Vojska spasa
Pismo iz Kalifornije
Nedelja jutro u Pasadeni, južna Kalifornija. Vozim se u Dom penzionera da odradim svoje jutarnje vežbe u gimnastičkoj sali sa spravama.To me održava u koliko-toliko podnošljivoj pokretljivosti. U ovo vreme, 8 ujutro, obično saobraćaj je već živ pogotovu što ljudi idu na posao. Danas, medjutim, nigde nikoga. Znam zašto. Svi još spavaju, čak i oni koji ce u 10:00 sati ići u crkvu.
Prolećni dan, sunčano i, konačno, suvo. Ova zima je bila puna kiša, poplava, ozbiljnih šteta u brdima koja se odranjaju i odnose čitave velike kuće sa dvorištima i velikim, teškim bazenima za plivanje. To su kuće milionskih vrednosti, a one male niko i ne pominje kad se u TV vestima govori o vremenskim prilikama. Ovako je bilo samo jednom ili ni jednom u zabeleženoj istoriji Kalifornije, kažu.
Raduje me sunce koje je već granulo, jer se sada više primećuje osveženo raznobojno cveće i rastinje po kome je ova država poznata. Dom penzionera je u lepoj zgradi na uglu dve prometne ulice u centru stare Pasadene, i ulice Kolorado sa najlepšim radnjama i najpoznatijim restoranima. Iza zgrade Doma je veliki park, Memorial Park posvećen veteranima rata. Tu je nedavno podignut i spomenik i zastave se svakodnevno vijore.
Pre neki dan, kada sam isto tako došla u Dom da vežbam, kroz velika staklena vrata pogledala sam u dvorište i park i nisam mogla da shvatim šta se dešava. Obično se vidi zelenilo, uzvišica i u daljini – drveće. Tu je i ogromna pozornica na kojoj se često održavaju javni koncerti i druge priredbe. Ta pozornica koja je zakrovljena jedina je spavaonica za veliki broj beskućnika koji tu prebivaju. Pri ruci im je i tekuća voda i javni klozet. čim se naš Dom otvori, odmah nagrnu u njega jer tu u čistom i toplom mogu da popiju kafu, kupe za par dolara topao kuvan ručak, imaju besplatne novine, knjige i časopise za čitanje, pa i televizor. Tu mnogi dremuckaju po vas dan do zatvaranja.
Toga dana, medjutim, na velikom travnjaku parka, nisam ugledala po nekog od njih kako leži i spava, ili se sunča, nego je ceo taj ogromni travnjak bio zacrnjen nečim što je ličilo na crne gavranove. Teško je bilo poverovati da bi oni bili tako brojni pa još uredno poredjani kao vojnici u stroju. Morala sam da izadjem u dvorište i pridjem sasvim blizu ulaza u park da bih shvatila da je predamnom stajao travnjak prekriven crnim vojničkim čizmama, sve dve po dve. Shvatila sam, a i napis je kazao, to je vizuelni pomen na sve koji su poginuli u ratu u Iraku. Bila je to snažna opomena. Tolike prazne cipele. Nisu baš ove pripadale poginulima, samo je broj bio isti. čizme su raznesene tamo na ratištu zajedno sa ljudskim telima. Ipak, ovaj prizor je bio nedvosmislen i upečatljiv. Pogodio me je. Nije mi bilo do vežbi i odmah sam se vratila kući. Pomislila sam, trebalo bi to snimiti da ostane kao trajan spomenik i opomena.
Izožba je, medjutrim, već sledeće jutro nestala. Ni samoj sebi ne verujem da sam je stvarno videla. Ne usudjujem se nikoga da pitam, kao da sam i nehotice bila svedok zločina i sad živim sa tom tajnom. Začudo, niko drugi to nije pomenuo, iako mnogo ljudi stalno govori protiv rata, demonstrira, piše, organizuje se i održava skupove. Tako, na primer, na Internetu i na javnim mestima pesnici Amerike pišu i čitaju svoje pesme protiv rata ovog, sadašnjeg, i svih ostalih. Docnije sam saznala da jet a pokretna izločba putovala iz jednog u drugi veliki grad po SAD.
Otada, stalno gledam na park i ne znam ni sama šta očekujem da vidim. Danas sam ugledala dva autobusa, pokretne kuhinje Vojske spasa. Doneli su kuvan doručak i služe ga. U redu stoji oko 50 ljudi i čeka na doručak koji se služi u plastičnim tanjirima i posudju, uz dodatak hleba, kolača i vruće kafe. Svugde okolo po klupama i travnjaku sede ljudi i jedu. Mnogi od njih su upravo beskućnici koji ovde noćivaju ali provode i dane. Oni obično imaju po jedna kolica koja uzmu iz neke samousluge i na njima vuku svu svoju pokretnu imovinu, neko ćebe, ili stari iscepan jorgan, možda presvlaku odeće, ali i puno hartije, plastike i flasa jer to skupljaju i odnose u sabirne centre gde dobiju dolar dva. čudnovato, u redu za doručak, sem prljavih i zapuštenih, bradatih ljudi, vidim i ciste i dodbro obucene ljude koji kao da su izasli iz neke kancelarije. Nikome se doručak neće odbiti, pa će ga i oni dobiti iako ne izgledaju da su siromašni ni gladni. često u ovo doba dana vidim ove pokretne kuhinje i ponekad prepoznam po neko lice koje svakodnevno vidjam u Domu ili oko njega.
Sunce sve jače greje a i ljude je razgrejala hrana, topla kafa i ovaj zajednički „Doručak na travi.“ Gde je sada Eduard Mane da ih naslika? Ono je bilo 1863. a sada je 2005. Drugo doba i drugo mesto. Prva slika je izazvala revoluciju u slikarstvu. A ova?
