ŠTUTGART – Kada je daleke 1961.g. naš sagovornik Niko Mišić, rođen u selu Sekućica kod Doboja, danas u Republici Srpskoj, kao sedamnaestogodišnji momak došao u Suboticu, bio je to za njega jedan potpuno novi svet.
U novoj okolini je izučio Železničku školu a već se 1969. g. obreo u glavnom gradu nekada zajedničke države Jugoslavije. Beograd je za mene, kaže nam Niko, zaista bio onaj „pravi“ svet, velegrad. Pun ljudi, vreve, života i događaja.
Međutim, ni u Beogradu nije dugo boravio. Kada su ondašnje vlasti otvorile dotle strogo čuvane državne granice, i kada je preko 1 milion nekadašnjih jugoslovenskih državljana krenulo u Evropu u potragu za boljim životom i novim doživljajima, među njima se 1972. g. našao i Niko.
Put ga je doveo u Stutgart, industrijski grad Mercedesa, Boša, IBM-a, Poršea i bezbroj drugih fabrika koje su radile za već onda moćnu nemačku industriju automobila. U tom gradu je i Niko, sve do zaslužene penzije, radio u nekoliko poznatih firmi.
Ali, odmah po dolasku, uvideo je da mu nedostaju drugovi i društveni rad kojim se kao omladinac bavio u Subotici. U to vreme je u Nemačkoj postojala čuvena Jugo – Fudbalska liga koju su činili klubovi doseljenika iz Jugoslavije. Članovi klubova- fudbaleri su sojim klubovima davali zvučna imena poput voljenih ekipa iz domovine. Bilo je, širom Nemačke, nekoliko „Crvenih zvezda“, „Partizana“, „Hajduka“, „Dinama“, „BSK-a“ ali u Štutgartu samo jedan „JAT“ nazvanog po našem avio-prevozniku. Kao vatreni zvezdaš, Niko se pridružio Crvenoj Zvezdi u Štutgartu. Igrao je za Zvezdu a ujedno je bio izabran za sekretara kluba. Od tada, pa sve do danas, traje Nikova velika ljubav za fudbal.
Deo klubske zgrade / Foto Klub Vlatnik
Posle rada u Crvenoj zvezdi, Niko je na sopstvenu inicijativu i trošak, osnovao u Štutgartu klub „Republika Srpska“. Uz pomoć nekoliko drugova adaprirao je lepe prostorije u samom centru grada koje su trebale da posluže prvenstveno za okupljanje mladih. Osnovana je i fudbalska sekcija a u planu su bile i druge aktivnosti. Međutim kako to obično među našim ljudima biva, odmah su se našli kritičari ljubomorni na Nikov uspeh. Oni su po gradu počeli da prenose zle vesti i kojekakve abrove. Već nakon nekoliko godina rada, Niko je odlučio da klub ugasi i prostorije vrati vlasniku jer nije mogao da podnosi uvrede a ni da nađe adekvatnog naslednka. Tako je, bar u Štutgartu, zbog zajedljivaca i ljudi naklonjenih lažima, nestalo mesto okupljanja mladih, poreklom pretežno iz Republike Srpske.
Ali to nije bio kraj delatnosti upornog zanesenjaka kada su sport i omladina u pitanju. Znajući da i u Republici Srpskoj mnoga sela ostaju pusta jer iz njih odlaze mladi ljudi koji nemaju nikakvu mogućnost zabave i bavljenja sportom, Niko je odlučio, da svoju ušteđevinu uloži u izgradnju malog sportskog centra u svom rodnom selu Sekućica. Kupio je prelepi plac okružen zlenilom tik uz potok čije obale je spojio malim mostom. Dosta brzo napravljen je travnati fudbalski teren i teren za odbojku. U maloj ali lepoj klupskoj prostoriji koji su podigli Niko i njegovi prijatelji, u zimske dane se okupljaju i mladi i stariji. Igra se šah, stoni tenis, razovara i dogovara o novim takmičarskim akcijama…
Pogled na deo Sportskog centra / Foto: Klub Vlatnik
Za ovo leto je dogovoren fudbalski turnir mladih iz okolnih sela, pa i sa cele teritorije oko planine Ozren. Niko je u Nemačkoj, kao i uvek o svom trošku, nabavio lepe pehare za učesnike i pobednike turnira. Za koji dan, posle „zimskog“ boravka u Štutgartu, Niko će stići u svoj zavičaj gde ga čeka još gomila posla u njegovom sportskom centru i klubu koji je, uspomene radi, nazvao po početnim delovima imena svoje preminule supruge i sebe –VLATNIK.
Planirana je izgradnja za selo Sekućica i posetioce Sportskog centra iz okoline dovoljno velike tribine. Niko nam kaže, da je do danas u njegov sportski centar namenjen omladini potrošio oko 70.000 evra! – Nije mi nimalo žao za uloženi novac kada vidim zadovoljstvo mladih i osmehe na njihovim licima jer sada i u mom selu imaju gde da se okupe i zabave- kaže nam na kraju našeg razgovora čovek koji svoje selo voli više od najlepšeg velegrada –Niko Mišić.
