**
VOJISLAV BILBIJA
Reč PASTIRA
Đakon Goran Kovačević: Hristos Voskrese! Blagoslovite, oče Vojo.
Ove godine navršava se desetljeće kako ste rukopoloženi za sveštenika i ujedno postavljeni za nastojatelja ove parohije. Zato bih Vas zamolio da nam iznesete neka svoja sećanja, kažete nam nekoliko reči o događajima koji su prethodili Vašem rukopoloženju i postavljanju za paroha.
Otac Vojislav Bilbija: Voistinu Voskrese! Evo još malo, ja mislim negde u oktobru, pa će se navršiti deset godina da sam došao u ovu sredinu i ovaj okoliš duhovni. Šta je prethodilo svemu tome? Određeni priziv-poziv, znači priziv iznutra, poziv izvana. Ja sam se tada bavio aktivno mojom praksom kao zubni lekar. Imao sam veliku gužvu, preko četrdeset, pedeset, do šezdeset pacijenata na dan. To je bio jedan veoma zamoran, kako da vam kažem, mukotrpan rad, jer sam pokušavao da radim dobro, da radim pošteno. Tako da je sve više i više posla bilo, a sve manje i manje vremena, i već je to bilo počinjalo da me na određeni način premara. A tada su već bili počeli onaj nesrećni rat i bombardovanja i onaj strašni pogrom. Moja sva rodbina iz Krajine, pokojna mater i svi s njom, morali su da beže i napuštaju ono što su već nekoliko puta morali napuštati u svome životu. I onda se na sve to nadovezala i moja porodična tragedija. Moja supruga, posle 14 godina braka, odjednom, iz svojih razloga željela je da ga prekine i da se razvede. Tada ostavi mene, a decu povede sa sobom. Tako da je to bio, kako da vam kažem, jedan strašan udarac, sve skupa, da je došlo do jednog izuzetnog menjanja u samoj biti, unutarnjoj biti… S tim što sam u to vreme — znači to je još pred moj dolazak — radio kivot svete Anastasije. Radile su ga moje ruke, moje srce. Kroz taj rad sam se smirivao. Ja sam radio njega, on je radio mene. Radio sam ga u jednoj gorućoj ljubavi, u sozercanju, svakodnevnom, uveče do kasnih sitnih sati i pretvarajući emotivne molitvene talase u materijal. Ukucavajući taj drhtaj-treptaj… Tako da je kivot stvarno urađen i u znoju i u suzama. I eto, meni već tako pripremljenom onda se nešto zbilo. To su znači godine već posle bombardovanja Bosne, Krajine, a pred moj dolazak ovde, da je to imalo ipak izuzetnog uticaja. Napunilo me jednom novom željom. Osetio sam da pripadam više Bogu živome, i da život nije moj više. Samo zahvaljujući Njemu sam opstao. Nisam napravio neku glupost i nisam popustio, samo zahvaljujući Božjoj milosti. Tako je to sve, kažem vam, na svoj način pripremano. Osim toga bila mi je već želja da se oslobodim moga posla. Nisam želeo da budem lošiji u kvalitetu svog zubarskog posla ali sam već postajao umoran. Umoran u radu, posmatrao sam besciljnost svog posla: slagalo se sve na ogromne alimentacije, slamalo se sve na ogromne obaveze. Na odgovornosti prema ljudima prema osiguranju, prema svemu. Tako mi je to unosilo jedan duboki nemir. Bog je davao snage, ali već je bilo zrelo u meni da je dosta. I onda, već se pomalo opraštajući od posla, moju praksu, odnosno ambulantu prepustio sam drugome.
A već 1998. godine jedna grupa parohijana iz Roterdama dolazila je kod mene. Zbog situacije tada, nesređene u Amsterdamu, Roterdamu, odnosno u celoj Holandiji, u vezi sa sveštenikom i crkvama. „Roterdamci“ — gro snage duhovnog života uopšte Srba u Holandiji — čak i finansijski najjači, nisu imali svog sveštenika. Tako da su ga i tražili. Pozvali su mene. Kasnije me i vladika Luka predložio. A prizvan iznutra! Na određeni, sebi svojstven način, Gospod mi ukaže da je to moj put, sledeća stepenica u životu.
