čista pijaća voda u svetu postaje kapitalni resurs. Dugo najavljivan rat velikih kompanija nad prirodnim izvorištima započeo je pre nekoliko godina. Najvećom količinom prirodnih izvorišta u svetu sada raspolažu četiri najveće kompanije: „Nestle“, „Koka-Kola“, „Danon“ i „Pepsi“, u čijem je vlasništvu 80 odsto voda u svetu. Ipak, jagma velikih nad vitalnim resursom neće imati posledica po domaće tržište, tvrde ovdašnji stručnjaci. Srbija ima dovoljno izvorske vode, a s obzirom na to da izvoz nije isplativ, oni koji sebi mogu da priušte flaširanu vodu, bar zasad, ne moraju da strahuju u budućnosti.
Uprkos tome što su rezerve čiste pijaće vode u Srbiji kao i svuda u svetu – ograničene, domaći stručnjaci odbacuju opasnost presušivanja tih izvora u bliskoj budućnosti. Kažu da kod nas postoji više od tri stotine dokazanih izvorišta pijaće vode, od čega je manje od 20 odsto u eksploataciji. činjenica da su ti izvori uglavnom u posedu privatnih kompanija, tačnije 27 firmi za punjenje vode, koliko ih sada ima u centralnoj Srbiji, ne dovodi u opasnost njihovu prekomernu eksploataciju, smatraju stručnjaci.
Rezerve su obnovljive
Poznato je da proces obnavljanja vodnih rezervi traje stotinama godina, ali količina njene eksploatacije, mogućnost prekomernog iscrpljivanja diktirana je, kažu, zakonskom regulativom, elaboratima o rezervama i tehnologijom prerade vode. Ali i samim tržištem.
– Rezerve nisu beskonačne, ali su obnovljive. Elaboratima se tačno utvrđuje njihova količina, a obim eksploatacije projektovan je količinom dotoka voda. Naša regija raspolaže velikim resursima kako podzemnih, tako i površinskih voda, pa smo u mogućnosti i da dupliramo sadašnju eksploataciju – kaže dr Svetislav Stanković, diplomirani inženjer hidrogeologije. On objašnjava da sadašnja proizvodnja zadovoljava potrebe našeg tržišta.
– Privatizacija izvorišta od velikih kompanija doprinosi pooštravanju regulative u ovoj oblasti. To ne može da ima loših posledica po potrošača. Neće stranac da odvozi kanistere u Japan. On prvenstveno računa na ovo tržište. Ukoliko bi se otvorila neka spoljna tržišta, mislim na žedna područja Afrike i Bliskog istoka, uz povećanu eksploataciju postojećih kapaciteta mogli bismo da izgradimo nove. Ali za transport voda je kabasta roba, i prema važećim parametrima, transport koji premašuje 500 kilometara nije isplativ za proizvođača.
U Udruženju mineralnih voda navode da bi se proizvodnja u većem obimu od registrovane neminovno odrazila na kvalitet te vode, što nikom od proizvođača ne bi bilo od koristi. Ističu da sadašnja proizvodnja u potpunosti zadovoljava potrebe našeg tržišta, a količine vode koje se izvoze su simbolične. Objašnjavaju da se ozbiljnijim izvozom smatra onaj preko 200 miliona litara godišnje, i da takvih izvoznika u Srbiji – nema. Ukupan izvoz domaće vode u prošloj godini iznosio je, naime, 26 miliona litara.
– S obzirom na to da je naša voda odličnog kvaliteta, ovakav minorni izvoz nije limitiran njenim kvalitetom, već troškovima transporta i isplativošću plasmana robe na druga tržišta. U odnosu na 650 miliona litara vode, koliko su privatne kompanije prošle godine proizvele, 26 miliona litara izvoza je simbolična količina – kaže direktor ovog udruženja Branka Šerović.
Privatizacija u jeku
Od 27 fabrika za punjenje vode u Srbiji, na prvom mestu najvećih proizvođača i izvoznika tradicionalno je aranđelovački „Knjaz“. Po obimu proizvodnje slede: „Minakva“ iz Novog Sada, „Vrnjci“ iz Vrnjačke Banje, „Heba“ iz Bujanovca, „Rosa“ iz Vlasine, „Voda Voda“ iz Banje Vrujci, „Prolom voda“ iz Kuršumlije, „Karađorđe“ iz Smederevske Palanke, „Bi voda“ iz Bujanovca, „Vujić voda“ iz Mionice…
Kupovinom fabrike za punjenje vode vlasnik dobija pravo eksploatacije izvora na toj lokaciji. Najveću smetnju privatnim proizvođačima flaširane vode, zasada, predstavlja nedovoljno razrađena zakonska regulativa u toj oblasti.
– Nedostaju podzakonski akti Zakona o koncesijama, odnosno to što država nije ustanovila visinu naknade za eksploataciju izvorišta. Tako da ne postoje ugovori između države i svakog proizvođača ponaosob na koliko godina može to da eksploatiše i po kojoj ceni.
Proizvođači, međutim, i sada plaćaju. Ima više stavki po kojima se novac daje državi. Između ostalog, plaća se naknada po Zakonu o vodama Direkciji za vodu pri Ministarstvu poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva. Proizvođač plaća, ali ne zna gde se njegove pare troše, jer se one ne troše namenski za zaštitu vodotokova. Ta sredstva se ne ulažu ni u zaštitu sredine, pa od ovog izdvajanja proizvođač nema nikakve koristi. Naprosto, država ta njegova sredstva ne ulaže da zaštiti vodu kao nacionalno bogatstvo – kaže direktor udruženja Branka Šerović.
Ne računajući Kosovo i Metohiju gde se nalazi pet od 27 fabrika za punjenje vode u Srbiji, pri čemu jedna punionica može koristiti i nekoliko izvora, većina je privatizovana. „Knjaz Miloš“ drži kompanija „Salford“, „BB Minakvu“ privatnik Branislav Bogićević, „Vodu Vrnjci“ kompanija „Ekstra pet“ vlasnika Zvonka Gobeljića, „Vlasinsku rosu“ drži „Koka-Kola“, „Vodu Vodu“ Vlade Divac, „Karađorđe vodu“ kupila je „Kolinska“ iz Slovenije..
Od manjih proizvođača flaširane vode valja spomenuti kompaniju „Rodić“ iz Novog Sada, koja proizvodi „Akva belu“, i „Deltu“ sa proizvodnim brendom „Gala“. Zasad nisu privatizovane „Heba“ i „Bi voda“, koja je pripadala „Jumku“.
