Zakletva je javno data izjava da će njen izvršilac po savesti i propisu vršiti dužnost, da će govoriti istinu i da će činiti sve ono što je u izjavi navedeno. Stupajući u vojsku građani se obavezuju da će se boriti za svoju zemlju i pokoravati naređenjima vojnih starešina.
S obzirom na značaj koji je vojska imala od svog postanka za bezbednost organizovanja zajednice: plemena, grada, države, osećala se potreba da se od njenih pripadnika, u određenoj formi, traži i izjava vernosti. Ceremonijal polaganja zakletve pred polazak u ratni pohod ili prilikom stupanja u vojne redove obavljao se u svečanoj atmosferi pred simbolima božanstva, drugih svetinja ili najviših vrednosti odnosnog plemena, grada ili države. U delu sveta kome i naša zemlja pripada, gde je hrišćanstvo postalo državna veroispovest, vojnici su polagali zakletvu s posebnim ceremonijalom, polaganjem ruke na Bibliju.
U srednjovekovnoj Srbiji prvi pisani pomen zakletve potiče iz 1334. godine, kada se Dubrovčani za neke povlastice zaklinju kraljevstvu i kralju Dušanu. U Dušanovom Zakoniku (1349) takođe se pominje zakletva; doduše, odnosi se na članove porote koje zaklinje sveštenik. Na osnovu toga možemo pretpostaviti da je tada u Srbiji sa razvijenim vojnim uređenjem postojala i obaveza na vernost u vidu zakletve. Za vreme vladavine srpskog despota Stefana Lazarevića spominje se da su pred jedan vojni pohod svi velikaši došli u Kruševac da polože zakletvu i da jak zavet učine. Iz 15. veka u Srbiji je sačuvano nekoliko primera da se pojedine vojvode obavezuju zakletvom: „Ja, vojvoda Petar i brat mi, knez Nikola zaklesmo se zakletvom“ (1454).
Organizacija hajdučkih družina od 16. do 19. veka podrazumevala je odnos međusobnih obaveza na kojima je i počivala. U manje družine ‡ čete nije se moglo lako ući, a postojala je provera ljudi koji su stupali u čete. Svaki novi član družine morao se zakleti časnim krstom i svetom molitvom, morao je dati tvrdu veru da druga ili harambašu neće izneveriti. Naročito su se zaklinjali da druga u nevolji, ma i životom svojim platili, neće ostaviti. Onog ko se nije držao zadate reči, nemilosrdno su kažnjavali članovi družine. Od velike važnosti za hajduke bili su jataci koji su brinuli o njihovom životu i sigurnosti. Oni su zimi skrivali hajduke i dostavljali im poverljive podatke. Između hajduka i jataka data reč je bila neka vrsta zakletve da jataci neće izdati. Kada su se u proleće hajduci ponovo sakupljali, čekalo se određeno vreme da se svaki javi u svoju družinu. Onaj ko ne bi na vreme stigao, smatrao se izdajnikom, a odgovornost je imao i njegov jatak, koji je kažnjavan za izdajstvo hajduka.
Celokupna priprema za Prvi srpski ustanak 1804. godine u Šumadiji kruniše se zakletvom. Prvi ljudi iz kragujevačke Jasenice i njene okoline sastaju se na jednom malom skupu 1803. i zaklinju se pred sveštenikom, koji u ruci drži krst, da će, na proleće 1804. ustati na Turke. U govoru sveštenika koji zaklinje okupljene, ističe se da se Srbi sopstvenim snagama potpuno oslobode od Turaka, da se izvojuju nezavisnost i sloboda. Po završetku zakletve sveštenik traži da se dogovor kao najveća svetinja čuva u tajnosti i zajedno sa svim prisutnima strašnu kletvu baca na onoga koji bi tu svetu stvar izdao Turcima.
Posle prvih pokreta i početka samog ustanka na skupštini u Orašcu bira se Karađorđe Petrović za vrhovnog vođu, a svi prisutni se zaklinju njemu na vernost, ljubeći krst i jevanđelje, glavne simbole svoje vere.