Ja sam devetnaest godina bio đakon. Služio sam po celoj Evropi, svuda. Ali nisam imao obaveze. Kao đakon — jednostavno, išao sam gde je trebalo. Služio sam kako je trebalo, vršio misiju. Raznu misiju. I onda se, normalno, vraćao kući i od sutradan postajao zubni lekar. Ali ovo je bilo nešto drugo… Potpuno davanje sebe. Izuzetna odgovornost za svoje stado, kao pastira koji mora da odgovara. I na određeni način zadužen je da ga brani i čuva i svojim životom ako treba. Tako sam 1999. godine, baš u manastiru Mileševo, rukopoložen u čin jereja. Inače, ispoved pred rukopoloženjem izvršena je u manastiru Studenica pred starcem Julijanom.
Đakon Goran: Vas je lično patrijarh rukopoložio?
Otac Vojo: Jeste. Bilo je četrnaest vladika, jer tad je bilo hirotonisanje i vladike Filareta, koji je baš tamo posle i ostao kao episkop. Znači, to je bilo u leto, a već negde u oktobru posle toga je mislim bila prva služba u Roterdamu. I tada mi je preosvećeni vladika, s obzirom da sam toliko godina bio protođakon — jer to je određeni staž — dao i čin protojereja. Sad se navršilo već dvadeset devet godina mog sveštenstva. Znači još godina, pa će biti trideset godina. Ako me Gospod Bog pomiluje i zadrži, razume se.
Đakon Goran: Slava Bogu. Kakva je bila parohija kad ste je preuzeli, odnosno šta i koga ste zatekli?
Otac Vojo: Po našem običaju… mi Srbi smo u suštini vrlo malo duhovni ali smo vrlo strasni. I ako nema ničeg, nađemo nešto da se djelimo, uvek neki razlog. Tako da je bila nastala deoba i cjepanje: na mene, i jednog sveštenika koji je ovde bio pre mene (ali on ne kao stalni sveštenik). Grupa ljudi koja je njemu držala stranu branila se od mene sa „Pa šta će nama taj sveštenik… pa on je zubar… Kako će nam zubar biti sveštenik kad nije učio škole…?“ To je bio jedan bitan razlog.
I ranije sam dolazio u Roterdam ali rjetko — zato što nisam želio da se petljam u konfrontacije koje su bile pre mene na teritoriji Holandije. Međutim, sada, htjeo ne htjeo — morao sam! I mogu vam reći da nije bilo ni malo lako. Ljudi me nisu znali, i u napred se svrstali protiv. Tako su bile pisane i peticije, i čine se stvari koje su pretile da razdrobe parohiju i oslabe joj moć. Na primer, skupljen je bio novac za Crkvu. Mukotrpno, tad se išlo bilo od vrata do vrata. I onda odjednom bi odlučeno da se novac vraća. Da se vraća onom ko je dao! Mislim, to je bilo apsurdno, s obzirom da je, kad je novac dat Bogu, i za Boga, i za svoju djecu, pa ne može da se vraća! A na žalost to su bili počeli. I jedan od mojih prvih zadataka u ovoj novoj parohiji bio je da sa propovedaonice kažem: „Nemojte da vraćate!“ Čak sam morao grubo, onda su me slušali. Verovatno su se i pomalo plašili, zbog mog određenog fizičkog nastupa, jer su znali da sam bio sportista… Ali vikao sam i: „Krdo jedno!“ Verujte… Vikao sam, mislim da sam toliko bio besan, da sam rekao: „Dabogda te pare dali lekaru!“. Tako da smo spasli eto taj novac. Bog da prosti i meni zbog tih reči i zbog svega. A onda se počinjalo malo po malo, baš ulažući jednu veliku ljubav i vaspitavajući celu parohiju.
