Predstavljamo vam deset najzanimljivijih činjenica o Istočnom Rimskom Carstvu:
10. Ubistva
Mnogi vizantijski carevi su ubijeni. Konstantin II je prebijen na smrt kutijom za sapun dok se opuštao u kupatilu. Mihajlo III je izgubio obe šake, pokušavajući da zaustavi udarac mačem. Nićifor II Foka upozoren je da se sprema atentat i naredio da se palata pretraži, ali je njegova žena sakrila ubice u svojoj sobi koju nijedan stražar nije smeo da pretraži. Izboli su ga na smrt iste noći.
Ipak, neki su otišli sa ovog sveta u velikom stilu. Lav V Jermenin, kome je na Božić priređena zaseda u crkvi, dohvatio je teški krst sa oltara i borio se sa ubicama prerušenim u monahe u Aja Sofiji dok mu nisu odsekli ruku i tako ga savladali.
9. Sakaćenje
U ono vreme, svaki fizički nedostatak smatrao se preprekom za dolazak na tron. Zato su mnogi carevi sakatili svoje rivale, umesto da ih ubijaju. Vađenje očiju, sečenje nosa i jezika često su bile mere kojima su pribegavali.
Jovan IV Laskaris živeo je 40 godina, nakon što su ga oslepeli, a carica Irena lično je oslepela rođenog sina zbog neposlušnosti i to u prostoriji u kojoj ga je rodila, a mladić je nedugo potom preminuo od zadobijenih rana.
Međutim, neki ljudi su uprkos svemu nastavljali da se bore za svoje ciljeve. Vasilije Lakapin je kastriran kao dečak, kako bi se sprečilo da u odraslom dobu pravi probleme. Pošto mu je tron zbog toga bio zabranjen, Vasilije je postao moćan dvorjanin koji je imao velikog uticaja na cara.
8. Car bez nosa
Justinijan II je prvi put zbačen s prestola 695. godine. Pobunjenici su mu odsekli nos i zasekli jezik, a onda ga prognali na Krim. To nije sprečilo cara da pobegne u zemlju Hazara i počne da kuje plan za povratak na vlast. Novi car podmitio je Hazare da ubiju svog gosta, ali je Justinijan bio na vreme upozoren i lično je zadavio zaverenike, a onda ribarskim brodom pobegao u Bugarsku.
Sklopivši savez sa bugarskim kanom, Justinijan se vratio u Konstantinopolj i poveo vojsku kroz gradsku kanalizaciju, pravo do centra i žestoko se osvetio neprijateljima. Ponovo je zauzeo tron i vladao još šest godina noseći zlatni nos i koristeći tumača komunicirao s drugima zbog nerazgovetnog govora.
Pošto je bio surov vladar, ponovo je zbačen 711. Ovog puta su ga pobunjenici ubili.
7. Intrige
Konstantinopolj je svakako bio novi Rim. Evnusi i dvorjani igrali su igru moći i vladali kroz careve.
U devetom veku, jedan takav evnuh Stavrakije, pomogao je carici Ireni da oslepi i zbaci sopstvenog sina. Uskoro je njegovu moć preoteo evnuh Etios, koji je skovao plan da ubije svog brata cara.
Ipak, možda i najveći zaverenik Konstantinopolja bio je Nićifor, ministar finansija, koji je organizovao puč i vladao kao samoproglašeni car, sve dok ga nisu ubili Bugari i njegovu lobanju pretvorili u pehar.
Atmosfera intrige trajala je sve do pada Konstantinopolja. Čak i kad su Osmanlije došli pred kapije grada, veliki vojvoda Luka Notaras, navodno je tražio veze da za svoje sinove obezbedi isplative pozicije na dvoru.
6. Građanski rat
U devetom veku Mihajlo I je bio prinuđen da se povuče sa prestola pod pritiskom tri generala Lava V Jermenina, Mihajla II Amorijca i Tome Slovena.
Lav je postao car, ali kad se posvađao s Mihajlom II, ubijen je na božićnoj liturgiji. Toma Sloven se zatim pobunio protiv Mihajla, što je izazvalo pravi građanski rat koji je opasno oslabio carstvo u ratu protiv Arapa.
Slični problemi javili su se i u 10. veku, kad je pobuna Varda Foke ugušena akcijom generala Varda Sklira. Kada se evnuh Vasilije Lakapin okrenuo protiv Sklira, ovaj je žestoko uzvratio, što je Lakapina primoralo da oslobodi Foku iz zatvora i pošalje ga na neprijatelja.
Foka je porazio Sklira u jednoj borbi i uništio sve njegove vojnike. Verovali ili ne, posle svega, Foka, Sklir i Lakapin, na kraju su se udružili protiv mladog cara Vasilija II Bugaroubice.
Car ih je savladao i pobio, a kasnije ostao upamćen kao vladar koji je oslepeo na hiljade bugarskih zarobljenika, a zatim poslao nazad u njihovu otadžbinu. Tamo ih je dočekao car Samuilo, koji je od šoka koji je doživeo videvši povorku 15.000 slepih vojnika, dva dana kasnije umro.
