*
OPKLADA SA VREMENOM
1
Srpska poezija u dvadesetom veku pokazala je, kao što je znano, veliku živorodnost talenata što su se uzvisili do neslućenih razmera. Samorodne ličnosti su se brzo izdvajale iz hladnog zagrljaja generacije ili škole i postajale nosači pesničkog svoda. Kad god je pesnička akcija ostajala u okviru grupe i zbira zajedničkih elemenata, poduhvat je brzo padao u zaborav ili postajao specijalistička fusnota književnog ambijenta. Sve je ostajalo u ravni mode ili kakvog eksperimenta što osokoljuje brucoše književnosti. To pravilo precizno se može ustanoviti u primerima srpske književnosti između dva svetska rata. Posle svih oluja i polemika, manifesta i pesničkih grupa, ostale su samo ličnosti i dela koja nisu trpela svog pisca u životu. Eklatantan primer individualnog razvoja, izvan generacijskih i poetičkih okova, bio je Miloš Crnjanski. Naši nadrealisti, nadirući u jatu, nisu na kraju mogli ama baš ništa jednoj neponovljivoj sudbini kakva je bila oličena u liriku Crnjanskom. On je ostao svoj, u meri i zvezdi svog kreativnog zamaha.
Tako i danas, ponavljaju se oblici razvoja književne pozornice: pravila ostaju ista, menjaju se samo lica i datumi. Grupe pisaca se formiraju oko jednog časopisa, izdavača ili kakve ličnosti ili ideje. Zagovornici ove ili one pesničke škole, usmerenja ili mode, ostaju vezani istim poetičkim ogledalom. Vremenom njihov značaj u grupi se tanji i postaje besmislen sve dok se istinski talenat ne izdvoji i ne počne ličnu književnu avanturu. Spram ovakvog vida razvoja, postoje i pisci koji od starta sami kreću u literarnu pustolovinu. Oni često imaju snagu i dosege nekolikih ličnosti odjednom. Njihova interesovanja su eklektički široka i samosvojna. Oni su sami sebi grupa, spektar razlike u individualnoj akciji.
2
Pesnik, esejista, kritičar, prevodilac, polemičar i antologičar Vladimir Jagličić predstavlja vrednu i temeljnu, posvećenu i žučnu figuru čija pojava na srpskoj književnoj sceni sve više dobija obrise izrazite individualnosti koja nema nikakvih predrasuda spram oficijelnog literarnog establišmenta. Za razliku od kameleonskih uvijača, on hrabro iznosi na videlo svoje književne ideje, uvide i rezultate. Kao da je već živeo književni život, on poznaje i afirmiše njegove sudbinske zakonitosti. Jagličićevo kretanje po ivici žileta neponovljiv je i rizičan ulog od kojeg se vrtoglavo množe osvojena polja i kote.
Antologija novijeg srpskog pesništva Vladimira Jagličića Kada budemo trava (Slovo, Vrbas, 1998) obuhvata pesnike rođene od 1945. godine naovamo. Knjiga sadrži i dodatak u zborničkom obliku u kojem se nalaze još dvadeset dva mlada pesnika rođena posle 1960. godine. Antologija počinje pesmama Rajka Petrova Noga uz kojeg prestona mesta zauzimaju Milan Nenadić, Milosav Tešić, Zoran Kostić i Đorđo Sladoje. Na njih je, po Jagličićevom mišljenju, Nogo direktno uticao barem onoliko koliko je na njega uticao Dučić. Naime, Nogo je Tešiću pozajmio melodiju, Nenadiću duh pobede, Sladoju hercegovački kamen. Nužno je, valjda, bilo kazati da su se oni oslobodili toga uticaja i dokopali sopstvenog autorskog pečata eda bi dobili i zadržali najviša mesta u antologiji. Po Jagličiću, jedino je Zoran Kostić drugačiji, jer po mišljenju oficijelne kritike ne pripada eliti, ali će se u budućnosti seliti sa periferije u centar.