Velika državna reforma Srbije započeta je 1808. godine, a izvršena je 1811, kada je na rezultatima oslobodilačke borbe, u Prvom ustanku, Srbija dobila državno uređenje. Vrhovna vlast je ostavljena Karađorđu Petroviću i skupštini. Njihove međusobne zakletve su osnovica na kojoj počiva zakonitost zemlje. članovi skupštine su bili istaknuti vojni komandanti u službi naroda i vrhovnog vožda (Karađorđa), i svi su se saborno i jednoglasno zakleli po određenoj sačuvanoj pisanoj formi koju donosimo u slobodnom tumačenju, s obzirom na starost jezika koji se danas teže može razumeti: „Mi, dole potpisani komandanti, vojvode i knezovi u ime Svete Trojice dižemo tri prsta, zaklinjemo se Bogom, časnim krstom, jevanđeljem i obećavamo veru, vernost i poslušnost vrhovnom vođi srpskog naroda, gospodinu đorđu Petroviću, vernost njemu i njegovim zakonskim potomcima.“
Vrhovni vožd đorđe Petrović zakleo se Skupštini naroda srpskog, takođe u pisanoj formi. On se u zakletvi obraća posebno komandantima vojnim (vojvodama), kao i celom srpskom narodu: „U ime Svete Trojice tri prsta dižem, zaklinjem se Bogom, časnim krstom, svetim jevanđeljem i svim svetima, da ću se za narod koji predvodim brinuti, slavu našeg naroda uzdizati, da ću za narod svoj život žrtvovati, za slobodu otadžbine i svih nas.“
Drugi srpski ustanak, 1815. godine počeo je saborom kod crkve u Takovu. Izašavši pred narod svečano obučen i sa svojim vojvodskim barjakom, vojvoda Miloš Obrenović obratio se prisutnima pozivom na nov narodni ustanak. Predajući barjak svom barjaktaru Simi Paštrmcu, izgovorio je sada već legendarnu rečenicu: „Evo mene, a eto vam rata sa Turcima.“
Poznato je da su prvi gardisti kneza Miloša Obrenovića obučeni u paradnu uniformu, postrojeni, u pratnji oficira, paradno ušli u crkvu 1830. godine. Gardiste je predvodio njihov zapovednik, čuveni Toma Vučić Perišić. Za vreme službe jedan pismeni gardist je čitao delove iz Svetog pisma. Regruti za gardiste položili su zakletvu s obećanjem da će dobro učiti i gospodaru (knezu Milošu) verni biti. Nije poznato da li je tada zakletva bila u pisanoj formi.
Kasnije je zakletva dobila pismeni oblik i utvrđen je način na koji se obavlja. Tako su prilikom regrutacije 1836, vojnici svečano položili zakletvu u Požarevcu i Kragujevcu. U pratnji oficira, paradno i pod barjakom, regruti su otišli u crkvu, gde im je sveštenik protumačio zakletvu i istakao njen značaj. Tom prilikom im je pročitao i pismo kneževo u kome ih on, povodom polaganja zakletve, pozdravlja i savetuje da se časno vladaju, dobro uče i da smatraju čašću što su kao vojnici pozvani da brane mir zemlje. Istovremeno ih je podsetio da će, u slučaju da ne poslušaju njegov savet, kao nedostojni vojnog zvanja biti strogo kažnjeni. Iste godine je uputio pozdrav i prvim regrutovanim artiljercima s napomenom da je u artiljeriju izabrao najotmenije mladiće.
Pošto je vojnicima pročitano kneževo pismo, oni su pod razvijenim barjacima položili zakletvu. Tekst zakletve čitao je sveštenik, a za njim su je, sa tri uzdignuta prsta desne ruke, uglas ponavljali svi vojnici zajedno.
Krajem 1839. godine zakonom je propisana nova zakletva, jednaka za vojnike i oficire. Njen tekst detaljno opisuje dužnosti koje se moraju izvršavati.
Prilikom svečanosti polaganja zakletve, vojnik je prvo izgovarao svoje lično ime i pred otvorenim jevanđeljem (držeći za to vreme levu ruku na njemu), zaklinjao se na vernost ne jedinom knezu i njegovoj familiji, kako je do tada glasila zakletva, već na vernost Srbiji kao svojoj otadžbini, Ustavu, a tek onda knezu, i to samo njemu, ne i njegovoj familiji.
Državni savet je jednim dopisom knezu Mihailu Obrenoviću 1841. uputio akt u kome se poziva na običaj u „evropskim državama“ da se vojska bez položene zakletve vladaocu ne drži (tada je u Srbiji došlo do smene vlasti), a da je potrebno što pre da se „najpre Štab, a potom svi oficiri i prosti vojnici zakunu, a oficiri i pismenu zakletvu daju“. Predlaže se da se čin obavi sa vojskom i zastavom, a u prisustvu kneza, uglednika, vojne muzike u avliji kasarne, a potom isto to učini pred glavnim vojnim štabom.
Sa ponovnom dinastičkom promenom, 1842. u srpskoj vojsci zamenjena je zakletva po propisu iz 1840. godine, a uvedena je ona koja je ozakonjena krajem 1839. godine.
Postepenim uvođenjem redovne vojske u Srbiji, ona je dobijala i nove zastave. Zanimljivo je da su uz zastave 1846. godine dodeljene i diplome. U tekstu ovih diploma vojnici se trajno upozoravaju na simbol zastave koja postaje sastavni deo ceremonijala pri polaganju zakletve.
