VOJSKA I POLITIKA
Marfijeva pravila odbrane
Kadrovska sudbina jednog ministra samo je ilustracija opšte nemoći
Ministra odbrane su zamolili da podnese ostavku. Nema sumnje da će je podneti. I to će biti novi javni trijumf političke konfuzije. Još jedno oligarhijsko licitiranje o tome gde je centar stvari a gde margina. Tako je ispalo da je Davinić ipak čovek daleke periferije, koji je stigao do važnog položaja skoro slučajno: nisu imali drugoga, a Prvoslav se digao iz kadrovske antikvarnice, otresao prašinu sa svoje sterilne karijere i zatekao na pravom mestu. Bio je miran, bezopasan, nikome nije bio konkurencija, nije se mešao ni u šta. Pitali su ga: „Je li, bre, Prvoslave, možeš li ti da budeš ministar odbrane?”
„Mogu, a što ne bih mogao?” – odgovorio je Davinić začuđenim pitanjem. Tako je započela nova era vladavine nekompetentnih. U Srbiji inače nikada nema čuđenja kad se neko uhvati visoke funkcije. Svako misli da bi mogao sve. Izgleda da ništa nije lakše ni uzbudljivije nego vladati i sticati moć koja dolazi bez logičnog objašnjenja.
Veliki sistem odbrane je tako dobio skoro idealnog čelnika. čoveka koji je slabo razumeo šta bi trebalo uraditi, ali je odmah pokazao veliku agilnost. Pokušao je da stigne na sve strane, uglavnom promašujući težišta. Takva trka neizbežno je proizvela tragikomične efekte. Ministar je često pokušavao da objasni neke događaje, skandale i poduhvate od istorijskog značaja, ali mu to nije išlo najbolje. Skoro svaki javni stav zahtevao je dodatno objašnjenje.
Ali, sve je to nekako moglo da prođe. Ministar odbrane je svoju hiperaktivnost realizovao nastojanjem da bar postigne „nultu opciju”. Ne mora da bude bolje, samo da nije gore. A ipak je bilo sve gore. Sistem se raspada, a taj raspad je sve vidljiviji. Ništa se nije moglo sakriti, čak ni malodušnom reformskom kozmetikom.
No, ipak, sve bi to nekako moglo da prođe, da nije prokletog novca. Ispalo je da vojska troši preko svake mere, i uvek joj je malo. Ministarstvo je krenulo inercijom koja je inače najžilavije konformističko nasleđe iz doba JNA: kad nestanu pare – daj rebalans budžeta. To je uvežbana kuknjava na velika zvona, traganje za parama kojih nema nigde, a ipak ih neko konačno iskopa. Vojska ne bi smela da bude gladna, narode, pa se pred masovnim apetitom branilaca najvažnija kasa uvek otvarala nekakvim kalauzom.
Taj dekin recept Davinić je pokazao Dinkiću, a ovaj je dobio finansijski nervi slom. Zanimljivo, Dinkić je tvrdio da vojnički sef nije tako prazan, čak nije uopšte. Naprotiv! Davinić i njegov tim, navodno, nisu dobri domaćini, nego su krenuli sa pijanim, sirotinjskim rasipništvom. Pri tom je elita halapljivo grabila za sebe, sve se busajući u proleterska prsa.
Zaista, na šta se sve troše pare iz budžeta? Naravno da to niko ne zna, pa zašto bi Prvoslav bio izuzetak. On se možda nije ni trudio da sazna, jer je tvrdo verovao u neka Marfijeva pravila: Šta god da uradiš, stvari će se svakako pokvariti, sve mogućnosti da stvari krenu loše, biće ostvarene.
Davinić bi se možda održao još neko vreme uprkos ciničnom Marfiju, jer je teško verovati da će se naći nekakav bolji kandidat. Ali, on je slabo razumeo šta sve mora da uradi kako ga ne bi vratili u Sremčicu bez mazuta. Dok je paktirao sa Dinkićem i bio relativno servilni član male stranke, mogao je na miru da uživa u sinekuri. Sve je krenulo nizbrdo kad se okuražio i probao da se muški uzjoguni.