Priređivač antologije svoj predgovor započinje konstatacijom (stavom) da je srpsku poeziju dvadesetog veka obeležio vezan stih, sa pauzom od tri decenije (peta, šesta i sedma sa Popom i Pavlovićem) koje nisu uspele da ga zagase, već se on čak i obnovio sa Raičkovićem, Lalićem, Simovićem, Rakitićem, B. Petrovićem i, dodajmo, Miljkovićem, Timotijevićem, Danojlićem i B. Radovićem. Zapravo, Vladimir Jagličić otvara već ranije gdegde započetu polemiku sa Miodragom Pavlovićem i njegovom Antologijom srpskog pesništva. On priznaje Pavloviću izuzetan istraživački rad, kojim je pokrio srpski srednji vek, ali mu zamera na užasnim omaškama. Na primer, preskočena je u celini srpska dubrovačka poezija! Zatim, slabo su predstavljeni Gavril Stefanović Venclović, Lukijan Mušicki, rđavo su prošli Đura Jakšić, Branko Radičević, Milan Rakić, Laza Kostić, Koder, Sarajlija, Dušan Vasiljev, nema Jovana Ilića, Milorada Mitrovića, nema Lukovića, Svetislava Stefanovića, Vojislava Ilića Mlađeg, Dragoljuba Filipovića, Danice Marković, Korolije… i tako dalje. Jedna od najvećih Jagličićevih zamerki Pavloviću glasi: A onda, odjednom, Vasko Popa, sa dvadesetak pesama! Na osnovu čega? Odgovor na ovo i druga pitanja zahtevaće od Jagličića da pristupi sastavljanju antologije celokupnog srpskog pesništva čiji bi pogovor i sadržaj uključivali i dosadašnje njegove hrabre opaske i zapažanja.
Naime, Jagličić predočava da je vreme pokazalo da Pavlović nije imao na umu nacionalnu važnost svog projekta, bez obzira što je njegovu antologiju Oskar Davičo napadao kao popovsku i velikosrpsku. Po Jagličiću, Pavlović je kao bivši arbitar elegancije u tadašnjim rigidnim antisrpskim političkim prilikama na svoju štetu i na žalost, pristao na podmetačinu. Na taj način, Pavlović je umesto žilavog srpskog borca postao evropski gospodin poražen bez borbe. Polemički ton Jagličićevog prigovora sardžan je u napupeloj potrebi za svođenjem literarnih rezultata na kraju ovog veka (milenijuma) i novim oblicima antologičarske svesti koju vreme, poput peska uz obalu, pri udaru novih vetrova i valova, prirodno pomera i raznosi. Vladimir Jagličić insistira na vezanom stihu. Daje primat začaranom krugu rima i duhu muzike, gde je muzika shvaćena kao nerazlučivi deo stiha duboko ugrađen u značenja.
Drugi aspekt ove drčne antologije jeste iznenadno oživljavanje nekolicine dosad nedovoljno kritički primećenih i vrednovanih pesnika: Momčilo Popadić (koji predstavlja grom iz vedra neba i, kako Jagličić smatra, otkriće antologije), Manojle Gavrilović, Radovan Karadžić, Miodrag Tripković, Slobodan Stojanović, Zvonimir Kostić Palanski, Milan Lalić, Nebojša Devetak, Blagoje Baković, Đorđe Nešić, Svetislav Vlahović, Branko Brđanin Bajović i Mirjana Bulatović (za koju kaže da posle smrti Desanke Maksimović, među ženama prednjači). Zatim, na svetlo su izvučena nedovoljno poznata imena i sudbine: Miroslav Todorović, Tatjana Osrečki, Ljubiša Mišić, Vukašin Kostić, Miroslav Lukić, Branko B. Kovačević, Lazar Radulović, Radislav Ćivša, Vladislav Živković, Živojin Nedeljković i Zoran Milisavljević.
