U oktobru je oko 1.000 tona jagoda istrulilo na farmi u Kvinslendu, jer nije bilo radnika koji bi ih ubrali. Zbog nedostatka berača, farme voća u Australiji beleže gubitke od preko 22 miliona dolara.
Naime, Covid-19 je obustavio dolazak „bekpekera“, osnovnog izvora radne snage za ovu industriju, a predviđa se da će situacija biti još teža ukoliko se do marta ne obezbedi dodatnih 26.000 radnika.
Međutim, stručnjaci kažu da ovo nije problem samo 2020, već da neposredna kriza ukazuje na dugoročne strukturne probleme u industriji, u kojoj radnici prijavljuju izuzetno niske zarade, a velike trgovački lanci se okrivljuju za niske otkupne cena voća. Trgovci se pak vajkaju da potrošači svakako ne bi platili više cene voća i povrća.
Zamena za „bekpekere“?
Gevin Skur, generalni direktor farme Pinata, koja uzgaja jagode, maline, banane, ananas i mango na farmama u Severnoj Teritoriji, Kvinslendu i Tasmaniji, kaže da angažovano lokalno stanovništvo nije zadovoljno zaradom, i da stoga ne prihvata branje voća kao stalno zanimanje.
Dešavalo se da ova farma poslednjih nedelja primi i obuči nekoliko lokalnih radnika, koji bi napuštali posao čim shvate koliko je branje voća zahtevno.
Majkl Rouz, istraživač Australijskog nacionalnog univerziteta (ANU), kaže da su pre pandemije postojale dve glavne grupe stranaca koji su brali voće u Australiji. Prva su berači u vladinom programu sezonskih radnika, koji su obično dolazili iz pacifičkih zemalja, a smeštaj su obezbeđivali farmeri i garantovano im je bilo zaposlenje do devet meseci.
Mnogo veću grupu berača su činili radnici sa mešovitom vizom (radni odmor), najčešće „bekpekeri“, koji su morali da provedu na regionalnim farmama 88 dana, da bi produžili vizu i za drugu godinu.
Neophodne veće nadnice
Postavljeno je i pitanje, da li bi više nadnice privukle lokalne radnike. Međutim, sindikati, proizvođači, analitičari u industriji i vlada ne mogu da se usaglase oko ovog pitanja.
Australijski sindikat radnika (AWU) izneo je predlog za minimalnu zaradu od 25 dolara na sat za „kežual“ berače, i to nakon izveštaja da su radnici na nekim farmama borovnica zarađivali tri dolara po satu u zavisnosti od količine koju su ubrali.
Zato ne čudi što je Danijel Volton, sekretar AWU, opisao voćarsku industriju kao „centralno mesto za eksploataciju radne snage u Australiji“.
Ministar poljoprivrede Dejvid Litlpraud rekao je da nije protiv onoga što AWU iznosi, ali ih je kritikovao sto pokušavaju da predstave da sve farme slabo plaćaju berače, što kako on tvrdi – nije istina.
Niže cene voća koštaju
Odavno se postavlja pitanje odnosa velikih trgovačkih lanaca i proizvođača voća. Prodajni giganti poput Vulvortsa, Kolsa i Aldija insistiraju na tome da imaju odlične odnose sa svojim dobavljačima. Međutim, Komisija za konkurenciju i potrošače se upravo bavila pitanjem pritiska velikih lanaca na nabavne cene voća.
Izveštaj je, nakon tromesečne istrage o kvarljivim poljoprivrednim proizvodima, pokazao da dobavljači koji traže više cene za svoje proizvode rizikuju „komercijalnu odmazdu“ velikih trgovaca.
Niska otkupna cena voća utiče i na visinu nadnica berača. Sem toga, viša otkupna cena bi verovatno značila i poskupljenje voća i povrća u trgovinama, a postavlja se pitanje da li bi potrošači to hteli da plate. Australijskoj poljoprivredi očigledno je potrebna krupna reforma u ovom segmentu industrije.
Samo 5.000 Ozija među biračima
Podaci Australijskog zavoda za statistiku o pre-pandemijskoj radnoj snazi u industriji pokazuju da je od 65.000 berača koji su radili širom zemlje u 2019. godini, 52.000 bilo upravo na vizi za radni odmor, svega 8.000 je bilo u programu sezonskih radnika, a samo 5.000 australijskih državljana i stalnih stanovnika. U prvih šest nedelja vladinog programa koji nudi do 6.000 dolara za smeštaj i prevoz za preseljenje radi branja, javilo se samo njih 253.
Majkl Rodžers, izvršni direktor Australijske alijanse svežih proizvoda, priznao je da postoji nedostatak mlađih, privremenih radnika i smatra da vladini podsticaji moraju da budu mnogo precizniji, kako bi ciljali mlađe, spremnije i „avanturistički raspoložene“ Ozije, koji su u mogućnosti da se privremeno presele u druge krajeve zemlje, pre svega regionalne.
Viza za berbu
Savez za proizvodnju je sačinjen od članica koje čine polovinu godišnjeg prometa industrije voća i povrća, vredne 9,1 milijardu dolara. Ova organizacija insistira na novoj „radnoj vizi za berbu“, koja bi dovela 10.000 stranih radnika za kraće berbe i popunila prazninu u radnoj snazi u voćarstvu.
Чланак Voće nema ko da bere! се појављује прво на Vesti online.
