Dva srpska manastira na tlu Australije i Koledž “Sveti Sava“ ovih dana su u žiži interesovanja srpske zajednice zbog značajnih događaja koji će se održati ovog vikenda, a čija kulminacija će biti naredne subote, 22. oktobra, kada se obeležava 50 godina Manastira Sveti Sava u Ilajnu.
Prethodno, ove subote će u Manastir Novi Kalenić u Holu kod Kanbere biti doneta kopija čudotvorne ikone Presvete Bogorodice Trojeručice sa Hilandara, a narednog dana, u nedelju 16. oktobra, Koledžu će biti uručen dar – ikona Presvete Bogorodice Mlekopitateljice.
U susret događajima od velikog značaja za Mitropoliju australijsko-novozelandsku SPC i pravoslavne vernike na Petom kontinentu, episkop australijsko-novozelandski gospodin Siluan uputio je poslanicu u kojoj je ukazao na trenutnu situaciju u manastirima i istakao potrebu da se preduzmu koraci koji će doneti neophodnu promenu zarad očuvanja svetinja i uspostavljanja pravilnog odnosa prema njima.
Vladika Siluan je takođe objavio i Pravilnik ponašanja u manastirima, kojeg svi treba da se pridržavaju.
Odraz života zajednice
U uvodu poslanice, episkop je pozvao srpski narod da “učini zajednički napor da naši manastiri zauzmu ono mesto koje im pripada u njihovoj duhovnoj misiji prosvećenja i preobraženja duša vernih, kao i u izgrađivanju Crkve svetosavske na Petom kontinentu“.
“Pomoć manastirima započinje pre svega našim pravilnim odnosom prema njima, pravilnim shvatanjem njihovog mesta, značaja i uloge u životu Crkve i našeg naroda“, istakao je vladika Siluan i naglasio da su srpski manastiri u Australiji u proteklih pola stoleća ne samo delili, već i često reflektovali život zajednice.
“U ovom kontekstu, manastiri su imali svoje uspone i padove, ali se isto tako iznova rađala potreba da im se vrati ono mesto i uloga koja im izvorno pripada. Verujemo da mnogi od nas pamte takozvani zlatni period monaštva u Australiji, konkretno u Manastiru Svetog Save u Ilajnu, kada je manastir bio ukrašen većim brojem monaha, imao ustaljeni tipik, razvijenu ekonomiju i veoma izraženu misionarsku delatnost, primajući poklonike sa svih strana Australije i Novog Zelanda. Pored toga, kao i njegov sestrinski Manastir Novi Kalenić kod Kanbere, Manastir Svetog Save u Ilajnu se bavio i prosvetnom delatnošću, organizovanjem omladinskih seminara, duhovnih tribina i razgovora“, podsetio je vladika.
Vremenom se reč manastir kod velikog broja ljudi sveo na “imenicu“, gubeći suštinski značaj i zvanje, kaže episkop Siluan, dodajući da se “među našim narodom u Australiji, reč manastir kod mnogih poistovetila sa rečju hram, a ostatak imanja sa prostorom za izlet ili zabavu.“
“Na taj način se polako počeo uvoditi i novi ’poredak’ u manastirima, koji nije odgovarao monaškom duhu i ustrojstvu. Naši monasi koji su se zadržali u našim svetinjama, snalazili su se kako su umeli i mogli, boreći se kako za svoju, tako i za dušu naroda“, podsetio je vladika.
Nedostatak monaštva
U poslanici se ističe da je “neodrživost monaštva u manastirima u Australiji postala zabrinjavajuća realnost i duhovna tragedija“.
“Suočeni sa nedostatkom monaštva, zavladala je krilatica da su episkopi dužni da ’nađu, dovedu, vrate…’ monaštvo. Međutim, ovo je samo bio i ostao signal očajnog stanja u kome su se monasi i manastiri našli na Petom kontinentu. Imajući pred sobom ove činjenice, smatramo da je došlo vreme da izvršimo ozbiljnu analizu zbog čega je monaštvo postalo skoro neodrživo u našoj Svetosavskoj Crkvi u Australiji. Došlo je vreme zapravo da shvatimo da bez korenite promene u samom uređenju naših manastira, bez promene našeg odnosa prema njihovom prostoru, neće biti napretka monaštva, niti duhovnosti naših manastira na ovim prostorima“, istakao je episkop Siluan i poručio da “smatrati da se monaštvo može održati u ovakvoj atmosferi je – samoobmana“.
Ostavimo brige pred kapijom
Vladika izražava uverenje da je sada vreme “da se svi kolektivno potrudimo da popravimo stanje stvari, radi našeg potomstva i misije naše Crkve na ovim prostorima“.
“Naše svetinje treba da budu na prvom mestu duhovna utočišta i lečilišta za naše obremenjene duše, mesto oporavka i odmora od svetske vreve, mesto gde ćemo pojedinačno i porodično se susresti sa mirom Božijim koji ovaj svet nije u stanju da pruži. Manastir treba da bude mesto upoznavanja naše dece sa Gospodom Hristom i Njegovom neprolaznom istinom i lepotom. Da bismo ovo ostvarili, potrebno je započeti sa reformom samog prostora. Reforma u prvoj instanci mora započeti od ulazne kapije. Kada ulazimo u manastir, treba da se potrudimo da svetski metež i brige ostavimo za kapijom. Treba naš dolazak da prati raspoloženje vere i nade za utehom i rasterećenjem za kojim čeznemo i zbog kojega smo se i uputili u manastir. Treba da imamo posebnu pažnju prema centralnom krugu manastira, u prostoru koji obuhvata hram, portu, konake i trpezariju. Ovaj prostor je jezgro manastira, prostor koji treba da čuvamo kao zenicu oka, da bi očuvali naš duhovni vid“.