Mi smo u početku održavali tako jednu vrstu duhovnih kružoka. Išli smo od jedne do druge familije, po grupama. Maksimalno od trideset tri-četiri čoveka, pa smo pričali o raznim temama. To je izuzetno blagotvorno djelovalo. I vremenom je ipak nastalo jedno jezgro duhovno cjele parohije. To jezgro je opstalo do današnjega dana. A onda su se čak i oni koji su bili protiv, malo pomalo približavali — nekima su bile potrebne godine! …gledajući onako kao preko kanala — i odlučili da pregaze taj kanal, da pozovu sveštenika u kuću ili da dođu na službu. Tako da, kažem, bio je to mukotrpan posao, trebalo je izuzetno mnogo energije uložiti. Još, povrh svega, kad sam došao ovamo, ja sam naučio da Bogu dam Božje. Imao sam i neku ušteđevinu da nisam od Crkve uzimao ništa, čak i ono što se za to činodejstvo u Crkvi daje, stavljali smo sve na stranu za kupovinu Crkve. Tako je to, hvala Bogu blagome, bio izuzetan primer. Zahvaljujući još nekolicini ljudi koju su onako državotvorno nosili cjelu parohiju, na čijim je plećima sve počivalo. Mi smo ipak uspeli i da skupimo taj novac, i da imamo hrabrosti da se okrenemo spoljnom svetu i tražimo Crkvu za sebe. U suštini nam je dosadilo bilo da budemo podstanari, „kofer-crkva“. Da uvek moramo da odgovaramo ako se iza nas našla neka žvaka, ili ako je palo nešto što ne treba. To je bilo ispod našeg dostojanstva. Tako smo želeli, sanjali za svojom Crkvom. I onda smo nekoliko puta učestvovali u ponudama. Međutim, malo smo šanse imali. Novac koji smo mi imali da ponudimo bio je više nego simboličan. Nikad nismo mogli ući u uži izbor i konkurenciju. Do momenta kada nam je Bog dao. Eto, Bog nam je dao.
Đakon Goran: Spomenuli ste, oče Vojo, da smo bili podstanari, „kofer-crkva“. Kako je parohija mora da jača i stasa bez sopstvenog hrama, odnosno kako su izgledali ti ljudi koji su nam dali prostor, tamo na Markoni plejnu?
Otac Vojo: Pa mogu vam reći da su to bili oni, ipak časni, starinski Holanđani, koji su još uvek nosili na svoj način Boga i veru u Hrista živoga. Oni su nam „odvajali“ to svoje mjesto. Ja se sjećam, nekad se dešavalo da smo znali da zapjevamo tamo. I to naše „vučije“ pjesme, ili da, na primer, ostanemo duže. A oni su imali tamo svoje prostorije u kojima su stanovali. To su bili već stariji, penzionisani sveštenici, misionari iz celoga sveta. Ali primili su nas. Imali su oni jedan strah Božji i imali su unutarnji nagon koji ih je tjerao da nam pomognu.
Jer to nije bilo nimalo lako. Mi smo po nekoliko puta godišnje, za slavu, na Božić, na Vaskrs, znali da prepunimo crkvu. I ne samo nju… I ulice su bivale pune. I ne samo to. Naši ljudi su zalazili i djeca tračala po njihovim privatnim djelovima i hodnicima. Tu je trebalo imati smirenja i ljubavi i nas trpeti. A opet, s druge strane, smatrali su nas i bliskim, bez obzira što smo mi posebni. Poštovali su ipak što ne pravimo kompromis i što mi nećemo ekumenski. Ali su nam toliko ukazivali pažnje… U vreme pred naš dolazak na službu, na primer, uvek bi se našao jedan od njih, poreklom Slovenac, znači Slaven!, da, dok se mi pripremamo, „otvaramo kofere“ naše crkve — iznosimo pokretne delove ikonostasa, vadimo stvari i utvare — on nama svira na orguljama! Najbolje što je mogao, od srca. Želeći da na jedan svoj način da doprinos. Koliko je on umeo. Imao sam osećaj da su nas stvarno cenili. I znam — siguran sam — da su se posle našeg odlaska ipak osameli, da im je opustela kuća. Donosili smo im dinamiku jedne žive vere, živoga Boga. Bez obzira što nas nisu uvek mogli shvatiti. A opet — biti podstanar je bilo veoma teško. Teško je bilo uskladiti praznike, pa čišćenje, pa onda, gde ostaviti svetinje, pa kako održavati venčanja, krštenja… Sve je to bilo skopčano s tehničkim nemogućnostima i nedostatcima. Ali ipak, hvala Bogu, nekako smo uvek smogli, zahvaljujući baš izuzetnoj sposobnosti naših ljudi, da se adaptiramo na svakakve prilike i situacije. Da, ipak smo uvek uspevali. I znali da se izborimo. Čak i kad nam je dolazilo i po nekoliko stotina ljudi na taj mali prostor. Uvek smo nekako uspevali da izvrdamo, da se ne sukobimo sa sobom samima, da budemo bolji nego što jesmo. Eto, tako, znači ipak je to bio dug period… Dvadeset sedam-osam godina. Da, i te kako je u njih bilo uloženo mnogo energije.