Kada je 1850. osnovana Vojna akademija, donesen je propis 1868. da se pitomci zaklinju na barjak u drugoj školskoj godini i tek posle toga uzimaju na sebe vojnička prava i dužnosti. Iz odluke da se bataljonima narodne vojske 1863. dodele zastave, vidi se da će se vojska zakleti pod novim zastavama.
Promene dinastija u Srbiji donosile su i neke izmene u vojnim zakletvama vrhovnom komandantu vojske. Dolaskom na presto kralja Petra I Karađorđevića, u tekst zakletve ulazi i njegovo ime: „Ja (ime i prezime), zaklinjem se Bogu Svemogućem da ću Vrhovnom zapovedniku svezemaljske oružane sile, kralju Srbije ‡ Petru Prvom, svagda i u svim prilikama biti veran, svom dušom odan i poslušan, da ću zapovesti sviju pretpostavljenih mi starešina slušati i verno izvršavati, da ću kralja i otadžbinu junački braniti i vojničku zastavu nigde neću izneveriti, tako mi Bog pomogao.“ Tekst zakletve bio je u upotrebi do 1919. godine, tj. do stvaranja Kraljevine SHS.
Pretpostavljamo da je sa stvaranjem prvih vojnih jedinica u Crnoj Gori postojala i vojnička zakletva. Međutim, prvi štampani oblik zakletve nalazimo u zakonu iz 1910. godine. Svaki vojnik se, pri stupanju u vojsku, zaklinjao na vernost „Knjazu Gospodaru, kao vrhovnom Zapovjedniku vojske i predstavniku Države i Otadžbine“.
Vojna zastava je i simbol pripadnosti, časti i borbenog jedinstva jedinice ili broda. U miru se čuva na posebnom mestu, a iznosi se prilikom svečanosti i parada. Zastava na sebi ima često kolektivna odlikovanja za zasluge cele jedinice u ratu. Njen gubitak, u moralnom pogledu, teško pogađa jedinicu.
Vojna zastava je sastavni deo samog čina polaganja vojničke zakletve i bez zastave se ona ne može ni dati.
Koliki je značaj zastave govore i podaci o tome ko može da nosi zastavu. U zakonu o srpskoj vojsci iz 1898. godine, za zastavnika je bilo predviđeno da je u vojsci odslužio najmanje godinu dana kao narednik. Zastavnika je tada birao zbor oficira u puku i samo je bio jedan pukovski zastavnik. Zastavnika je ukazom postavljao kralj na predlog vojnog ministra, imao je sva prava i prinadležnosti oficira, a nosio je i propisanu uniformu.
Brojni su primeri iz istorije oslobodilačkih ratova kako su zastavnici branili zastavu. Zarobljena neprijateljska zastava uvek je bila poseban ratni trofej.
Zastavu i junaštvo zastavnika opevala je narodna poezija, a njenom simbolu nisu odoleli ni veliki pesnici. čini nam se da su u rodoljubivoj poeziji najsnažniji stihovi Alekse Šantića:
Zastava je za junake
Vi junaci digoste je
Napred s njome volje jake…
Vojne zastave Srba imaju svoju istoriju koja je obeležena mnogim promenama, kao i istorija naroda u celini. Srpski vladari su, verovatno, imali svoje zastave od 9. veka iako najstarija vest o srpskoj zastavi potiče iz 11. veka. Istorija srpske zastave može se sa sigurnošću pratiti tek od Nemanjića.
Najčešći oblik srednjovekovnih zastava bio je trouglast sa jednim ili dva pera. Boje srpske zastave, crvena i plava, pominju se krajem 13. veka. Na zastavama iz ovog vremena najčešći su likovi svetitelja: svetog Dimitrija, svetog đorđa, svetog Arhanđela Mihaila, a simbol krsta javlja se gotovo redovno. Od sredine 14. veka na zastavi se javlja dvoglavi beli orao.
Iz istog vremena je i drugi znak ‡ krst sa četiri ocila. Na zastavama iz srednjeg veka stajali su još i natpisi sa imenom zemlje, vladara, grada. Posle gubitka nezavisnosti, Srbi su se u službi stranih vladara borili pod njihovim zastavama, ali su stalno zahtevali da imaju svoje, što im je ponekad i uspevalo.
Zastave sa tradicionalnim simbolima počele su ponovo da ulaze u upotrebu u 18. veku, a šire se koriste u Prvom srpskom ustanku. Zastave iz Prvog ustanka nisu još koristile boju kao jedan od svojih simbola. Prilikom pravljenja trobojnih zastava koriste tri boje, crvenu, plavu i belu, ali još uvek bez nekog određenog reda.
