Vlastimir Stanisavljević, arhitekta po struci, a po svom opredeljenju učitelj naše dečice u Francuskoj i dugogodišnji kordinator Dopunske nastave na srpskom jeziku, i po isteku mandata ostao je žitelj Pariza. Tu i dalje traži i održava kontakte sa roditeljima i njihovim mališanima, veoma je aktivan u asocijaciji Internacionalni školski centar „Jelena Anžujska“, a pri tome nikad ne zaboravlja lepu reč, odnosno, pisanje i štampanje svojih poetskih i proznih radova.
Nedavno je gospodin Stanisavljević posetio svoju „braću po stihu“ u Fisingenu (Holandija), te iskoristio priliku da osmotri i tamošnju situaciju.
– Tada, kao i uvek, na našem skupu sam pored pesničkih tema, pokrenuo i društveno-prosvetna pitanja, stavljajući akcenat na razotkrivanje načina „kako svoju decu spasiti od utapanja u strano društvo“.
Izbeći asimilaciju
Putujući po Evropi, i uvek se srećući sa zemljacima iz rasejanja, gospodin Stanisavljević je došao i do brojnih zaključaka: – Uverio sam se da je naša slika potpuno istovetna, na primer, u Francuskoj i Holandiji, posebno kad je reč o deci i strahu roditelja da ga jezično ne izgubi. Mi moramo da prihvatimo ono što je korisno do granice dobre integracije, a sve preko toga, što predstavlja asimilaciju u strana društva, moramo izbeći.
Taj svoj putokaz Parižanin Stanisavljević ovako objašnjava:
– Prvi učitelj je majka, a prvi sveštenik je otac, pa ako dete spasimo od uticaja stranog jezika u vremenu od treće godine do polaska u školu i sa izvesnim znanjem srpskog jezika predamo ga učitelju, onda je jezik sačuvan i dete za jezik nije izgubljeno. U svakom drugom slučaju postoji rizik da zemlja-domaćin našoj deci nametne njihovo jezičko biće.
Naš sagovorinik iznosi i predlog za „spas srpskog jezika i deteta u njemu“:
– Po meni, najbolji način za to je otvaranje naših zabavišta. Nažalost, mi u dijaspori nemamo nijedno zabavište, niti neko tome daje značaj. A istina je: naša deca znaju bolje srpski kao trogodišnjaci, nego u osmoj godini kada pođu u školu!