Đakon Goran: Slededva pitanja koja su tesno vezana. Koji su bili prelomni momenti u životu parohije poslednjih deset hodina? A s druge strane koji su momenti Vama ostali posebno dragi u sećanju?
Otac Vojo: Prelomni moment, prvo i prvo, mislim da je bio onaj po mom dolasku. Znači, kako će nići seme novog sveštenika? Jer ipak se do tada uvrežio jedan duh koji je misionario i zračio na svoj način. Tada se pojavio neko drugi, sa drugačijim osobinama… Prelomno baš, gde je ustrebala sama Božja pomoć, bilo je da se mala grudva snega pokrene da bi „pokupila“ sobom ljude. Da bi im potom i odgovarala u određenim potrebama. Da bi postala lavina, koja može i da raste. I ne samo da raste nego da se i strukturalno poboljšava, da se kvalitetno poboljšava.
Znači prelomni prvi moment je bio to. A drugi prelomni moment bio je kad smo, već stasali, bili započeli da izgrađujemo strukturu naše unutarnje Crkve. Znači ne samo da imamo crkvu kao mesto, da imamo gde, da tako kažem, da provedemo svaku nedelju. Nego da imamo ljude, da imamo jezgro od pedeset, šezdeset bogomoljaca. I ne samo to nego da bi jedan povetarac blagi, unutarnjeg sveštenstva počeo da raste. Znači da imamo i da smo dobili svoje đakone i hipođakone, čtečeve, i svog novog sveštenika iz naših krugova. Mislim da je to jedno čudo. Mislim, u današnjem svetu… Čudo, zato što je blagoslov došao preko našeg vladike i od Gospoda. Znači da smo se mi toliko Bogu približili, u smislu da nas je pustio sa tim blagoslovom da živu Crkvu obogatimo samim sobom. Bez obzira iz kojih krugova i iz kakvih sve uslova su došli ti ljudi. Bitno je bilo da su u njihovim srcima bili prizvani iznutra. A normalno da je svako od njih imao svoje uspone i svoje padove. Ali da ih ipak Gospod Bog silom svojom s one unutarnje strane zadržava. Tako da to su bili prelomni momenti, ali ovaj drugi nije bio „jedan, dva, tri!“… Naša je parohija tako pustila korjen, da ima sokove direkno, sama. Znači da nije zavisna samo od toga da li će dobiti neku sadnicu iz daljine. Nego je taj duh Bog, znači ovaplotio u ovoj parohiji svojim ljudima, na svoj način, specifično. Znači da parohija može da egzistira, da može da stoji, i da odoli svim vetrovima. Bez obzira što iskušenja uvek ima. Pa, ima ih i sada.
Eto tako, to su ta dva, prelomna momenta.
Đakon Goran: Koji su Vam momenti ostali kao poseb-no draš u sećanju?
Otac Vojo: (sa radosnim osmehom) Pre jedno šest, sedam… osam, devet godina, imali smo gomilu ljudi neoženjenih. Zvali smo ih „šutovi“. A „šut“ znači onaj otpad koji se tera obično traktorima. Koji se baca, koji nije ni za šta. Normalno to ime je samo po sebi malo „neredovno“. Međutim, tako je to divno ispalo da se gotovo devedeset posto tih bivših „šutova“ oženilo ili udalo. Posebno dragi momenti ostali u sećanju su njihova venčanja. Neki imaju decu, neki su se sad venčali. Eto to je jedan od najlepših, da kažem ovako, „živih“, što se mene tiče, radosti u proteklom periodu.