Izrazito drugačiji pogled na savremenu pesničku pozornicu Vladimir Jagličić pokazuje svođenjem na minimalno prisustvo u antologiji jednog kruga pesnika čiji je dosadašnji rejting bio visok: Raša Livada, Novica Tadić, Slobodan Zubanović, Stevan Tontić, Dušan Vukajlović, Jovan Zivlak, Duško Novaković, Vojislav Despotov, Ivan Negrišorac i Nebojša Vasović. Nije teško prepoznati da su ovi pesnici vlasnici sasvim drugačijih poetika spram opcije koju nemilosno zagovara Jagličić. Drastičan gest sastavljač antologije čini izostavljanjem tuceta pesnika kao što su Đuro Damjanović, Blagoje Savić, Budimir Dubak, Miroslav Cera Mihailović, Slobodan Kostić, Radivoj Šajtinac, Predrag Bjelošević, Zlata Kocić, Nina Živančević, Jovo Marić, Rajko Lukač, Simon Grabovac, Mišo Avdalović, Vladimir Kopicl, Boro Kapetanović, Dragan Todorović, Anđelko Anušić, Sunčica Denić, Milenko Stojičić, Aleksandar Lukić… Oni su mogli, mirne duše, dobiti svoje mesto sa bar po jednom pesmom. Tim pre što je priređivač takve (neobrazložene) kompromise sa po jednom pesmom već napravio: Mirko Magarašević, Radmila Lazić, Radosav Stojadinović, Nikola Vujčić, Zdravko Krstanović, Gordana Ćirjanić, Milovan Marčetić, Jovan Nikolić, Selimir Radulović i Miodrag Raičević, te već pomenuti R. Livada, D. Novaković, I. Negrišorac i N. Vasović. Ostaje nejasno kako se dogodilo da, na primer, iz kruga odbačenih u antologiju nisu ušle pesme Đ. Damjanovića, M. C. Mihailovića i B. Kapetanovića koje, gotovo po svemu, odgovaraju poetičkoj šifri koju zagovara sastavljač. Istina, neke pesnike, koji su izraziti vezani stihoslovci, Jagličić simbolično zastupa samo sa po jednom pesmom: Pero Zubac, Dušan Govedarica, Dejan Gutalj i Nedeljko Žugić.
Ponajbolje su, možda, prošli pesnici u zlatnoj sredini koju su, u mogućem rasponu od jedne do dvanaest pesama, zastupljeni sa tri-četiri do sedam-osam: Miroslav Maksimović, Marko Vešović, Dragomir Brajković, Zvonimir Kostić, Dragan Lakićević, Ljubica Miletić, Milan Đorđević i autor ovih nepretencioznih redaka. Ti srećnici Jagličićeve antologije imaju privilegiju da ne pripadaju ni jednoj poetičkoj krajnosti na aktuelnoj pesničkoj sceni polarizovanoj na tradicionalne i nove, moderniste i postmoderniste. Oni, zapravo, podjednako pišu i slobodan i vezan stih, na obema nogama, dakle, cupkaju na savremenoj pesničkoj lađi koja i dalje plovi u neizvesno.
Dodatak antologiji, Appendix, sadrži pesme mladih poeta za koje Jagličić kaže da im je još potrebno vreme. Vodeća mesta pripadaju Jovici Jankoviću, Draganu Jovanoviću Danilovu i Miroslavu Aleksiću, zatim slede Saša Radojčić i Zoran Ž. Petrović, a onda, sa po jednom pesmom, Vojislav Karanović, Nenad Jovanović, Milan Orlić, Dragan Hamović, Nenad Milošević, Ana Ristović, Mileta Aćimović Ivkov, Dragica Stojanović, Damir Malešev, Sekule Šarić i drugi. U ovako izmešanom špilu pesničkih imena Jagličić se izlaže najvećem riziku. Jer, tu bi i te kako bilo mesta za Gorana Stankovića, Zorana Đerića, Lasla Blaškovića, Ljupka Račića, Nenada Šaponju, Đorđa Kuburića, Zorana Ćirića, Gojka Božovića, Jelenu Aleksić, Veroljuba Vukašinovića, Draganu Bukvić i druge.
Bez obzira na poetičku isključivost, antologija Vladimira Jagličića predstavlja prvorazredan književni događaj koji otvara brojna poetička pitanja, relativizuje dosadašnje kriterijume i prioritete i demistifikuje artificijelno poimanje fenomena srpske poezije uopšte. Jagličić zna da književnost nije ničije stepenište za laka ćaskanja i dogovore, i da na literarnoj sceni nema gotovih i jasnih pobeda. On je, jednostavno, spreman na opkladu sa vremenom. Čak i kad se pričini da gubi, on već u novom rasporedu poteza nagoveštava preporod i uskrsnuće. Iako katkad poškropljen vodicom lokalnih slabosti, on razabire vrednosti i useca nove rukavce čija hrpa znakova pored magistralnog puta poezije ukazuje na krajputašku sudbinu ne baš uvek efemernih pojava. Jagličićeva antologija, preuzimajući jurodivu ulogu ugaonog preusmerivača književnih tokova, izazvaće oprečna i vatrena mišljenja i reakcije. Kao i njegova relevantna poezija, uostalom.
