvenih mreža, ali i na srpskim televizijama na koje se pretplatila.
– Dosta čujem i od porodice i prijatelja i nimalo mi se ne svidja celokupna situacija. Nisam mišljenja da se i tamo ne bih snašla, pogotovo posle sveg ovog iskustva, ali ima i do toga sta ljudi žele. Uvek postoji način, ako dovoljno želiš, ulažeš trud i mnogo radiš, što su primer neki od mojih prijatelja koji i sada žive u Srbiji – poručila je ona.