Đakon Goran: Mi smo dugo čekali da steknemo ovo svoje bohoslužbeno mesto, da imamo svoj vlastiti hram. Da li smo opravdali taj blagoslov po vašem mišljenju?
Otac Vojo: Nikada ga nećemo potpuno opravdati, nikad ne možemo biti bez iskušenja. Uvek vučemo sa sobom neke određene, ponekad i vrlo čudne probleme. Oni se rađaju ili iz neobaveštenosti, ili iz nedovoljne duhovnosti, ili zbog emotivnih navika generacije koja je umorna. Koja je došla mlada, neobrazovana duhovno. U suštini mi smo svi večernja škola, mi smo svi pabirčili o Bogu, o Hristu, o svemu u veri. Ali opet, sila Božja nas je učila i Duh sveti nas je vodio da ipak učimo više i više. Znači mi smo i te kako pobeđivali. Na svoj način, svako za sebe. Ali ne možemo nikada biti uljuljkani da kažemo da smo dostigli maksimum naše parohije. Mi u svakom slučaju svoju misiju vršimo i dalje. I srećni smo kad nam bilo koja mlada osoba, ili djete, ili stara osoba dođe da se krsti. To je za nas svaki put novi i novi uspeh. Znate, puno se radujemo na kraju godine kada čitamo i brojimo koliko se ljudi venčalo, i iznad svega — koliko se krstilo. Koliko imamo novih „malih“ i „velikih“ parohijana. Eto tako.
Đakon Goran: Koje su po vašem mišljenu posebnosti roterdamske parohije u odnosu na druge zapadnoevropske parohije naše pomesne Crkve, s obzirom da vi imate veliko iskustvo i služili ste u raznim parohijama na Zapadu? Možete li malo uporediti, odnosno, šta nama ovde nedostaje a koji su kvaliteti ove parohije?
Otac Vojo: Pa znate kako, te specifičnosti su, kako da kažem, vezane za mentalitet. Mi smo, bez obzira gde bili — na Svetoj Gori ili u Srbiji ili ovde — „isti“. Uvek je naš mentalitet isti. Stanje jednog određenog duhovnog „garda“ je, znate, kao onaj zakon o spojenim posudama. Kako god da uliješ u razne cevke, uliveno uvek na istom nivou. Znači, problem je u tom što sve te parohijije koju su izvan — bez obzira bile one u Francuskoj, Engleskoj, Holandiji, Njemačkoj ili Belgiji — uvek susreću isti problemi. Problem jezika, problem misije, problem u suštini šta hoćeš od svoje Crkve. Da li si zadovoljan samo time, da to bude jedno pomjesno, ili kako da kažem, utešiteljno mesto, gde ćeš da popiješ kafu, da nekog susretneš? Ili ćeš na jedan pravi — onaj veličanstveni način — da shvatiš da si ti jedan udeo, onaj sveti udeo? Da preko svoje misije, preko svoje iskrene vere i svoga predanja koje ćeš da otkriješ, a kojih nisi ni bio svestan, da ćeš čisteći tu veru, tu svoju parohiju, kroz organizaciju svoga rada i te kako moći da prosvjetliš i okolini u kojoj živiš. Znači da će postati sekundarno to da si ti u jednoj mikrosferi. To znači da se ne zadovoljiš samo sa tim, da te određene tradicionalne, kako da kažem, više nasledne, kulturne načine, smatraš pravoslavljem. Da te ne zadovolje pjesma i guslanje. Sve je to bitno i važno, i to je sigurno da nećemo izgubiti nikad. Ali još važnija je vera u Hrista koja je kosmička. Jer onog momenta kad mi to dostignemo, kad ovi folklorni motivi ostanu pod b., a pod a. dođe Hristos, e onda smo mi gde treba da budemo, onda zasvetlimo pravim svetlom i onda osvetljavamo našu okolinu. A to je u suštini i cilj i najvažnije, i zato nas je Bog i poslao ovamo. Znači, da prosvetljujući sebe, prosvećujući se duhovno, prosvećujemo i onu okolinu koja je u bezizlaznijoj situaciji nego što smo mi ikad bili pod komunizmom. Znate, mi