Da je prihvatio onog staratelja za zamenika, kojeg mu je preparirao isti Dinkić, sad bi mogao da peva. Nego je na mah posegao za jačim oružjem. Nema sumnje, položaj ministra vojnog daje sigurnost. Iza njega su sila, generali, ordenje, parade, počasti, trube, fanfare, zastave…Kad je video šta ima iza sebe, Davinić je oštro odgovorio Mlađanu, tražeći od njega da se smiri, da svira ako je nervozan, a ne da čačka u odbranu zemlje. čak i starice iz A-Fe-Žea znaju da se u to ne dira. Davinić je ubedljivo insistirao na oštrini, uveren da se od njega konačno očekuje pesnica o astal! Jer, šta je uopšte on da ga jedan Dinkić postrojava kao đaka koji slabo stoji sa tablicom množenja.
E, sad se vidi da su procene ministra odbrane bile kratkovide i skoro katastrofalne. Proste greške iz sitne taktike. On je verovao da napad na njega dolazi samo iz male, složne stranke, pa samim tim to nema značaja za čuvanje granica i situaciju u okruženju. Zatim, da mu je podrška Svete Marovića od velike vajde. Još su ga loši savetnici pogrešno ubedili da je on punokrvni miljenik Zapada, pa da svaka izdašnija podrška Amerike za našu rovitu odbranu ide samo sa Prvoslavom u paketu.
Na nivou gomile ministrovih veselih zabluda, eto ponovo Dinkića, koji je nastavio sa uveseljavanjem naroda. Artist bez koga se nikako ne može, nesrećni gutač plamena, ponovo je Davinić. Ministar finansija je izneo u javnost masnu priču, koja je danima pre toga prenošena čaršijskim predanjem, kao originalna i uzbudljiva budalaština.
Valjda je ministar odbrane, ili neki od njegovih jačih savetnika, došao na pobedničku ideju da zakupi osmatrački satelit, i za to izdvoji iz budžeta 53 miliona dolara. Satelit bi snimao jug Srbije i malo južnije, a vojno ministarstvo bi imalo dnevnu visinsku informaciju o svačemu! čak je i Marović prvih deset dana mislio da je to dobra ideja. Dinkić još izlazi sa verzijom koja uz fantomski satelit dovodi u sumnju čitavu državnu zajednicu. On tvrdi da je haos u ministarstvu vojnom takav da Crnogorci odatle mirno troše uboge srpske pare.
Crnogorci su se naljutili i odlučni su da brže krenu svojim putem ako Srbija ponovo otera Davinića u penziju. I tek na nivou konfederalnog spora konačno se umešao premijer Srbije. Pozvao je ministra odbrane i na svoj način mu kazao kako je njegov položaj neodrživ. A to znači da se Dinkić nije tek tako, iz dosade, dosetio da podvikne. Davinić je odmah poverovao prvom ministru srpske vlade i obećao da će otići. No, pre toga će ipak ostati, dok može.
Kadrovska sudbina jednog ministra samo je ilustracija opšte nemoći. Državna zajednica ne ume da vodi vojsku svojim primerom, mada bi bilo opasno i kad bi umela. Srbija i Crna Gora će se svakako razdvojiti, vojska to ne zna sama. Već deset godina ona je široko polje za opasne eksperimente i neke kadrovske pobačaje. Niko ne ume, niti želi da objasni kako će vojska uopšte pratiti dinamiku razlaza, ako je još i te kako drže stereotipi ideološkog hegemonizma. Svejedno je onda hoće li novi ministar na njenom opelu počinjati ili okončati svoju karijeru.
Jedan razumi oficir, general Dragan Paskaš, već je upotrebljen kao militarni simbol državnog i crkvenog raskola. čovek je iskreno želeo najbolje, ali je na loš način uveo vojsku u prljavu politiku. Gde je onda granica vojničke moći kada se letilicom spektakularno prenosi mobilna crkva i kako je u vezi s tim ministar pred padom razumeo buđenje najgorih strasti?
Izgleda da ponovo nije. On nije razumeo ni osnovnu ideju svoje stranke, koja se možda tiče monopola na moć i novac. I sada se traži čovek koji će biti u stanju da sve što je loše urađeno pokrene od nule. Moraće da kaže kako reforme nisu ni započete, a da će ih upravo on pokrenuti i okončati.
Vojsci preti težak socijalni slom. Vojni magacini puni su borbenih vozila – oldtajmera, svuda gde pogled stiže ima se šta prodati. Ako se dobro pazari, ako pare stignu u sigurne džepove čije je dubina neizmerna, ništa onda, i to je odbrana zemlje.
