**
NEPOZNATI VLADISLAV PETKOVIĆ-DIS
LEPOTA TUŽNOG PESNIKA
„Poznanik koji je trebalo da šalje Disov novac njegovoj porodici zatajio ga je i pesnik kreće na svoj poslednji put za Solun preko Krfa, „u crnom odelu“ i „sa običnim putničkim koferom“ u kome je bila neštampana zbirka pesama. Zbirka koja nikada neće biti štampana. Marselj, Tulon, Rim, Napulj. I da to nije zabeležio njegov saputnik, simpatični iguman Manasije Sofronije Mihajlović, slutili bismo da je tu, pod Vezuvom morao misliti na izumrle varoši Pompeje i Herkulanuma. Ti mrtvi gradovi pod lavom i pepelom bili su tako bliski njegovom pesničkom svetu. Stalno pun slutnji Dis se sa očajanjem ukrcao na brod „Italija“, da zaplovi Jonskim Morem. Iguman ga je tešio… Kratka vožnja prekratila je još nemačka podmornica, nemački sumaren kako su tada rado govorili. Torpedirani brod progutao je i Disa. Mučen nesanicom nije spavao te poslednje noći. Tako se i zatekao na palubi. Kada se nesreća dogodila bio je, kažu, miran, čak i „ravnodušan“. Spustio se sa ostalima u čamac za spasavanje. Bio je to jedini čamac koji se neće spasti. Nedovoljno udaljen od broda bio je uvučen u vrtlog njegovog potapanja. Ostao je, posle, njegov leš na talasima. U džepu su mu nađene samo naočare i drahma i po. „Običan putnički kofer“ otišao je pod talase i s njim i ona tajanstvena sveščica stihova. Leš su ostavili moru, da ga sahrani.“
Ovako opisuje Borislav Mihajlović-Mihiz, utapanje poznatog srpskog pesnika Vladislava Petkovića-Disa 1917. godine, a na osnovu sećanja oca Sofronija. Ima neke čudne, dosledne simbolike u Disovoj smrti. Umro je u svojoj trideset i sedmoj godini, baš kao i Bajron i Njegoš. A, ujedno, najavio je svoj tragičan kraj mnogo pre. Naime, Dis je 1911. godine izdao zbirku pesama pod nazivom „Utopljene duše“ u kojoj žali što svoj „život prosti nije spustio u borbu talasa“.
Talasi Jonskog mora sahranili su srpskog pesnika, ali i njegovu sveščicu sa novonapisanim stihovima koji nikada neće biti pročitani i štampani. Sličnu sudbinu mogla je da doživi i još jedna Disova pesma, čije postojanje sada, prvi put, otkrivam u ovom broju Novina Beogradskog čitališta.
Reč je o jednom, znalački koričenom u zeleno sa dva divna cveta, Spomenaru iz početka dvadesetog veka. Na njegovoj prednjoj korici, osim već pomenuta dva cveta, nalazi se u zlatu utisnuta ćiriličnim slovima reč — poezija.
Na izgled ništa neobično za ovu vrstu, danas nažalost zaboravljenom, maniru prošlih generacija da u svojim i tuđim sveskama — spomenarima ostavljaju pisane poruke drugaricama i drugovima. Naravno u tim sveskama upisivali su se i stariji poznanici i prijatelji, kao i članovi framilije. Bilo je sramota odbiti molbu vlasnika Spomenara da mu se nešto napiše, najčešće u stihu, za sreću i dobro zdravlje u budućim danima i godinama. Dakle, ova lepo koričena sveska, koju sam otkrio pre pet godina pripadala je Mariji-Mari Pandurović, ćerci Ljubomira Pandurovića, koji je bio rođeni brat našeg poznatog pesnika Sime Pandurovića. Lepoj Mari, u toku 1908. godine u Spomenar upisalo se više njenih drugova i drugarica: Emanuil Muanović, Radmila L. Najdanović, Darinka Nj. Brankovićeva, Jelisaveta Švabićeva, Guta, Zora Đurković, potporučnik Milan Kalinić…
Listajući pažljivo i strpljivo Marin spomenar i čitajući poruke sa lepim željama u njemu, posle više praznih strana, kada sam mislio da neću naći ništa zanimljivo čekalo me je pravo otkriće. Na 56 i 57 listu, crnim mastilom, na prvi pogled nečitkim ćirilićnim pismom nalazila se nečijom rukom ispisana pesma — „Lepota“. Dok se na kraju sedme strofe nalazio potpis autora — Dis. Nisam mogao da verujem sopstvenim očima. Da li je moguće da se u jednom devojačkom spomenaru mogla naći nepoznata pesma jednog od najpoznatijeg srpskog pesnika? Naročito što se zna da je njegova rukopisna zaostavština izuzetno retka.Ali, kada sam uporedio Disove rukopise koji je nalaze u Rukopisnom odeljenju Matice Srpske u Novom Sadu više nije bilo sumnje. Imao sam pred sobom nepoznatu, do sada neobjavljenu, pesmu Vladislava Petkovića – Disa, tragično nastradalog srpskog pesnika pre više od devedeset godina.