Zastave Kneževine Srbije menjale su se u zavisnosti od toga kako je zemlja sticala svoju autonomiju i nezavisnost i koja je od dinastija njome vladala. Po ustavu iz 1838. godine srpska zastava je dobila konačan raspored boja: crveno, plavo, belo, a grb je predstavljao znak iz srednjeg veka, krst sa četiri ocila. Za vreme vladavine Miloša Obrenovića upotreba zastave je bila ograničena na vrhovne ustanove same kneževine, srpska načelstva, kneževu gardu i plovne objekte.
Za vladavine Karađorđevića (1842‡1856) upotreba zastave je gotovo opšta, a zastave bataljona imale su s jedne strane srpski grb, a sa druge lik sveca: svetog đorđa ili svetog Andrije Prvozvanog. Na zastavama su bili i natpisi.
Važan momenat je isticanje srpske zastave na bedemu Kalemegdana 1867, kao znak odlaska Turaka i poslednjih njihovih garnizona iz Srbije.
U ratovima sa Turskom 1876‡1878, Srbija je na ratište poslala vojsku sa zastavama koje su napravljene uoči samih borbi ili u toku rata. Na njima se sve češće javlja i natpis: „Za veru, slobodu i otadžbinu.“
Posle proglašenja Srbije za kraljevinu 1882, donesena je uredba o grbu, a vojska je 1886. dobila nove zastave. Zastave su bile crvene boje sa novim grbom, dvoglavim belim orlom, koji je na grudima nosio krst sa ocilima i natpisom: „Za veru, kralja i otadžbinu.“
Prošlo je dosta vremena dok konačno vojsci nisu dodeljene nove zastave u osvit balkanskih ratova 1911. godine. Vojnička zastava je opet tradicionalna srpska trobojka sa grbom i svetim Andrijom Prvozvanim. Natpis je: „S verom u Boga, za kralja i otačastvo.“
U balkanskim ratovima iz Toplice je regrutovano vojnika za čitava četiri puka. Kakvi su to vojnici bili govori i zapis o njima: „Proleće 1913. godine nakitilo je njihove livade i njive, pašnjake i zabrane nadgrobnim spomenicima. I kada su mislili da će se rat svršiti, morali su u rat sa Bugarima. Za pokazanu hrabrost njihovi komandanti su ih nazivali ,ljudima od čelika’. Njihova pukovska zastava, nošena iz okršaja u okršaj, dobila je najveće priznanje: Karađorđevu zvezdu sa mačevima.“
U Prvom balkanskom ratu, u borbama za Jedrene marta 1913. godine, komandant II srpske armije bio je Stepa Stepanović koji je posle pada Jedrena prodefilovao svečano gradom sa srpskim jedinicama, uz zvuke marševa, s razvijenim zastavama, a potom se vratio u otadžbinu.
Početkom 1914. pod zastavu je stupila nova generacija Topličana. Starešine su njihov puk nazvali Gvozdenim pukom. Vojnici Gvozdenog puka bili su vojnici bez mane i straha. Od njihove pukovske zastave ostalo je samo parče, ukrašeno najvišim odlikovanjima, kako našim, tako i savezničkim, koja se mogu dobiti za hrabrost.
Barjaci pod kojima je vojevala srpska vojska u ovim ratovima svedočanstvo su njene hrabrosti i mnogih podviga. Posle rata odlikovan je veliki broj zastava ordenima Karađorđeve zvezde IV reda i zlatnom i srebrnom medaljom za hrabrost. Ove zastave bile su u upotrebi do 1930. godine. Zastave su bile nosioci kolektivnog odlikovanja jedinice.
U Prvom svetskom ratu bilo je bezbroj primera lične hrabrosti vojnika i njihovih komandanata. Takav primer dao je general Ilija Gojković. Na putu iz Francuske brod je pogodila nemačka podmornica. Brod je nažalost potonuo, a preživelima je u pamćenju ostala slika hrabrog srpskog generala kako stojeći sa komandantom broda, pozdravlja zastavu.
Od 1865. godine Crna Gora ima dva barjaka: glavni, koji na crvenom polju ima dvoglavog orla s krunom iznad glave, a ispod je zlatni lav u pokretu; i opšti barjak koji na crvenom polju ima širi, beli krst. Glavnog barjaktara postavljao je knjaz kao vrhovni komandant, dok su se ostali barjaktari postavljali izborom, u prisustvu vojne jedinice.
Po tradiciji crnogorskog plemenskog uređenja barjaktar (zastavnik) isticao se najvećom ličnom hrabrošću. Tako je po usmenom predanju zabeležena priča o zastavniku koji je pao u boju sa Turcima i o stradanju njegova tri sina na koje je prelazilo barjaktarstvo. Na kraju je ostala žena sa nedoraslim sinom, pa se i ona prihvatila da nosi barjak dok sin ne odraste. U jednom boju sa Turcima 1876. poginulo je čak šest barjaktara.
“ Danica „, Vukova Zadužbina, Beograd