3
Peta po redu Jagličićeva knjiga pesama, Usamljeni putnik, predstavlja krunu njegove poetike. Obuhvata sedamdeset tri rimovane pesme. Ali ne bilo kako i ne pošto-poto. U tome i jeste velika vrednost ovog autora. Ova knjiga je prvorazredni zbornik versifikacijskih veština na srpskom jeziku, obilje mogućnosti koje vezan stih i rima mogu da iznedre.
Jedna konstanta provlači se kroz celu knjigu. Sve pesme sastavljene su od šesnaest stihova, odnosno, od četiri katrena slepljena u vizuelnu celinu. Data je jedna forma koju će pesnik diljem rukopisa stalno dinamizovati i ispitivati njene mogućnosti. Naime, u okviru ovih tetra-katrenskih pesama, Jagličić stalno menja dužinu stiha, odnosno, ispituje semantičke raspone metričkih celina. Tako je ova knjiga naseljena gotovo svim delikatnim oblicima stiha. U dahu čitamo cepidlački tačno organizovane pesme, ponajpre, u jedanaestercu i devetercu, zatim, u četrnaestercu, dvanaestercu, osmercu (simetričnom i asimetričnom), sedmercu i šestercu, a tu je i simetrični deseterac. Nisu izostali ni stihovi ispisani u heksametru. Zatičemo i manji broj pesama mešovitih stihova. Rima je uvek ukrštena, gdegde obgrljena i parna. Naprosto, svetkovina poezije. Disciplina koja peva!
Sve ovo potanko smo naveli da bismo, u stvari, posredno kazali koju reč o delu nemoćne, i kratkih rukava, srpske kritike koja danas ne ume da zapazi ovakve vrednosti čiji inicijalni delić stvaralačkog bdenja vredi više od svega što su poneki kritičari ispisali o plevi savremene poezije. Vladimir Jagličić, jednostavno, superiorno jezdi u pravcu koji zamagljuje oči njegovim oponentima.
Kakav je pesnički svet ovog autora? Tu se već na samom startu javlja krucijalna prepreka koju pomodna kritika, ma koliki joj zalet bio, ne može da preskoči. Kritičari ateisti odmah će ustuknuti i Jagličićevu knjigu baciti u šipražje. Jer, ovaj pesnik priziva i slavi Boga, i njegovo ime ispisuje velikim slovom.
Iz dubokog pesnikovog odnosa prema Bogu, proističu mnoge Jagličićeve pesme kojima se brani, opeva i slavi Božje delo. Sklad prirode i života, lepota postojanja, i uvek nova otkrića u starim stvarima i pojavama, plene do klanjanja: Sinoć je moglo dugo da se hoda/ opalim lišćem, a da ne dosadi. Ovaj distih ima manifestno obeležje. On je moto cele Jagličićeve poetike i njegovog odnosa prema tradiciji i klasičnim vrednostima.
I taman kad nam se učini da je ovaj pesnik napravio prejak otklon prema vremenu i temama koje nas okružuju, kao suv žar džarne nas stih za stihom: Sa rok koncerta upadosmo/ u neku gužvu s pajkanima. Pokazali smo im dobro/ i šta je onda u dlanima. Jedan manji krug pesama ima i ovaj aspekt, dokolicu urbane zbilje. To se ogleda, ponajpre, u jeziku koji je u rimama upotrebljen, u stvari, na postmodernistički način (kada bi to zbrzani kvazisti videli, štošta bi im sladnulo): bezder — zvezde, rokenrola — dolap, prorok — haustorom itd… Vladimir Jagličić ništa ne prepušta slučaju. U svakoj pesmi, u svakom stihu sve se slučilo kako je baš moralo da bude. Ovaj pesnik je, odista, usamljeni putnik kroz hirovite i zamagljene predele savremene srpske lirike, kojeg krase jezička retkost, raspon pojmovne klavijature, misaona delikatnost i asocijativna obuhvatnost (Č. Mirković). Jagličić je pesnik čija snaga dočarava neponovljiv put jedne književne sudbine.
Nenad Grujičić: „Ples u negvama“ (eseji i kritike) | Prosveta, Beograd, 1998.