5. Rođeni u purpuru
Vizantijci su dugo smatrali purpurnu boju carskom i samo članovima carske porodice bilo je dozvoljeno da nose određene nijanse iste. Tako je napravljena i posebna soba u kojoj su zidovi bili obloženi skupocenim kamenom porfirom.
Careva deca rođena u ovoj sobi dobijala su naziv porfirogenit (“rođeni u porfiru”). Oni nisu smeli da se venčavaju sa strancima, ali je Vladimir I Veliki zahtevao i dobio nevestu “rođenu u purpuru”, kao naplatu za vojnu pomoć i prelazak u hrišćanstvo.
Porfirogeniti su takođe bili vrlo poštovani od strane naroda, pa je Konstantin VII, koji je zbačen još kao dete, zbog povlaštenog statusa bio desna ruka cara još 24 godine. Od smrti Vasilija II, jedina deca rođena u purpurnoj sobi bile su sestre Teodora i Zoja.
Građani Konstantinopolja su se bunili na svaki pokušaj da se one skinu s vlasti i one su upravljale carstvom do Teodorine smrti 1056.
4. Pobune
Građani najvećeg grada u to vreme na Zemlji, nikad se nisu ustručavali da se bore za svoja prava. Najpoznatiji primer su plavi i zeleni timovi trkača kočijama, koji su se ujedinili protiv Justinijana I.
Car je bio spreman da pobegne, ali ga je spasila žena Teodora, koja je izjavila da bi radije umrla kao carica, nego živela kao obična žena. Pobunjenici su nedugo potom masakrirani.
Nisu sve pobune bile dovoljno jake da destabilizuju carstvo. Jedan krvav rađanski rat okončan je zatvorskom pobunom.
Veliki Vojvoda Aleksije Apokavk bio je u poseti zatvoru, kada su ga politički zatvorenici ubili.
Slobodoljublje građana Konstantinopolja preživelo je i invaziju Osmanlija i mnogi sultani morali su da se kriju u Topkapi palati dok je besna rulja ubijala njihove vizire.
3. Kastracija
Evnusi su služili na visokim pozicijama Istočnog Rimskog Carstva jer su smatrani bezopasnim, budući da nisu mogli da imaju svoje potomstvo.
Međutim, mnogi među njima postali su moćni činioci političkog života, a jedan od njih Jovan Orfanotrof, postao je toliko uspešan u guranju sopstvene braće na društvenoj lestvici, da je car naredio kastraciju i egzil za celu njegovu porodicu.
Kastracija je tehnički bila ilegalna u carstvu, pa su mnogi evnusi bili porobljeni van granica kao deca, a zatim kastrirani neposredno pre prelaska granice. Ipak, siromašni građani pribegavali su kastriranju svojih sinova u nadi da će uspeti da se uspnu na društvnoj lestvici.
2. Belo roblje
Prema mnogim istorijskim svedočanstvima iz tog vremana, evnusi su često služili kao seksualni robovi, jer su zadržavali mladolik izgled. To je zvanično bilo zabranjeno, ali je crkva pokušavala da nađe način da zabrani orgije, a da pritom ne osudi robovlasništvo (i time uvredi cara).
Problem je ilustrovan u Žitiju Andreja Jurodivog, u kom se sva krivica baca na evnuhe. Jedan lik iz žitija ističe da “ako rob odbije da se povinuje, svakako znaš koliko će patiti, biti mučen i prebijan”, ali Andrej kaže da “ako robovi ne udovolje strastima svojih gospodara, biće trostruko blagosloveni, a zbog mučenja kojim ih podvrgnu, postaće mučenici”
1. Solunski Ziloti
Carstvo je 1341. prolazilo kroz jedan od građanskih ratova. Novi car imao je samo devet godina i prijatelj njegovog oca Jovan Kantakuzin proglašen je za regenta. Dečakova majka Ana i veliki vojvoda Aleksije Apokavk udružili su se da smaknu regenta i izazvali veliki konflikt.
Za to vreme u Solunu, narod je preuzeo kontrolu od aristokratije. Ovi revolucionari koji su sebe zvali Zilotima, borili su se za prava sirotinje. Prema pisanim svedočanstvima iz tog vremena, Ziloti su napadali i ubijali bogate.
Njihovo veće vladalo je Solunom tokom građanskog rata i neko vreme polagalo račune velikom vojvodi Apokavku, ali su ostali protivnici aristokratije i na posletku, ubili njegovog sina.
Revolucija je ugušena tek kad je Jovan Kantakuzin postao car. Neki Ziloti pozvali su srpskog kralja Stefana Dušana da zauzme grad, ali drugi su u tome videli nepatriotski čin i došlo je do unutrašnjih sukoba. Kantakuzin je lako zauzeo grad i pobio vođe Zilota.