Odakle ova do sada nepoznata široj javnosti Disova pesma u spomenaru Mare Pandurović?
Naime, poznato je da su Sima Pandurović i Dis bili veoma prisni prijatelji i drugovi čitavu jednu deceniju, iako su jedan drugome govorili „vi“. Njihovim drugovima je to izgledalo kao neka poza. Ustvari, to nije bio znak odstojanja, nego delikatnosti. Njihov prvi susret, po sećanju Sime Pandurovića, bio je slučajan, jednog lepog letnjeg dana, 1903, na beogradskom Kalemegdanu. Vladislav Petković se tada, odprilike, i javio u našoj književnosti. U svesci od 1. jula 1903. godine, Srpskog književnog glasnika, štampana je njegova pesma „Idila“ i to pod pseudonimom Dis, koji mu je i ostao i do dan danas i pod kojim je, uglavnom, i poznat u našoj literaturi.
Evo šta je Sima Pandurović napisao o svom prijatelju ipesnikuutekstu štampanom udnevnom listu „Politika“ 1937. godine pod naslovom „Dvadeset godina od smrti pesnika „Utopljenih duša“.
„Vladislav Petković-Dis bio je jedna od karakterističnih, zanimljivih figura u Beogradu, pre trideset godina. Bolešljivo mršav, crne kose i crnih rastresenih brkova, bleda lica, sa staklastim, ukočenim, pomalo avetinjskim pogledom iza jakih naočara, to je bio mlad čovek koji se na samom početku ovoga veka našao u Beogradu. Bilo je tada u nas ljudi koji su imali smelosti da žive svojim životom, bez obzira na druge, ali i bez štete za druge, da sirotuju, ali da imaju vrlo razvijeno osećanje ličnog dostojanstva, da idu za svojim unutrašnjim glasovima i da uvek budu verni svome pozivu. Dis je jedan od tih ljudi. U redovima državnih službenika uvek među poslednjima, kao učitelj u Prliti, jednome zabačenom selu blizu bugarske granice, dnevničar u carini, Klasnoj lutriji, Ministarstvu prosvete, on je, ubrzo pošto se pojavio sa svojim prvim stihovima, zauzeo lepo mesto u srpskoj književnosti. To mu, naravno, nije moglo popraviti materijalnu situaciju. Uostalom, on se za to nije ni brinuo mnogo; a da svoje pero stavi nekome u službu, to mu nikad nije ni padalo na um, kao ni ogromnoj većini tadašnjih pisaca i literata. I dok sudrugi išli za svojim poslovima i karierom, on je ostajao „boem“, noseći u sebi vazda jednu pesmu, i bio je zadovoljan i pri najskromnijim okolnostima. Na odelo nije mnogo pazio; jeo je malo, pio nešto više; a jedini luksuz su mu bile fine cigarete i nekoliko crnih kafa dnevno. Nerado se kretao iz Beograda, čija mu je atmosfera bila ipak najprijatnija. Jednom je, u šali, pričao da je napravio izlet do Rakovice, ali se kajao. Čudio se zašto se ljudi obuševljavaju prirodom, kad priroda nije lepa; u njoj je on video samo poneko krivo drvo, kakvu baricu, prljav potok, nešto marve i hladnoću. On je, doista, biouvek zauzet unutrašnjim spiritualnim životom, nalazio da je u njemu jedina interesantnost i bolno osećao sukobe sa stvarnošću, sredinom i spoljnim svetom… Iz tog razloga voleo je društvo uskog kruga intelektualaca, kojima duhovna, etička i estetička pitanja nisu bila ravnodušna. Nije, međutim mario za velike skupove, bučne razgovore i debate, za politiku i gomilu…“
