Politika je 2006. i 2007. godine pisala o dvojici srpskih vojnika kidnapovanih na Kosovu, u proleće za vreme agresije NATO-a, koji su mučeni i zlostavljani u tajnim zatvorima i bazi NATO-a
Naslovna strana „Politike“ 21. oktobra 2006.
Kako prenosi jučerašnji Kurir, ministar policije Ivica Dačić, izjavio je, osvrćući se na Martijevo istraživanje o tajnim logorima širom Evrope, da su u tim logorima bili i srpski vojnici za vreme NATO bombardovanja 1999 godine, ali da se tim pitanjem nije bavio niko od novinara.
Da je to bilo u nekoj drugoj zemlji, verovatno bi bilo na naslovnim stranama. Neki naši vojnici zarobljeni su u tajnim zatvorima širom Evrope. Da li treba da čekamo da Dik Marti priča o tome. Kao da mi to ne znamo – istakao je Dačić.
Niš – U oktobru 2006, a potom i februaru i martu 2007. godine, u seriji tekstova Politika je objavila ekskluzivne priče i ispovesti dvojice pripadnika Vojske Jugoslavije, srpskim vojnicima Šefku Tairoviću iz Niša i Bobanu Milenkoviću iz Vranja. Njih dvojica su zarobljeni u proleće 1999. godine na teritoriji Kosova i Metohije, u vreme bombardovanja SR Jugoslavije, i preživeli su pravu golgotu.
Pronašli smo najpre u Nišu roditelje Šefka Tairovića, Daneta Hajriza i Fariju Tairović, koji su nam ispričali potresne detalje o mesec i po dana koliko je njihov sin proveo prvo u tamnici u Albaniji, a potom i u jednoj bazi NATO-a u Nemačkoj. Ostala je zauvek u sećanju rečenica njegove majke Farije, kojoj se sin poverio po dolasku u Srbiju i Niš: Na Kosovu, kada je zarobljen, mučili su ga nekoliko dana Šiptari. Posle je prebačen u Albaniju, gde su ga tukli vezanog, mučili strujom i gde mu nisu davali hranu i vodu.
Farija je od sina saznala gde je posle kidnapovanja bio: U Albaniji u zatvoru je automatom udaren mučki u potiljak, ispričao mi je, i tada je zadobio teške povrede glave i mozga. Iako je bio povređen, u zatvoru u Albaniji su nastavili da ga muče i tuku, a onda su ga prebacili u Nemačku, gde su se nad njim takođe iživljavali, ispričala je Farija Tairović.
Nekoliko dana kasnije telefonom smo razgovarali i sa samim Šefkom Tairovićem, koji se po povratku iz zarobljeništva dugo lečio, čak i u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici pored Niša, a onda se oženio i sa porodicom otišao u jednu od zapadnoevropskoj zemalja, gde i sada živi i radi. Tada nam je ispričao:
Kod Junika su nas presreli i razoružali albanski teroristi. I zarobili. Vezali su nam ruke i počeli da nas tuku. Zarobljeni smo rano ujutru, a posle pešačenja od nekoliko sati zatvorili su nas u neku prostoriju. Sve se odigralo u brdima iznad Dečana. Vezali su nam poveze preko očiju i narednih 20 dana nisam video ni gde sam, ni gde me vode. Proveli smo nekoliko dana u zatvoru na Kosovu, a onda su nas helikopterom prebacili u Albaniju. Tamo smo bili sedam dana i tu su nas stalno ispitivali i tukli. Tražili su od mene da priznam da sam mučio Albance, da smo ih zarobljavali i streljali, neprestano su insistirali da priznam da smo bili teroristi. ćutao sam sve vreme. Posle sedam dana avionom sam prebačen u Nemačku. To mi je krišom, da niko ne čuje, rekao jedan Makedonac, koji je bio prevodilac. Rekao mi je da smo negde pored Frankfurta. I u Nemačkoj su mi stalno bile vezane ruke na leđima i oči. Nisam video nikoga, a uvek je kod mene u prostoriji u kojoj sam bio bilo po nekoliko ljudi. Pune dve nedelje, iz dana u dan, ponavljano mi je da moram da priznam i nešto da potpišem, i da ću posle toga da budem pušten. Nisam ništa potpisao, nisam imao šta da priznam. Mučen sam stalno, a vodu i malo hrane dobijao sam jednom dnevno.
