Један од најважнијих чинилаца јесте просвета. У Црној Гори на снази је затирање српскога народа, далеко горе него што је то било у социјалистичком друштву. У некадашњем систему просвете ученици у Црној Гори су имали додира са српском епиком, па смо, макар и посредно, учили о нашим царевима и бановима, имали додир са српском књижевношћу итд.
Поплава ревизионистичке и „нове“ историје у Црној Гори је значајније почела деведесетих година прошлог вијека. Појавила се група аутора која је дала нови начин читања историје. Иако сви осакаћени Порфирогенитовим списом о досељавању, ти аутори се нису позабавили том „досељеничком“ теоријом већ им је једини циљ био отимање српског историјског блага. Тако су Војислављевићи, Балшићи/Црнојевићи и Петровићи постали ексклузивне династије неког Дукљанско/Зетског/Црногорског народа који нема никакве везе са Србима.
Занимљиво је и дјело „Одакле су дошли преци Црногораца“ аутора Радослава Ротковића у којем доказује да су се наречени Дукљани/Зећани/Црногорци доселили из Источне Њемачке, тј. са простора у којем обитавају и данас Лужички Срби. Наравно, у томе дјелу нема помена о Србима из Лужице.
Данас је нашој дјеци перфидно склоњена историја српскога народа, док се учи та нова ишчашена повијесница.
Овај текст би био предуг када би износили бројне историјске факте о тим династијама, па ћемо навести само неке карактеристичне доказе (највише о Војислављевићима тј. Дрванићима).
Јован Скилица (11. вијек) у својој „Краткој Историји“ Војислављевиће види искључиво као Србе (Трибале). Већина грчких аутора Србе назива Трибалима, нпр. Лаоник Ханкокондил за цара Лазара који је погинуо на Косову каже да је вођа Трибала.
Скилица каже: „ Јер док је Тривалијом, оближњим областима Србије (грч. Τρυμαλιας καί των άγχοτάτω Σερβίας μερών) владао Владимир, по кћери Самуилов зет (Βλαδίμηρος ό επί θ-υγατρί του Σαμουήλ κηδεστής) , човјек правичан и мирољубив и пун врлине, прилике у Драчу су биле мирне…”
Држава којом је владао Свети Владимир се зове Србија и ту нема никаквога спора.
Скилица краља Војислава назива „архонтом Срба“. У опису битке против Источних Ромеја 1042. Скилица децидно каже да су Срби разбили Ромеје, а не некакви Дукљани/Зећани/Црногорци. Заблуде историчара 19. и 20. вијека који упорно Владимирову и Војиславову државу називају Дукљом а не Србијом су у циљу да се направи историја Јужнословенских народа (који и даље настају и настају ево и пред нашим очима).
Грчки хроничар Михаило Глика из 12. вијека у „Хроници свијета“ пише: „Под наредбом цара да угуши устанак у Србији, он окупи војску од 60.000 људи и умаршира у земљу Трибала, али нападне на тако неискусан начин да је проузроковао пад 40.000 људи и 7 генерала…”
Да видимо сада што говори народно предање.
У народној пјесми из Неврокопа (данашња Грчка) се каже:
Мирче се тихо говоре:
„Јане ле, Јано сестра ми!
Што ми се вода припила
Од дубоко то језеро
Охридско на краљ Владимир
Од србска земља убојна,
Иди ми Јано донеси!“
Јана ми тихо говори:
„Не знајем друми ни пути!“
Мирче јој тихо говоре:
„Јано ле, мила сестричко!
Земи си свилни махрами
Те збери крви и гноји,
Па турај по пут нишани.
У народном памћењу остаје и краљ Бодин у пјесми из Горице поред Охрида (дјелови пјесме „Ћерка Краља Бодина“):
Вчера се личка личаше
Дур до црквено јабуко
Црвено јабуко клета Костура
во српска земља каурска
Кој има сино ле кој нема?
Краљ Богдан сина немаше
Краљ Богдан љута Бодина
Бодина од Бочин град
В Косурска земља Десничка
Д’ка ми краље седеше
На бистра река Десница…
На међа српска каурска
Краљ Бодин сина немађе
Тако ми Бодин имеше
Во своји љути клетове,
Клетове љути зизане
Имеше ћерка Тодора.
Навешћемо и занимљиву народну пјесму која говори о краљу Будимиру, претходнику ових славних владара (код Попа Дукљанина назван „Светопелек“, код Андрије Качића Миошића „Свети Краљ Будимир“, а код Милоша Милојевића „Краљ Будимир, у монаштву Свети Давид Солунски“) који је административно подијелио Србију и поставио банове и жупане да владају појединим областима српске краљевине.
Пјесма је из Сера (одломци):
Ич немаје вера ни закона,
Док’ се моле за златне богове,
У та земља српска старославна,
У онога краља големаго,
Големаго краља Будимира,
При Бајгорско големо језеро,
При језеро големо Доријанско.
——
Дур ето ти јунак на зеленко,
Облечен је у зелена диба:
„Бог дај добро краља српска шћерсе!
Ти ми викаш господа Ристоса,
Да т’ избави от троглав јеждава!
——
Доведе ју до краљеви двори,
Пак излезе краљица госпођа,
И излезе краље Будимире,
Пак примише своја мила шћерца,
И примише светаго Ђорђија,
Пак се кристи српска краљевина,
Од Млетака дува до Солуна,
Од Једрена до Сињега Мора.
Што се тиче осталих „дукљанско/зетско/црногорских династија“ како их назива клептоманска монтенегринска историја, због дужине текста само пар чињеница. Владика Василије Петровић поријекло Балшића/Црнојевића изводи од Вукана Немањића, а о самим Петровићима нека за примјер послужи „Химна Светом Сави“ од нареченог владике Василија, посланице Светога Петра Цетињскога и разна писана свједочанства великог Његоша, владике Данила, Данила Другог, краља Николе…
Овај текст је срочен у циљу да се, макар и овим путем, прене „елита“ и да се покрене оно што дозвољава закон у данашњој Црној Гори, а то је да наша црква отвори основне и средње школе. Па би се, уз помоћ саме цркве, богатијих појединаца, Србије, Републике Српске, расијања, могле отворити школе у Херцег Новом, Будви, Бару, Беранама, Подгорици, Никшићу, Шавнику, Пљевљима… То закон дозвољава и омогућује.
Црногорски режим не сједи скрштених руку већ успјешно штанцује нове и нове јањичаре који паклено мрзе све српско. Наш народ је утамањен на многим просторима, а највише у Старој и Правој Србији, а то су предјели
светог Косова, данашње Грчке, Сјеверне Македоније, Албаније. Не дозволимо да се то деси и у Црној Гори.
Бог вам дао свако добро.
Преузето ИСКРА