smo bili samo „pod ledom“, a oni su na žalost zauvek da kažemo slepi — ako se ne probude. A Bog želi da nas probudi sve. Dakle, razlike postoje među parohijama, ali je ta razlika vrlo mala. I u Njemačkoj se nastoji da se koliko-toliko održi jedan kontakt sa jezikom svojim. Da se djeca vaspitaju, da se zainteresuju za svoju istoriju. S tim što, zahvaljujući ovoj mlađoj generaciji, baš naša parohija možda jeste za primer. Imamo Svetosavsku školu koja duboko, radikalno, prolazi kroz sve pore duhovnog bića jedne parohije. Dajući obaveštenja, ispunjavajući kao lego ili mozaik one velike praznine koje mi, najčešće nesvesni toga, u znanju o svojoj veri imamo i treba da popunimo. A onda i o svojoj kulturi, o svojoj tradiciji i o svome narodu. Mislim da je to veoma bitno. Znači, za razliku od drugih, sad u ovo skorije vreme rekao bih da ima i te kako stvari sa kojima možemo da budemo ponosni. Na primer, naša dječica, kada zvone velika zvona na „Dostojno jest“, uzi-maju zvončiće i obilaze oko celivajućih ikona. Tada im treba posmatrati lica. Nismo im mi to predlagali. To su djeca sama, spontano, jednom prilikom započela. To je, da kažemo, izvan svih dogmi, ali na veliku radost djece. To je sada „zaštitni znak“ naše parohije. I verovatno će nekim sveštenicima da smeta. Ali opet, sa druge strane, mislim da to je jedan izuzetan događaj za naše mališane i da ih to veže. Veže ih, raduju se. Eto tako.
Đakon Goran: Pomenuste mališane, šta je Vaša najveća briga za budućnost parohije?
Otac Vojo: Pitanje je, koliko će njihovi roditelji — ona generacija koja nije ni stara ni mlada a uhvaćena je duhom današnjega sveta — koliko će shvatiti ozbiljno da se mi stvarno nalazimo na početku poslednjih vremena. I koliko će se u njima roditi osećaj samoodržanja. Ne samo da decu rode, ne samo ih vaspitaju, nego da ih do određenog momenta zaštite živim Hristom… njih od njih. A sad se vrlo smanjile te godine! Ranije je to bilo do šesnaest godina, pa do četrnaest, pa dvanaest, sad je palo na devet godina. Sad imamo devet godina da se ogledamo, da otimamo naše dete od onoga što ga čeka. A čeka ga: već gotovo, savršeno gotovo i definisano, kako da ga razvuku, kako da ga deformišu u jedan novi, bezoblični soj. U neku vrstu maske koja će brisati ne samo sve individualne razlike, nego i rasne. Sačinjavaće novi New age, ili novi sastav sveta. Znači ova generacija koja sada rađa, da shvati da je ovo jedinstven momenat da, kada rodi djete, sačuva ga makar do devet godina. A samim tim i sebe da prosvete. Da bi prvo znali šta su, i zbog čega žive, i u kom smeru idu. I da bi onda to mogli preneti na svoju djecu. Jer ukoliko oni to ne otkriju, onda to neće moći ni djeca njihova da otkriju. Znači na njima je zadatak da shvate trenutak. Ma u kolikoj snazi ili nemoći mi kao parohija bili, oni da iskoriste to što postojimo. Svesni, da se ovde čini jedan presedan: da se djete ovdje uči nečem drugom. I da mu damo jedan drugi naboj, da njegove ćelije, krv, pričešćujući ga, napojimo živim Hristom. Dajući mu da samo shvati odgovornost prema životu, odgovornost prema grijehu. Jer ono će, svesno-nesvjesno, u sebi napraviti čitav sistem samoodbrane, i onaj neće moći da pređe presudnu liniju, jer neće mu Bog živi to dati.
Deo intervjua preuzet iz lista srpske pravoslavne parohije u Roterdamu „Svetotrojičnik“, broj 7 | na Duhove 2009.