Posle najtežih dana u životu provedenih u Albaniji i Nemačkoj Šefko Tairović je vraćen u Srbiju. Prevezen je, ispričao nam je, do mađarsko-jugoslovenske granice i tu su ga preuzeli naši vojni organi i odvezli u Niš. U vojsku se više nije vraćao.
U februaru naredne 2007. godine pronašli smo i Bobana Milenkovića, iz Vranja, drugog vojnika Vojske Jugoslavije, koji je sa Šefkom Tairovićem bio zarobljen i mučen u zatvorima na Kosmetu i logorima u Albaniji i Nemačkoj. Boban je ponovio Šefkovu priču: Zarobljen sam na redovnom zadatku, u patroli 13. aprila 1999. godine. Od karaule na Košarama krenuo sam do položaja naše vojske, kada sam presretnut u zasedi šiptarskih terorista. Napadnut sam s leđa, oboren i odmah vezan. Sa povezom preko očiju i usta, sa vezanim rukama na leđima i nogama, ubačen sam u neko vozilo, pretpostavljam u kamionet, i odveden u nepoznato.
O ostalim danima Boban Milenković tada je ispričao veoma potresne detalje: Na Kosovu sam mučen i besomučno tučen bez prestanka nekoliko dana, a onda smo prebačeni u Albaniju, a posle velike torture, sedam dana bez vode i hleba, u lancima, u hladnom i tamnom podrumu, avionom sam prebačen u Nemačku. Saslušavanja su nastavljena, menjali su se ljudi koji su me ispitivali. Tražili su od mene da odam brojno stanje jedinice u kojoj sam bio na Kosovu, kakvo oružanje posedujemo, šta su planovi vojske i moje jedinice, ko komanduje. Jednoga dana u posetu su mi došli predstavnici Međunarodnog crvenog krsta i dok su oni bili kod mene jedan od prevodilaca, Makedonac, rekao mi je da smo u Manhajmu, u Nemačkoj. Predstavnici Crvenog krsta obećali su da će obavestiti moje roditelje, ali nisu to učinili… Tada sam sreo i Šefka Tairovića, koji je doveden u moju ćeliju i saznao da je i on zarobljen i mučen kada i ja. Ispitivanja su nastavljena sve do 18. maja, kada mi je rečeno da vratim zatvorsko odelo koje sam dobio i kada mi je data nazad moja vojnička uniforma. Odvezli su nas na aerodrom i potom avionom do Budimpešte, a odatle vojnom kampanjolom do srpske granice gde smo predati našim vojnim organima. Dva dana sam posle toga proveo u Beogradu, a onda mi je kupljena autobuska karta i krenuo sam za Vranje.
U Vranju su Bobana već bili prežalili.
Toma Todorović
———————————————-
Potvrda sve govori
Roditelji Šefka Tairovića sačuvali su potvrdu koju je njihov sin dobio od Vojske Jugoslavije. Na njoj piše da se potvrđuje da su Milenković Dragoljuba Boban i Tairović Farije Šefko pripadnici Vojske Jugoslavije. Imenovani vojnici ne poseduju kod sebe nikakva dokumenta jer se vraćaju iz ZAROBLJENIŠTVA.
Potvrda se pokazuje, piše dalje, na zahtev ovlašćenih organa i čuva se kod sebe. Nakon dolaska u Niš predaje se nadležnom organu kao i objava za putovanje imenovanih vojnika.
Potvrda je izdata u Beogradu, 19. maja 1999. godine, a potpisao ju je kapetan prve klase Jugoslav Tasić.
T. T.