„Ustvari“ — piše Sima Pandurović sećajući se svog prijatelja Disa — „pesnik „Utopljenih duša“ nije bio mizantrop. Kao nevrastenik on je, doduše, izbegavao veliko društvo, pretpostavljajući da sam, gologlav, šeta Kalemegdanom i beogradskim ulicama i da bude samo sa svojim utiscima, mislima i osećanjima… I ne samo da nije bio mizantrop, nego je ovaj pesnik bizarnih i podsvesnih duševnih stanja ima jedno nežno razvijeno osećanje prema zemlji, narodu imalome, nepoznatom čoveku koji podnosi najveće terete u velikim istorijskim događajima. U svojoj drugoj, manjoj zbirci „Mi čekamo cara“ (1914), on je, iskreno se oduševljavajući uspesima našeg oružja na bojnom polju, dao pred nekoliko toplih nacionalističkih akcenata i jedan broj pesama koje su jasno odavale da njegov patriotizam nije ugušio osećanje socijalne pravde. Može se reći da je on taj problem koji je danas tako bolan i osnovan, i koban, prvi među našim pesnicima predosećao i postavio… Vladislav Petković je u toj obnovi srpske lirike imao vidno i zaslužno mesto. Jedan broj izvanredno neposrednih, finih i nijansiranih strofa izašao je ispod pera ovoga boema, sanjalice, lutalice, koja je imala toliko prisnoga, intimnoga kontakta sa „dušom stvari i fluidom simpatije…“
Za Borislava Mihajlovića, Dis je bio nepopravljivi organski pesimista. Dok su dva jada u njegovoj poeziji bili stalno prisutni: jad od života i jad od rođenja. Zatim, tvrdi Mihiz da je Dis bio nagonski i sudbinski pesimista „sa očima izvan svakog zla“. Dok je život za njega bio nepodnošljiva, teška muka, zato što je besmislen, a besmislen je stoga što je u sebi nosi neodoljivu klicu propasti i smrti.
Kada sam pronašao ovu do sada neobjavljenu Disovu pesmu, a znajući za njegov sveopšti pesnički pesimizam, njen naslov me je ispunio nadom da je ona možda retka pesnikova želja da peva o sreći i vedrini. Naravno, prevario sam se! I u ovoj veoma retkoj, za Disa, rukopisnoj zastavštini pesnik peva o duhu umrlih, grobu, mrtvim rečima i pesmi slavuja, mrtvim očima…
Možda je te davne, 1908, Dis želeo da mladom devojčurku ostavi znamen svoje retke vedrine. Ali, očigledno je da je on voleo, i jedino mogao da voli i oseti lepotu na svoj tužan način.
LEPOTA
I
Da l’ se ova bajka u istini zbila
Tamo, gde već nema ni ruina stari’,
Gde noć zaborava sve je dosad skrila
Osim nje, što ide sa nestalih stvari
Uz oblik vetrova i govor dubrava,
Kao duh umrlih preko naših glava?
Il’ je ova bajka ne iz ovog doba,
Ne iz zemlje naše, već sa zvezde neke,
Koja danas nema ni traga ni groba,
Dok Danica čuva spomene daleke,
Kao mašta ljudska, što jedina javlja
Ono što je bilo, što se ne obnavlja?
Ne znam o tom, ne znam. Al’ kad pada veče
Na crveno sunce i dan k’o dim beo,
Kad iz svakog kutka noć crna poteče
I pritisne pogled, nebo, vidik ceo
Znam, da čujem tada, da mi neka struja
Nosi mrtve reči i pesme slavuja.
Nosi mrtve reči. Ja osećam tada,
Da mrak mene gleda ispunjen očima
Onih koji neće zaspati nikada,
A od kojih duša često se otima;
Da mrak mene gleda sa izrazom sviju
Umrlih oblaka i mrtvih očiju.
Čini mi se da se otvaraju vrata
Na grobnici sveta, zaspalih zemalja,
Da ustaju dani iz pomrlih sata
I da mrtvo vreme mirno se pomalja:
Vidim jednu zvezdu u obmani više,
Slušam kako prošlost tišinom miriše.
Vidim jednu zvezdu i kraj njenog doba,
Jednu moćnu senku što lagano kruži
Nad minulom zvezdom kao uzdah groba:
Možda na taj način za njom mrtvom tuži,
Il tu za to stoji, da nejasno, tavno,
Kaže što je bilo nekada i davno.
Kaže što je bilo. I ja slušam tako,
Smrt lagano ide, osvaja planetu,
Gasi ceo život neumitno tako
Ko pobeda večna, i u celom svetu
Njen se korak čuje: sve ispuni sobom
I zavlada zemnom i pokori grobom.
Dis
Posebnu zahvalnost dugujem Danici Filipović, bibliotekaru savetniku Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“ u Beogradu, koja je uspešno pročitala rukopis Disove pesme „Lepota“.
Srđan V. Stojančev | Novine Beogradskog čitališta | Broj 32 | April—Maj 2008.