Greške iz neznanja
Vladika dodaje da se upravo u ovom prostoru “najčešće i na najeksplicitniji način manifestuje sva problematika pogrešnog pristupa i tumačenja naših svetinja“.
Dodao je i to da je prilikom poseta manastirima, u kojima često boravi, neretko bio očevidac duhovne neosetljivosti prema ovom osveštanom prostoru, i grešaka koje ljudi čine iz neznanja.
“Kao prvi opšti primer navešćemo pušenje ispred hrama, konaka i monaške trpezarije. Vrlo je ružno videti opuške u manastirskoj porti. Zamislimo kako bi to izgledalo u porti manastira Žiče, Studenice, Hilandara ili Pećke Patrijaršije!? Smatramo da je problem u tome što se gubi osećaj da su naše svetinje na Petom kontinentu duhovno povezane s ovim bastionima naše vere i duhovnosti, da uviru i izviru iz njih. Doživljavajući svetinju kao ’srpsko zemljište’, zaboravili smo da zemljište manastira nije bilo koje srpsko zemljište, već njegov najsvetiji deo. Pored pušenja u krugu opštežića, formirale su se i druge loše navike sa kojima monaštvo prosto nije imalo snage da se izbori. Sve ovo je vremenom učinilo da mnogi bogotražitelji traže duhovnu utehu za sebe na drugom mestu“, piše episkop, dodajući da je “bilo prilika da se monasi osećaju kao podstanari ili strano telo u manastiru koji je njihov jedini dom“.
“Zbog ovakvog stanja, veoma mali broj onih koji su odrasli u Australiji, a osetili priziv monaški, bi se zadržavali u našim manastirima, već su kao pravilo ili prolazili kroz njih prema otadžbini ili prema nekim od sestrinskih manastira, ruskih ili grčkih. Bogu smo blagodarni što se ovo konačno menja, ali ne kao spontani fenomen, već kao blagodatni plod započetog uvođenja poretka u naše svetinje, jer po duhovnoj (a i materijalno-fizičkoj) zakonitosti, čim počne da se obrađuje njiva, ona počinje da rađa plodove“.
Tvrđave vere i utehe
Zaključujući poslanicu, episkop Siluan je izrazio želju da “naši manastiri opstanu kao tvrđave vere i duhovne utehe našem narodu i svima koji Boga traže u svome životu na ovim prostorima“.
“Zbog toga smo rešili da vam se upravo u ovoj jubilarnoj godini, obratimo ovom poslanicom, koja je ujedno i naš očinski apel poverenom nam stadu, da se svi zajedno potrudimo da naše svetinje zažive punim duhovnim sjajem. Manastiri bez monaštva, koje danonoćno molitveno bdi nad dušom svojom i dušom naroda, najblaže rečeno su spomenici kulture i muzeji. Spomenici našeg neuspelog pokušaja osnivanja duhovnih oaza na ovom kontinentu ka kojima će hitati narod i dobijati utehu. Zbog toga ponavljamo da je preko potrebno da naši manastiri gaje i rađaju sveto monaštvo koje je snaga Crkve. Da bismo to ostvarili, treba da stvorimo uslove za negovanje monaštva, za život monaški i dolazak novih kandidata opredeljenih za ovaj najsvetiji i nimalo lak i veoma odgovoran poziv. Ako to postignemo, onda imamo veliki duhovni kapital za našu Svetosavsku Crkvu na ovim prostorima, za našu decu, kao i za narode koji nas okružuju. Naša ljubav prema svetinji treba pre svega da bude usmerena na duhovno dobro svetinje i njenih žitelja“, poručio je episkop Siluan.
“Zbog toga, sačinili smo pravilnik prema kome ćemo svi zajedno da se potrudimo da naše svetinje revitalizujemo, duhovno osnažimo i preporodimo. Svi su dobrodošli u svoje svetinje da se pomole, duhovno oporave i odmore, kao i da pomognu u njihovom uređenju i unapređenju, poštujući blagoslov nastojatelja“.
Episkop Siluan je pozvao vernike širom Mitropolije da “zajedno učinimo duhovni napor od kojeg ćemo svi sutra imati velike duhovne koristi“ i da “obradujemo naše svete pretke koji nas posmatraju, a pre svega da ugodimo živome Bogu“.
Život posvećen Bogu i rodu
Ističući da je Mitropolija australijsko-novozelandska blagoslovena sa dva svetosavska manastira, muškim u Ilajnu, u Viktoriji, i ženskim u Holu, kod Kanbere, episkop Siluan je podsetio i da u Australiji imamo metoh u Inglvudu i manastir u Talongu.
Vladika je takođe pozvao sve one koji “osećaju priziv monaški i koji bi želeli da posvete svoj život Bogu, a time i svome rodu, da hrabro i odlučno krenu u manastir“.
“Imaćete u prvoj instanci od nas kao episkopa svu potrebnu duhovnu podršku, staranje i sve što je potrebno za zdravo duhovno uzrastanje“, istakao je episkop Siluan.
Чланак Vladikin apel za očuvanje svetinja се појављује прво на Vesti online.
